VUČIĆ NA OBELEŽAVANJU GODIŠNJICE ZLOČINAČKE AKCIJE "OLUJA": Nikada više neće tišina prekriti zločine, Srbija hoće mir po svaku cenu!

DANAS je obeležena 27. godišnjica "Oluje", akcije hrvatske vojske i policije u kojoj je 250.000 Srba proterano iz Hrvatske, a više od 1.800 ubijeno i nestalo.

Foto: N. Karlić

Na trgu u Novom Sadu bilo je oko 30.000 ljudi koji su se okupili kako bi obeležili Dan sećanja na sve stradale i prognane u oružanoj akciji.

Novi Sad večeras je u znaku sećanja na žrtve najvećeg etničkog čišćenja posle Drugog svetskog rata, i saosećanja svih koji su došli da pruže podršku žrtvama progona i odaju poštu stradalima i nestalima tokom najvećeg zločina nad srpskim narodom u novijoj istoriji.

Foto: N. Karlić

Vučić: Godinama u Srbiji kao da nije bilo svedoka 

- Devetu godinu kako na ovakav način obeležavamo pogrom, težak zločin i najveće etničko čišćenje posle Drugog svetskog rata protiv jednog naroda. Dva su razloga zbog kojih smo danas ovde. Prvi je tuga zbog ubijene dece, žena, staraca, zbog 250.000 prognanih. Drugi je da bismo uprkos svima  svedočili, da bi se ta svedočenja čula i kako je to tražio Eli Vizel "da bi od svih koji slušaju načinili svoje svedoke". To je, da citiram velikog nobelovca, "lek za ravnodušnost." To je takođe i naša obaveza zbog svih onih godina ćutanja, zbog krize pamćenja, zbog sramotnog zaboravljanja sopstvenih žrtava. Godinama u Srbiji kao da nije bilo svedoka i nikoga ko bi ispričao kako su obični ljudi, civili ubijani, kako su im kuće pljačkane i paljene. Kako su ih, dok su u traktorskim kolonama napuštali Hrvatsku, napuštali svoja ognjišta, pljuvali i udarali, kamenovali... Nikoga da kaže da su bombardovali te kolone, ubijajući decu i starce, malenu braću i sestre. Time smo ih pravdali i ponavljali zločin, time smo ravnodušnost proglasili za vladajuću ideologiju, a zaborav za nacionalnu obavezu - rekao je Vučić.

"Natovarili smo sopstvenom narodu večni osećaj krivice"

- Na kraju, time smo i sami bacili kamen na najtužniju kolonu u našoj istoriji. I radili smo to gotovo čitavo punoletstvo, 18 godina i nije nam bilo bolje od toga. Naprotiv, natovarili smo sopstvenom narodu večni osećaj krivice. Onaj ko je podrazumevao da smo sami krivi i kada nas proteruju i ubijaju. Opravdali smo svaki zločin protiv onih čija je jedina krivica bila to što su bili Srbi, pravoslavci i što su želeli da ostanu da žive na svojim ognjištima. A za to vreme zaborava Srbija nam je propadala u tišini, bez snage da kaže ijednu jedinu reč, izvinjavajući se svima i za šta je bilo potrebe i za šta potrebe nikako nije bilo.

- Reći danas da je to vreme završeno i da nema više ćutanja i da smo svi mi svedoci da zločina više neće biti, to jeste najsvetija obaveza, ona od koje nećemo odustati. Ali to nije lako ispuniti. Menjali su nam ime i prekrštavali i nazivali hrvatskim Srbima, bosanskim Srbima, crnogorskim Srbima, a sad nas nazivaju i kosovskim Srbima. A mi smo uvek želeli da budemo obični Srbi bez obzira na to odakle smo. I jesmo, da zapamte svi, samo Srbi i razlike između nas nema. Ni između Sanje iz Dvora na Uni, niti bilo kojeg Srbina iz Herceg Novog, Trebinja, Banjaluke, Subotice, Novog Sada, Beograda... To što živimo u različitim državama ne znači da pripadamo različitim narodima. I nije im pošlo za rukom, nije im pošlo iako su se svojski trudili da nam to učine. Svakodnevno napadaju Srbiju i naš narod i nikada nije dosta.

- Koliko god da ćutimo ne ćutimo dovoljno, ne ćutimo dovoljno glasno. Koliko god da molimo za mir, ne molimo dovoljno za mir koliko bi oni želeli da klečimo i da ih molimo glasnije, snažnije, jače. Koliko god da priznamo tuđu žrtvu to nije dovoljno jer morate da platite vi Srbi i na mostu i na ćupriji. Moramo da vas ponizimo do kraja i morate da nestanete da bismo bili zadovoljni vašim ponašanjem.

Foto: Novosti

"Hoćemo mir po gotovo svaku cenu"

- I nikada nije dosta. I popustite po jednom pitanju, popustićemo. Popustite po drugom pitanju, popustićemo. Popustite po trećem pitanju, popustićemo. Hoćemo mir gotovo po svaku cenu. Da nikome život ne bude ugrožen. Da čuvamo druge nadajući se da će oni da čuvaju nas. Ali tome kraja nema. I zato vam kažem i pre nekoliko dana koji su mi bili najteži u poslednjih deset godina, a što sigurno je malo ko od vas mogao i da oseti i da vidi - doveli su nas do ivice, saterali su nas u ćošak u kojima sam samo rekao i velikima u svetu: "Mi više nemamo kud, a vi sada izvolte." Mi nemamo šta da popuštamo, ni gde, ni kome, nemamo kud da idemo.  Pa kad je tako onda ćemo čuvati i braniti naš narod. A vi gledajte možete li s nama kada se ovako ponosni i dični podignemo svi i Krajišnici i Šumadinci i Piroćanci i Levčani i Hercegovci. Kada stanemo uz svoj narod kao jedan. Postoje decenije u kojima se ništa ne desi, a ima nedelja u kojima se dese decenije. Jedna od retkih pametnih rečenica koje je Lenjin izgovorio.

"Ujedinili se oko Srbije"

- Mi živimo u to vreme za koje mnogi u svetu misle da je trenutak da ga iskoriste za opšti napad na Srbiju. Da iskoriste za opšti napad na srpski narod. Zloupotrebljavajući situaciju u Ukrajini ujedinili su se mnogi oko nas, misleći da je ovo baš trenutak kada mogu da imaju podrški svih mogućih iz sveta i krenu u uništavanje srpskog naroda. Možda su pronašli dobar trenutak, možda su pronašli dobro vreme, možda su pomislili da je vreme da ispune ono što su Budak i Tuđman obećavali, iz ma kog dela regiona da dolaze. Ali su u jednoj stvari pogrešili. Nije to Srbija poraza, nije to ista Srbija, nije to Srbija koja će da vas se plaši i Srbija koja neće da stane pred vas. Mnogo, mnogo ste pogrešili. Čuvaćemo Srbiju, a na njihovu histeriju, laži, pretnje odgovaraćemo mirom, strpljenjem, trpeljivošću ali i odlučnošću. Ovi divni Krajišnici koji su nam večeras pevali, svi ovi divni ljudi, različito smo ih i dočekivali.

- Vlast se stidela poraza u kojoj je i sama učestvovala, makar delimično, pa im nije dala da skreće sa auto-puteva da ne bi uznemirili narod u Srbiji. Kao da narod nije znao kakva ga je tragedija pogodila. A onda smo se tog naroda, malo po malo pomagali, a javno ga se stideli i gledali da se ne priča o tome da se ne bi zamerili Hrvatima, da se ne bi zamerili svima ostalima, jer ne smemo da se zameramo. Uvek će postojati neko ko će da vam okrene broj telefona i kaže "pa nije to budućnost." Stvarno? Ja vam sad kažem, nikada nećemo zaboraviti patnju krajiškog čoveka, Srbina iz Krajine koji je stradao, koji je proteran, koji je izgubio svoju zemlju i svoju kuću, svoju decu i svoje roditelje.

Foto: N. Karlić

"Odbranićemo Srbiju i pobediti"

- I kao što vidite, ne plašimo vas se. I večeras na Trgu u Novom Sadu, posle devet godina ubedljivo je najveći broj ljudi i to govori da se Srbija osvešćuje, da Srbija zna da pamti i da Srbija zna da se seća. A zašto je to bilo tako. Uvek je bilo lakše ići linijom manjeg otpora. Da bi vas pohvalili u komšijskoj štampi. Da bi vam rekli neku lepu reč, jer teško je izdržati i trpeti udarce. Retki su ljudi koji mogu da ih trpe. Mi smo ih toliko istrpeli, toliko su nam leđa išibana da više nije važno da mogu da rade šta god hoće, mogu da tuku koliko god hoće, mi više nemamo kud. Saterali ste nas u ćošak i oduzeli sve što ste mogli, više nemamo kud. Čuvaćemo svoju Srbiju, radićemo, fabrikama, radom na njivi na sve moguče načine uzdizaćemo Srbiju.

- I ko god pomisli da će da je napadne, čuvaćemo i branićemo Srbiju i ono što je važnije od toga - odbranićemo je i pobedićemo. Da svi čuju - odbranićemo je i pobedićemo. I nemojte da nam pretite više, oguglali smo i na vaše pretnje. I danas smo ovde da pokažemo da Srbija nije više šaka zobi i slabašna. I da Srbija nema više nameru da savija glavu pred onim što su neki uradili njoj i njenom narodu, a ne ona njima. I da im potvrdimo i saopštimo, da ni zabranjeni grad Jasenovac, ni Oluja, ni bilo koji drugi zločin nisu za nas nikakav mit, već činjenica. One sa kojima živimo i one koje nikada nećemo da zaboravimo. I ne radimo to da bismo bilo kome pretili, ne sanjamo ni osvetu ni promene granica, već samo saopštavamo da smo lekciju naučili i da neće više nikada tišina prekriti zločine nad našim narodom, niti ćemo ikada više pristati na to da u mrak odlazimo bez glasa. Pritom naša politika jeste i ostaće mir, mir gotovo po svaku cenu. I molićemo za taj mir, klečaćemo za mir, učiniti sve i razgovarati sa svima.

- Mi hoćemo da vidimo kako naši ljudi rade, grade fabrike, bolnice, škole i nemamo nameru bilo koga da huškamo i teramo u sukobe. Samo nemojte da očekujete da ćutimo ni da se pravimo mrtvi kada neko pokuša da ubija ili proteruje naše ljude. I tu poruku da više neće biti Oluja šaljemo već godinama i danas to opet činimo, jer ona mora da predstavlja suštinu politike koju vodimo. A ta politika nije i ne sme da bude ona o kojoj su neki srpski prvaci govorili optužujući Srbiju da Srbe van Srbije tera da laju, a onda ih veže za tarabu i pusti one druge da ih umlate.

Foto: N. Karlić

"Hoćemo, tamo gde nema nade, nadu da izmislimo"

- Nikada više nikome nećemo dozvoliti da umlati Srbe. Mi ne radimo to i ne prizivamo sukobe, ne teramo naše ljude na njih, čak ih molimo da spuste lopte, ali nemamo nameru da ih bilo gde ostavimo vezane i prepustimo nasilju. Sve ostalo može, nama je mir važan, nama je važno da se razvijamo, rastemo, otvaramo nova radna mesta. Da olakšavamo svima da putuju, razmenjuju robu, novac, znanje. Da istovremeno razumemo, iskažemo poštovanje, pijetet prema svim žtvama, svakoj veri i svakom narodu. Hoćemo, kako je govorio Alber Kami, tamo gde nema nade, nadu da izmislimo,  jedino što nećemo nećemo više da ćutimo. Naprotiv, svedočićemo kao i danas.

- I baš kao što je episkop 901. godine pretkazao najdužu kolonu u istoriji Evrope, naš stradalni narod, naše nevine žrtve bežale su od mračnjaštva i neznanja. I na sreću naša Srbija, onako kako je prihvatila i mog oca 1941. godine, prihvatila je i sve ove divne ljude iz Krajine koji su došli u nju. I ovde su svi dobri ljudi uvek bili rado primani. Republika Hrvatska sprovodeći to etničko čišćenje lišila je sebe divnih ljudi, lišila se budućeg i Tesle i Milankovića. Oluja je ranila srpski narod, teško ranila, ali je Srbija kao i Republika Srpska dobila mnogo divnih i dobrih ljudi. Iz te tužne kolone danas su u Srbiji stasali divni ljudi - lekari, naučnici, sportisti, zanatlije, privrednici...

- I mnogi su danas ovde među nama. Mi ćemo da gradimo najbolje odnose sa svim zemljama sveta pa i sa onim narodima koji su se o nas u prošlosti ogrešili. Uvek ćemo da prihvatimo i pokajemo se za zločine koji su neki učinili u naše ime. Pružaćemo i pružaćemo ruku prijateljstva svima koji žele da je prihvate, ali nikada više nećemo da ćutimo i da se stidimo zločina koji su počinjeni protiv našeg naroda. Pomirenje je važno. Ta reč je postala poštapalica, obično nemuštih političara ili obavezujuća reč koju izgovaramo tek da bismo ispunili formu. Ne znam da li je moguće i ne znam da li je realno, ali znam da su nam razgovori i saradnja neophodni. Ma koliko se ne slagali moramo da razgovaramo i gledamo u budućnost. A za sve to postoji samo jedan uslov. I da budem iskren, nama čak i ne smeta kada svetkuju, nama smeta kada nama brane da tugujemo i kada nam brane da ih podsetimo na to da su neki ljudi izgubili svoja ognjišta, decu i roditelje.

- Samo nemojte da nam branite da se sećamo, a od vas ne tražimo ni priznanje ni pomirenje, ama baš ništa, samo nas pustite da živimo sa svojim jadom, čemerom i bolom i ništa više od vas nećemo i ne očekujemo. Ne očekujte od Srba da se odreknu sebe, ne očekujte da se odreknemo svojih mrtvih i svog imena i prezimena. Pretekli smo mi Srbi, nadživeli i Jasenovac i Oluju i važnije od svega, a to vidite i ovde u Novom Sadu večeras - ponovo ustali. Neka je slava mučenicima iz Oluje, neka živi republika Srpska, živela naša Srbija!

Foto: N. Karlić

Dodik: Samo jedinstveni možemo da očuvamo sećanje

Srpski član predsedništva Milorad Dodik rekao je da narod mora da se okupi.

- Deveti put smo ovde, da kažemo da nećemo zaboraviti, a umalo je bilo. Da nije bilo gospodina Vučića koji je pokrenuo inicijativu, zaborav bi bio epski, ostala bi samo porodična i lična stradanja. Deveti put kažemo da nam se neće ponoviti, ali nam se ponovilo. Srbi su prognani, "Oluja" je pogrom, zločin, genocid, etničko čišćenje.

- Srbi iz Krajine polako u Srbiji i RS se oporavljaju, svesni da samo okupljeni i jedinstveni možemo da očuvamo sećanje i pamćenje.

Foto: N. Karlić

Kako kaže, moramo da se okupimo oko državnog rukovodstva Srbije i Republike Srpske i nastojanja da odbranimo i da znamo da jedino ako nas bude neće biti više kolona.

- Moja zemlja je Srbija i Republika Srpska. Nemam drugi identitet i tu želim da budem. Jednog dana kao rezultat svih stradanja moraće da dođe naše nacionalno jedinstvo. Teška je sudbina nas Srba, ali moramo da se okupimo i da znamo da neće više biti kolona ako nas bude branila Srbija. Nas su pobili Hrvati, otimovali su na imovinu.

Kako je rekao Dodik "Srbi nikada nisu mogli da žive drugačije nego sa slobodom".

- Slobode nema ako nemate države. To najbolje vidimo mi u Federaciji. Sloboda je ključna reč naših života.

Foto: N. Karlić

Foto: Фото: Н. Карлић

POGLEDAJ GALERIJU

Foto: Printscreen TV Pink

Sanja Vulić: Tuga za rodnim krajem

Jedna od stradalnica iz kolone Sanja Vulić iz Dvora na Uni, dete iz kolone, kaže da su njena osećanja pomešana. Tuguje za rodnim krajem, a oseća veliku čast i zahvalnost predsedniku Vučiću i zvaničnicima, kao i svim prisutnima koji ne dozvoljavaju da egzodus padne u zaborav.

 - Najranija sećanja moja dosežu do početka 1990. godina, kada je počelo maltretiranje srpskog stanovništva. Svi lepi događaji i zvuci detinjstva su potisnuti, zvucima rušenja kuća i pucnjavom - rekla je Vulić.

Kako kaže, najteži trenutak koji je preživela jeste taj što je tri dana gledala u kolonu i pokušavala da pronađe svog oca.

- Tek četvrtog dana stigao je i naš otac, ukrcao nas je u stari gradski autobus u Banjaluci, i poslao put Srbije. On je ostao i nastavio traktorom iza nas - rekla je Vulić.

Njena majka imala je sat vremena da spakuje stvari i napusti sa porodicom vekovno ognjište. Krenuli su put Banja Luke.

- Gledamo strahote u kojima stari umiru, ljudi plaču i sahranjuju ih pored puta - seća se Sanja u suzama.

Kako kaže, prošlo je 27 godina, a Srbija je Krajišnike prihvatila, školovala i zaposlila.

Ona je rekla da je ponosna na ljude koji danas vode Srbiju, jer vidi svetlu budućnost za decu koja su u njoj rođena.

- Ja nisam rođena u Srbiji, ali ovo je moja država, a Novi Sad je moj grad. Ja sada vidim svetlu budućnost za moju decu koja su rođena ovde u Srbiji - rekla je Sanja.

Foto: N. Karlić

Patrijarh Porfirije: Ne zaboravljamo žrtve

Ceremonija je počela parastosom za žrtve koju služi patrijarh srpski Porfirije.

Patrijarh Porfirije pozdravio je sve koji su se sabrali, rekavši da svi koji su tu dele manje ili više sličnu, ili čak istu istoriju.

- Pozdravljam sve prisutne u ime Božije. Svi mi, manje ili više, delimo istu ili veoma sličnu istoriju. Na primer, porodica vladike Irineja je iz Dalmacije, odakle su i mnogi od vas stigli, došla u Bačku nekim od vozova bez voznog reda. I moja porodica se na sličan način obrela u ovoj bogatoj gostoljubivoj srpskoj pokrajini. I mnoge druge vladike i sveštenici imaju takvu ličnu ili porodičnu istoriju. Zbog toga se mi tako dobro, suštinski i dubinski razumemo. Zbog toga saosećamo i okupljamo se svake godine u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Okupljamo se, najpre, da bismo prizivajući ime Božje, svi zajedno molili Njega u Trojici da u željenom naručju praoca Avrama upokoji našu braću i sestre, rođake, susede, sugrađane i suseljane, sve koji su nevine žrtve strašnih avgustovskih dana 1995. godine - rekao je Patrijarh.

Foto: Printscreen RTS

- Sabrali smo se da se molitveno setimo nasilnog egzodusa našeg naroda sa područja Dalmacije, Banije, Korduna, Like i zapadne Slavonije. Ne zaboravljamo, žrtve i razaranja u Kristalnoj noći u Zadru; egzekuciju starih i nemoćnih u Medaku i ličkim selima; užasan teror i pobijene u gradovima i selima, po ulicama i njivama, u kućama i stanovima do Pakraca i slavonskih sela. Sve su to kamičci u mozaiku naših stradanja i raspeća, zajedno sa Jadovnom, Siskom, Jastrebarskim, Mlakom, Glinom i Jasenovcem. Sa nama su danas preživeli svedoci stradanja, koji čuvaju i nama prenose pamćenje. Njihovoj žrtvi i stradanju se klanjamo, i naravno pamtimo, ali naše pamćenje nije zlopamćenje. Pamtimo i sto puta da pamtimo njihova svedočenja, da ne bi ko mogao da kaže: to se nije desilo, to nije istina, to su bile humanitarne aktivnosti i ustanove koje su pružale gostoprimstvo onima koji nisu imali gde glave sklone i slično - istakao je Porfirije.

- Stotinu puta ću da ponovim: da ne zlopamtimo, jer bi zlopamćenje savladalo i nas; gnev, mržnja bi satrli nas same, obesnažili bi svaki Bogom dani stvaralački potencijal u nama. Moramo uvek gledati u lice Božje, gledati u Najnevinijeg koji je raspet na krstu i imati na umu reči koje je On sa krsta uputio Ocu nebeskom: Oče, oprosti im jer ne znaju šta čine. To je vera naša, to je vera otaca naših. To je vera koju je u Jasenovcu blaženog spomena patrijarh srpski German izrazio rečima: da praštamo moramo, jer je to jevanđelska zapovest, sam Bog tako zapoveda, ali da molitveno i na svaki drugi način zaboravimo to nećemo, ne smemo i ne možemo. Saobrazan na krstu raspetom Hristu, u lice Božje zagledan i obasjan svetlošću božanskog nadrazuma bio je Sveti mučenik Vukašin Jasenovački, jer je dobio nadumnu silu da, dok mu monstrum u Jasenovcu kida delove tela, izgovori svete potresne reči: „Samo ti dijete radi svoj posao“. Njegove reči nisu izraz mržnje, ni prkosa, ni inata, ni bunta, ni prezira, jer te reči nisu reči i snaga običnog čoveka. To su reči čoveka pogruženog i usredsređenog na Hrista. Te reči blagodaću i ljubavlju Hristovom kroz sveta usta raspetog Vukašina dolaze iz večnosti u vreme, iz prostora ljubavi i trajne radosti u prostor straha i tragike ljudskog postojanja otuđenog od Boga.

Foto: Novosti

- Dolaze iz prebivališta Božjeg u naše boravište. Dokučiti tajnu Vukašinovog mira usred najstrašnijeg mučeničkog stradanja ne možemo logikom ovog prolaznog i ograničenog veka. Možemo, pak, ukoliko prislonimo svoje uho na grudi Hristove i oslušnemo otkucaje Njegovog srca koje kuca za svakog čoveka bez izuzetka. To možemo samo molitvom i hrišćanskom verom, jer ovde nije reč o pitanjima razuma. Stoga smo se i mi danas verom u Hrista raspetog i vaskrslog na molitvu sabrali. Sabrali smo se ovde, ali moramo se sabirati i na mestu Vukašinovog stradanja, u Jasenovcu, kao i na svakom mestu na kojem su stradala naša nevina braća i sestre, ali i nevini ljudi bez obzira kom narodu pripadaju i kako su se Bogu molili. Tu ćemo ne samo odati poštu postradalima i pomoliti se za njih, nego ćemo više nego drugde imati priliku da uđemo u unutarnje svetilište svoga bića, u svoje srce, da stanemo pred lice večnosti, pred lice Hristovo i da u Njegovoj svetlosti, u Njemu, čujemo poziv upućen svima i nama da svakog čoveka vidimo kao svoga brata, kao onoga koji pripada Bogu isto koliko i mi, koliko i ja, a da izvan Hrista, izvan Božijeg doma i braća i sestre, i muž i žena, i prijatelji, i komšije i narodi postaju suparnici, postaju takmaci, pa čak i neprijatelji neretko spremni da istrebe jedni druge. Imaćemo potrebu, više nego drugde da se molimo za sve, za sebe i svoje bližnje, za svoj narod, ali i za sve ljude, za sve koji pate i stradaju, za mir svega sveta.

Foto: N. Karlić

- Otuda je, najblaže rečeno, ljudski nerazumno, pogrešno i nepravedno kada neko nalazi razloga da onemogući bilo koga, prosjaka ili cara, bogatog ili siromašnog, domaćeg ili stranca, običnog građanina ili funkcionera, premijera ili predsednika, ma kog, dakle, zvanja bio onaj koji ima potrebu da se na mestu Vukašinovog stradanja ili bilo kom drugom sličnom mestu, susretne sa sobom, sa Bogom i da smireno upali voštanicu i uznese skromnu molitvu Spasitelju sveta. Sabiraćemo se na molitvu i na ovakvim mestima, kao što je Novi Sad, Srpska Atina, kao što je čitava naša predivna Srbija, koja nas je prigrlila, koja ima beskrajnu širinu, beskrajnu ljubav i dobrotu za sve. U Srbiji ne pitamo: kako se ti krstiš ili kako se Bogu moliš? U Beogradu, u Novom Sadu, u Nišu, ne pitamo koje su ti vere ili narodnosti otac i majka. Takvu Srbiju volimo i za nju se molimo da takva bude i ostane, da uvek u njoj ima mesta i dobrote za sve, za svaku dušu, za svako ime. Uostalom, Bog ne pravi razliku među imenima. Svaki čovek je Bogu jednako vredan - rekao je patrijarh.

Foto: N. Karlić

- Okupljaćemo se i moliti i u Dalmaciji, na Kordunu i Baniji, u Lici i Slavoniji, u svim gradovima i selima u kojima su naši bliži i daleki preci, naši prađedovi podizali crkve i manastire, svoja ognjišta i domove. Koliko prekjuče sam bio u Lici, u Smiljanu, gde se sabrao narod sa raznih strana. U tako malenom, a toliko značajnom mestu osveštali smo obnovljeni pravoslavni hram iz sedamnaestog veka u kojem je kršten veliki naš i svetski Nikola Tesla, a u tom hramu služio njegov otac, pravoslavni sveštenik. Teslin Smiljan i njegova crkva danas su paradigma burne istorije srpskog naroda, zapadno od Save i Dunava. Na putu, nazad za Beograd, misli su mi se neprestano vraćale na Liku, na Smiljan, na Teslin narod, koji se uvek podiže iz pepela, obnavlja sebe, svoje kuće i svoje crkve. Deo mene, deo moga bića je ostao u tom selu, kraj te obnovljene bogomolje. Mogu da zamislim, braćo i sestre, šta je u vašoj duši kada se mislima vraćate na ognjišta, u mesta, u crkve i groblja koja ste napustili pred smrtnom opasnošću. Mi, međutim, u molitvenom raspoloženju pouzdano znamo da je naš narod bezbroj puta, baš kroz stradanje i žrtvu dosezao iskustvo osvajanja slobode i vaskrsenja. Kao hrišćani znamo da je svako stradanje i raspeće u Hristu već sada i ovde deo slave, deo pobede i trijumfa. U tajni Krsta je sadržana i tajna pobede, tajna vaskrsenja. U toj žrtvi i pobedi mi, verujući pravoslavni hrišćani, nalazimo nepokolebivu nadu u konačnu pravdu Božju, čak i onda kada pravda ljudska zataji, jer konačni sud ne pripada nama nego pravednoj ljubavi Božjoj.

- Neka se blagodat Božija i „mir koji prevazilazi svaki um“ naseli u srca naša, ali i u srca svih ljudi i naroda kako bi se jevanđelskim putem postavili čvrsti temelji za bolju i pravedniju budućnost za svakog pojedinca i svaki narod. Vječnaja pamjat svoj našoj braći i sestrama nevino postradalim u operaciji koju zovu „Oluja“ - završio je patrijarh Porfirije.

Foto: N. Karlić

U prisustvu državnog vrha Srbije i rukovodstva Republike Srpske, intonirane su himne Republike Srpske i Srbije - "Moja republika" i "Bože pravde".

Foto: N. Karlić

Foto: N. Karlić

Foto: N. Karlić

Foto: N. Karlić

Foto: N. Karlić

Foto: N. Karlić

Foto: N. Karlić

Foto: N. Karlić

Foto: Novosti

Foto: Novosti

Foto: Novosti

Foto: Novosti

Foto: Printscreen RTS

Foto: Printscreen TV Pink

Foto: Instagram/buducnostsrbijeav

Foto: Instagram/buducnostsrbijeav

Foto: D. Milovanović

Preporučujemo

Oluja - zločin bez kazne

3 1

"SRBIJA TUGUJE I PRAŠTA, ALI NE ZABORAVLjA": Vladimir Božović povodom godišnjice zločinačke akcije "Oluja"

04. 08. 2022. u 17:30

Oluja - zločin bez kazne

1 1

PARASTOS ŽRTVAMA "OLUJE": U svim hramovima SPC na području Eparhije bačke

04. 08. 2022. u 15:35

Oluja - zločin bez kazne

1 22

VUČIĆ O GODIŠNjICI "OLUJE": Biće Srba koji će slaviti "Oluju" u Zagrebu, a mi ćemo da tugujemo

02. 08. 2022. u 20:42

Oluja - zločin bez kazne

0 5

POGLEDAJTE: Trejler za film "Oluja" (VIDEO)

02. 08. 2022. u 16:35

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije