MISLILI SMO, VRATIĆEMO SE: Porodica Plavljanić iz Petrinje izbegla u Bačku Topolu

DOM porodice Plavljanić je već 26 godina u vojvođanskoj ravnici u Bačkoj Topoli. A, za Petrinjom srce i dalje tuče.

Foto J. Lemajić

- I vuče me. Ali, tamo više za nas nema mesta. Odemo svakog leta da obiđemo familiju i kao da smo opet u koloni. Sve mi se u grudima stegne - priča nam Željko Pljavljanić.

"Olujne" avgustovske noći 1995. i dalje se živo seća. Pred naletima hrvatske vojske, u poslednjem trenutku, izvukao je porodicu, ženu Ljiljanu, sinove, petogodišnjeg Sašu i trogodišnjeg Srđana, stare oca i majku iz petrinjskog sela Jošavica.

- Bio sam na položaju, kažu: "Knin je pao". Brat mi je rekao da idem da spasavam decu.

Kada sam stigao u selo, oni su već bili spakovani na traktorsku prikolicu da krenemo - seća se Željko.

Kolona naroda iz Like i Dalmacije već je prolazila selom. Pljavljanići su joj se priključili i krenuli ka Dvoru na Uni.

- Mislili smo da ćemo tamo u šumi prespavati i vratiti se kada se smiri... Prešli smo most na Uni, a tamo je već bila reka naroda - dodaje Ljilja.

Povratka kući, međutim, nije bilo.

- Usmerili su nas ka Prijedoru i Banjaluci. U Prijedoru smo prodali 50 litara rakije što smo poneli da kupimo najlon za prikolicu da deca ne bi kisnula. Bilo je jasno da nazad ne možemo, jedini put je Srbija. Oko 15 dana smo putovali. Gori asfalt, noću pod prikolicom spavamo, trpiš sve samo da izvučeš živu glavu. Kod Brčkog smo 20 kilometara išli bez svetala da ne bi na nas pucali sa hrvatske strane... - uzdah prekida reči, a govori više od njih.

Porodica po dolasku u Bačku Topolu, Foto J. Lemajić

U prihvatnim centrima po Srbiji kao u košnici. Iz Valjeva su otišli u Novi Sad, pa prema severu.

- Služio sam vojsku u Somboru i rekao da idemo u Vojvodinu. Pita ćaća šta ćemo tamo, nisam znao šta da kažem, samo sam upalio traktor i krenuli smo. I evo nas tu - priča Željko.

Podigli su Željko i Ljilja dvoje dece, našli posao, skućili se. Nije bilo lako, ali odustajanje nije bilo opcija. U rodni kraj odlaze svakog leta. Ljiljini roditelji su se tamo vratili 1997, a Željkovi preminuli u ravnici. On kaže - od tuge...

Sećanje kuća Plavljanića u Petrinji, Foto J. Lemajić

NAJLEPŠA BAŠTA SRBIJE

BILI su Plavljanići u kolektivnom smeštaju, pa u iznajmljenoj kući. Pre 16 godina, Željko je digao kredit i kupio kuću u Mićunovu.

- Sve smo svojim rukama sami sticali. Konkurisali smo za pomoć za izbeglice, ali smo odbijani. Od Komesarijata smo tek sada dobili 9.500 evra građevinskog materijala od čega ćemo promeniti krov - kaže Željko, ali ponosno pokazuje okućnicu koja je pre dve godine osvojila drugo mesto na takmičenju za "Najlepšu baštu Srbije".

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije