MAMA, HVALA TI ŠTO OVO PIŠEM: Potresno svedočenje srpskog dečaka iz Oluje - Nikada neću zaboraviti...

Novosti online

04. 08. 2022. u 16:00 >> 14:53

SVAKE godine u dane obeležavanja sećanja na sve Srbe stradale, nestale i prognane u zločinačkoj "Oluji", čujemo neku novu ljudsku priču.

МАМА, ХВАЛА ТИ ШТО ОВО ПИШЕМ: Потресно сведочење српског дечака из Олује - Никада нећу заборавити...

FOTO: TANjUG/VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ

Neko novo iskustvo ljudi koji se sa tugom sećaju najstrašnijih dana svoga života, dugačkih kolona izbeglica, ostavljanja kućnog praga, nesigurnosti, straha, rastavljanja od najmilijih.

Traumatično iskustvo svoga detinjstva i gorko sećanje na Oluju podelio je i Radoslav Jokić, tada jedanaestogodišnji dečak koji iz svoje Krajine kreće u nepoznato - danas tridesetosmogodišnji čovek koji ne dozvoljava da se zaboravi užas koji je preživeo.

Ovo je njegovo iskustvo. Sve ostale reči su suvišne.

- Evo jedne pričice koja počinje 1995. godine, na današnji dan.

Pola šest ujutru, otvaram oči, slušam tišinu. U stomaku kovitlac, kao neki loš predosećaj. Nekoliko sekundi kasnije prasak, pa još jedan, pa još jedan… Svaki naredni je bio ispraćen strahovitim fijukom. Baka ustaje, silazimo niz stepenice, mama kaže: „Počelo je!” Šta je počelo, tada nisam imao pojma. Bilo mi je bitno da je granatiranje utihnulo, za sada.

Prva granata je udarila u koren šljive sa koje sam godinama jeo plodove, jedva čekao da rodi. Od tada nikad više. Pakovanje, konsultacije sa komšilukom, brz polazak. Nas šestoro u „jugu”, moja mama, komšinica, njeno dvoje dece, moj brat i ja. Na ognjištu koje sam tada poslednji put video ostala je baka, da sačeka šta i kako, kaže krenuće već sa nekim.

Komšinica je vozila, promicala su mesta, prvo znana, pa neznana. Kamion pun vojnika sa obrnutom hrvatskom zastavom nas presreće, sva sreća naši, krenuli u ispostaviće se poslednju odbranu Krajine. Po dolasku u Dvor na Uni nije se znalo odakle ko i na koga puca i sa koje strane. Mrtvi ljudi, jedan čovek ubija drugog jer neće da ostavi ženu i dvoje male dece i uzme pušku u ruke. Teško je to gledati kad ste mali.

Krenuli smo prema mostu, trči, zaleži, fijuču meci, okolo prevrnuta kola, traktori, krv. Izgubim se od mame i brata u svemu tome. Most sam prešao sam, a eto Bog me je pogledao, jer sam u svoj onoj gunguli naleteo direktno na njih. Izvukli smo živu glavu, ušli u prepun voz i pravac Banjaluka. Prespavali smo kod jedne porodice, hvala im do neba što su nas prihvatili, posle nekoliko dana smo se istuširali, jeli i legli da kažem normalno.

Tu smo nekako stupili u kontakt sa tatom koji je posla radi morao pre početka svega u Srbiju i donekle izbegao svu strahotu, mada je dosta iste doživeo i bez toga. Samo on zna kako mu je bilo tih dana kad nije znao da li smo živi. Kao nama koju godinu ranije kada tri meseca nismo znali isto za njega dok je bio u blokadi na aerodromu „Pleso” u Zagrebu. Ne želim nikom taj osećaj, nikada, a nama se ne ponovio. Najteže mi je bilo kada sam našao adresar u kome nam je ostavljao poruke u slučaju da dođemo dok on nije tu i svaka se završavala sa „Voleo bih da ste tu kad dođem sa posla.”

Ubrzo posle nas je u Srbiju, opet Bogu hvala, stigla i baka, pa i ujak i nekako smo se okupili, onako izmučeni i bez bukvalno igde ičega. Sa druge strane, mnogi prijatelji i poznanici nisu dočekali granicu sa Srbijom, neka im je večna slava. Skoro dve decenije kasnije smo još uvek zajedno, donekle stali na noge, ali gorčina je još tu… I biće do poslednjeg daha u našim nedrima, za izgubljenim Kordunom, rodnim krajem, za Krajinom.

Što se mene tiče, još bar jednom da odem na dedin grob dok sam živ, još jednom da vidim sve te šume, polja, dvorište, mesta gde sam uživao u detinjstvu. Da pokažem svojoj deci odakle im je otac, čime se ponosi. Još nije trenutak, ali osetiću već. Dotle neću dozvoliti da se išta zaboravi, a to bi trebali da urade svi, na ovaj ili onaj način, jer šta je jedan narod bez istorije i bez pomena na nedužne žrtve? Reći ću vam – narod bez identiteta.

Foto: Radoslav Jokić

Radoslav Jokić

Bio sam među 250.000 ljudi proteranih sa svojih vekovnih ognjišta, a samo zahvaljujući mojoj majci i Bogu ni ja ni moj brat nismo među onih (zvaničnih) 2.500 koji su ostavili kosti na rodnoj zemlji…

Zato, NE DOZVOLITE DA SE ZABORAVI, oprostite ili ne, ali NE DOZVOLITE DA SE ZABORAVI!

P. S. Mama, hvala ti što ovo pišem!

P. S. 2: Ovaj tekst je od pre nekoliko godina, ali nisam želeo da ga menjam, ni slovo. Sad je već prošlo 27 otkad smo (pr)oterani.

U međuvremenu, mnogo toga se promenilo u meni i oko mene, čak sam i bio tamo, zahvaljujući jednoj drugoj ženi, zapalio sam sveću na dedinom grobu, ispričao mu šta ima novo, šetao onim mojim poljima i puteljcima...

Mogu vam reći, značilo mi je to i te kako, da osetim da sam još uvek onaj dečak s Korduna i ponosni Krajišnik, ponosan na to odakle sam... I biću dok dišem... I nikad neću zaboraviti. Ništa. Eto, to se nije i neće se promeniti. Nikad.

Živi mi bili - napisao je Radoslav.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (9)