Oluja - zločin bez kazne

NA TRAKTORU SAM VOZIO 27 PROGNANIKA: Potresno svedočenje Jovana Vučenovića koji ne zaboravlja najstrašnije etničko čišćenje

Б. СУБАШИЋ

03. 08. 2022. u 07:00

NI reč ni slika ne mogu verno da dočaraju tragediju "Oluje" koja je za dan istrgla iz korena 250.000 srpskih duša iz Krajine, osudivši ih na večno lutanje i tugu, govori tiho Kninjanin Jovan Vučenović, gladeći dlanom kamen iz porodične kuće svoga oca.

НА ТРАКТОРУ САМ ВОЗИО 27 ПРОГНАНИКА: Потресно сведочење Јована Вученовића који не заборавља најстрашније етничко чишћење

Busije podigli prognani Krajišnici, Foto B. Subašić

Za njega je taj komad belog dinarskog krečnjaka najveća dragocenost koju je poneo u zbeg, to je ugaoni kamen Krajine oko koga je na pustopoljinama sremskih Busija stvoren novi životni ciklus posle egzodusa iz zavičaja u avgustu 1995. u najstrašnijem etničkom čišćenju u Evropi posle Drugog svetskog rata.

- Mi koji smo bili i svedoci i žrtve, znamo da su potresni snimci kamera koji prikazuju zbegove samo senka strahota koje su Krajišnici preživeli - kazuje Vučenović.

- Od prvih dana avgusta 1995. oko sebe sam video samo bleda lica ljudi na kojima kao da su bila ispisana pitanja - šta će biti sa nama, kuda ćemo? Kolone prognanika su krenule čim je hrvatsko granatiranje počelo, ali ja nisam želeo da krenem. Nemoguće je opisati šta se dešava u čoveku dok posmatra beskrajni niz vozila krcatih unezverenim i očajnim sunarodnicima, rođacima, prijateljima, koji odlaze nekuda, ni sami ne znaju kuda.

Iz gorke ispovesti tvrdog Krajišnika koju je s mukom cedio iz duše kao da je isticala tama koja je zasenila bleštavo plavo nebo avgustovskog dana i žagor svakodnevice današnjeg lepog naselja Busije. Reči su slikale tesni džombasti put kroz planine koji su pred beskrajnom kolonom nevoljnika probile građevinske mašine. Kao krajputaši uz njega su stajala pokvareni automobili i ljudi koji su molili da ih neko primi na pretovarene traktore.

- Imali smo sreće što smo krenuli iz Knina tek drugi dan, jer bi nas verovatno pobili hrvatski avioni na Petrovačkoj cesti - seća se Vučenović.

- Žena i ja smo oklevali s polaskom, čekajući bilo kakvu vest o sinu koga su bez obuke poslali na front na Baniju.

Komšija je molio da traktorom odvezem njegovu nemoćnu tazbinu malo dalje od Knina, ali čim sam seo za volan stvorila se masa ljudi koja je grabila za ivice prikolice kao davljenici za čamac. Gledao sam majku sa dojenčetom, starca od devedeset godina, dete zaostalo u razvoju... Ukupno 27 ljudi koji su visili sa prikolice i blatobrana... Njihove oči su molile. Prelomio sam u i krenuo za kolonom.

Foto B. Subašić

Putovanje u nepoznato je za Vučenovića bilo još bolnije jer ga je sve više udaljavalo od sina.

- Kada sam stigao u Banjaluku, odlučio sam da ne vozim dalje. Lutao sam po beskrajnoj gomili mučenika i raspitivao se da li ga je neko video. Posle dva dana pojavio se sa drugovima, pešačili su pod vatrom od Petrinje, izgledali su kao aveti. To je ostavilo strašan trag na njemu, ali bio je mlad i preboleo je posttraumatski sindrom, zasnovao je porodicu i danas živi normalan život. Ali u njemu, meni, svim Krajišnicima koji su preživeli "Oluju", ona i dalje traje.

UŽAS NA PETROVAČKOJ CESTI

KADA sam stigao na Petrovačku cestu pomislio sam da smo ušli u pakao, mileli smo kroz dim spaljenih vozila i zadah razbacanih, ugljenisanih delova ljudskih tela, civila koje su mučki pobili hrvatski piloti. Posle smo čuli za srpske starce koji su ostali u kućama da su masakrirani i živi spaljivani. Kakvi ljudi su to mogli da urade? Ko to može da nazove vojnom operacijom - pita naš sagovornik.

Preporučujemo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi

Drugi pišu

Komentari (5)

Svi komentari Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal