BEZ KUĆE OSTAO TRI PUTA ZA OSAM GODINA: Nikola iz Zadra, posle gotovo 30 godina, stambeno zbrinut u Nišu

KUĆU su mi prvi put spalili u Vrani kod Zadra 1991. godine. Bez igde ičega, sa dvoje dece, dok je supruga sa trećim bila daleko od nas, krenuo sam u izbeglištvo i privremeno se skućio u Benkovcu.

Foto J. Ćosin

Avgusta 1995. "Oluja" nam je po drugi put spalila ognjište, a po dolasku u Srbiju usmereni smo u Prištinu, gde nas je ubrzo sačekalo sve to isto. Bomba je pala na našu baraku i treći put smo ostali samo u čizmama. Mir smo konačno našli u Nišu, ali smo usput izgubili mnogo.

Ovako za "Novosti" govori Nikola Pupovac, koji je sa suprugom i troje dece došao u Niš pre 22 godine, bežeći od zla rata najpre u Zadru, a potom u "Oluji" i NATO agresiji.

- Tri rane, svaka jednako boli - iskren je Nikola dok razgovaramo kraj Niške tvrđave, simbola grada u kojem je nedavno, 22 godine posle dolaska, konačno dobio svoj dom.

Svakog avgusta, kako kaže, teško mu je na duši.

- Kad smo izbegli iz Zadra, sa još oko 90 srpskih porodica privremeno smo bili smešteni u selu Lisičić kod Benkovca. Radio sam pri vojsci. Noć pred "Oluju", oko sedam časova počeli su nas bombardovati, prilično jako. Već tokom noći sela su ustala, ljudi su krenuli na put traktorima, kolima, ko je kako mogao. Negde iza pola noći moji iz komande su mi rekli da uzmemo dokumentaciju i da do zore idemo i mi - seća se Pupovac.

U prvi mah, kaže, svi su verovali da je selidba privremena:

- Porodicu sam sustigao tek desetak kilometara od sela. Video sam brata u kamionu, pozadi je bila moja porodica. Sa sobom su poneli samo nešto hrane i ćebad. Usput smo čekali i po nekoliko dana. Žene plaču, deca gladna, kolona je na dva mesta bombardovana, mrtvih na sve strane, sahranjuju ih pored puta. Kada smo stigli do Rače, nisu nas hteli pustiti dalje, kažu svi vojno sposobni treba da se vrate. Kako decu samu da pošaljem u Srbiju, a da se vratim u rat, upitao sam ih. Kroz nekoliko dana sve su nas pustili i više se nismo vratili.

Ne zaboravlja da su strahote krenule mnogo ranije.

- Do 1990. živelo se normalno. Tada sam imao već troje dece: ćerka 13 godina, sin 11 i najmlađi tri godine. Žena mi je rodom iz Makedonije, ali je sredinom 1991. otišla kod svojih sa najmlađim sinom. Dvoje moje starije dece iz braka sa prvom, pokojnom ženom ostalo je sa mnom. Trebalo je da se supruga vrati krajem avgusta, ali...

Posle "Oluje", Nikola je sa decom raspoređen u prihvatni centar "Boro i Ramiz" u Prištini. Tada je posle pet godina video suprugu i najmlađeg sina koji su sve vreme bili u Skoplju.

- Nisam znao odakle da krenem kada smo stigli u Prištinu. Gledam ovo dvoje dece, smeju se, živi su i zdravi i onda kažem sebi: "Moraš da ih izvedeš na pravi put". Došla je i supruga sa najmlađim sinom. Nisam znao ni kako izgleda mali. Imao je već osam godina. Kad su stigli, on je potrčao u zagrljaj bratu - s bolom u glasu priča Nikola.

NIŠ Zgrada u kojoj je Pupovac dobio stan, Foto Tanjug

Prištinu je, kaže, mnogo zavoleo, iako je u tom gradu živeo samo četiri godine. Kada su se sirene oglasile i na KiM, kaže, palo mu je teže nego kada je morao da napusti Krajinu.

- Nekoliko meseci smo bili u hali "Boro i Ramiz", pa smo se preselili u barake RTS. Kada je počela agresija, baraku su pogodili. U trenutku je opet sve nestalo. Tako da mi je od 1991. do 1999. dom tri puta izgoreo do temelja i tri puta sam ostao samo u vojničkim čizmama. Ne žalim ni za čim materijalnim. Sve se to može vratiti, ali žal za zavičajem zauvek ostaje - govori nam Nikola.

PORUČENO MU DA U ZAVIČAJ NE DOLAZI

NIKADA posle rata nisam otišao u zavičaj, a voleo bih da odem, želim. Ali, poručeno mi je da ne dolazim, da neću dobro proći, a nikome ružnu reč rekao nisam, iako je možda nekada trebalo. Pojedine sam čak i spasao, gde sam god mogao pomogao sam. Ali, svako svoju istinu ima, ja svoju, moj komšija Hrvat svoju. Njegova i moja se ne bi slagale - kaže Nikola Pupovac.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije