NEĆE MOĆI: Mana slepe vere

Piše Filip Rodić

13. 11. 2022. u 09:00

UKRAJINSKA ofanziva na Herson, ali i brojna ranija dešavanja na ukrajinskom ratištu, pokazali su da slepa vera u natprirodne moći ruske vojske, koju mnogi u Srbiji neguju, prosto nije realna. Ali još je gora slepa vera u apsolutnu nadmoć Zapada, što je istorija u više navrata dokazala.

НЕЋЕ МОЋИ: Мана слепе вере

Foto Z. Jovanović

Ako ruska vojska ostavlja svoje, čemu Srbi mogu da se nadaju - naslov je na prvoj strani "najstarijeg dnevnog lista na Balkanu" od 12. novembra. Prati ga pitanje "da li je rusko povlačenje iz Hersona možda i trenutak otrežnjenja za većinski deo javnosti u Srbiji koji bezrezervno veruje u vojnu moć Moskve". Istorijskom ironijom mogla bi se nazvati činjenica da se takav naslov pojavljuje odmah posle obeležavanja Dana primirja u Prvom svetskom ratu (što se Srbije tiče - prigodniji naziv praznika bio bi Dan pobede). Zašto? Vrlo jednostavno. Um koji sada postavlja ovakvo pitanje verovatno bi isto upitao i kada je srpska vojska u zimu 1915. krenula u Albansku golgotu i tako, što bi rekli u "Politici", "ostavila svoje". Koliko se tu zapravo radilo o "ostavljanju svojih" najbolje pokazuje upravo obeležavanje 11. novembra, ako ne i novouvedeni praznik obeležavanja 15. septembra, dana kada su, 1918. godine, isti oni koji su "ostavili svoje" probili Solunski front i započeli trijumfalni povratak kući.

Situacija sa kojom se ruska vojska sada suočila u Hersonu možda se najbolje može uporediti sa onom u Staljingradu, u leto 1942, kada je snabdevanje crvenoarmejaca u gradu bilo moguće samo izuzetno opasnim prelaženjem reke Volge. Dnjepar je kod Hersona širok čak 800 metara, što znači da je ukrajinska vojska u napadu na Herson mogla da se pojačava i snabdeva prema potrebi, da traje koliko treba, jer je u pozadini imala čitavu teritoriju Ukrajine i tone NATO oružja i municije koji mogu da pristižu do besvesti. Rusi su mogli da brane Herson, manje ili više uspešno, duže ili kraće, ali uz ogromne logističke probleme.

Staljin je 28. jula 1942. izdao svoje čuveno naređenje "Ni korak nazad" (Ukaz br. 227), koje je podrazumevalo streljanje svakog vojnika koji bi se povukao. Prema podacima NKVD, streljano je 500 dezertera, a na front prisilno vraćeno njih 14.833, dok zapadni istoričari tvrde da je streljana čitava divizija - 13.500 vojnika. Staljin je tada odlučio da se prisustvo Crvene armije na desnoj strani Volge, u Staljingradu, mora očuvati po svaku cenu, Putin (odnosno general Surovikin) sada je odlučio da je bolje povući snage na levu obalu Dnjepra i rat nastaviti s bezbednijih pozicija. U tom kontekstu treba posmatrati povlačenje iz Hersona, a ne kao "ostavljanje svojih", jer "svoji" zapravo i nisu ostavljeni, nego su evakuisani. Ostavljena je teritorija.

Zbog čega je do ovoga došlo drugo je pitanje, i tu se ulazi u domen problema iz podnaslova, odnosno besmislenosti slepe vere u natprirodne moći i nepogrešivost ruske vojske ili ruskog rukovodstva. Takva slepa vera se, u slučaju neželjenih rezultata i grešaka, pretvara u suprotnost - malodušnost, koja nije ništa bolje niti poželjnije stanje, i koja podjednako čoveka sputava da realno sagleda situaciju.

Sličan efekat ovakva dešavanja mogu imati i na drugu grupu ljudi, one koji gotovo budalasto veruju u apsolutnu nadmoć Zapada, samo što kod njih ne izaziva malodušnost, već preterani entuzijazam, podjednako lišen osnova u stvarnom životu. Tako bivši ministar odbrane Dragan Šutanovac (čovek koji i dalje ima potrebu da se brani od optužbi da je "topio tenkove" i zidao na vračarskom "pašnjaku"), dok u studiju jedne televizije u rukama vrti skupoceno nalivpero kao da će svakog trenutka njime nešto pametno zapisati na stolu od pleksiglasa (pošto papir nema) i brka "spekulacije" (nagađanje) sa "špekulacijama" (ne baš etički način trgovine uglavnom na berzi), tvrdi kako je "ruska tehnologija u katastrofalnom stanju" i da je "sva oprema" koju Ukrajini doniraju zapadne zemlje "kvalitetnija od opreme koju imaju Rusi".

Vratimo se na trenutak ponovo na Drugi svetski rat. U jeku operacije "Citadela", odnosno Kurske bitke, nemački tenkovski as Franc Štaudeger uspeo je 8. jula 1943. da se svojim "tigrom" sam izbori s napadom 50 ruskih T-34 i istovremeno uništi čak 17 neprijateljskih tenkova, dok su se ostali povukli. Zašto ovo pišem? "Tigar" je nesumnjivo bio tehnološki bolji od T-34, pa je ovaj drugi ipak izvojevao pobedu kod Kurska, pa stigao do Berlina i Rajhstaga. Dakle, ni kada nesumnjivo postoji tehnološka nadmoć, koju sam ilustrovao samo jednim primerom, ona nikako ne garantuje pobedu u bici, a kamoli u ratu, a posebno ne kada je ta tehnološka nadmoć stvar slepe vere u zapadne idole.

A postoji li zaista tehnološka nadmoć Zapada, odnosno "katastrofa" ruske tehnologije? Možda će Šutanovac biti podjednako šokiran koliko i njegovi zapadni bogovi kada je SSSR poslao prvog čoveka u svemir, kada čuje da, na primer "Forbs", koji nikako nije "rusofilni medij" poput "Sputnjika" koji voli da blati, 8. novembra piše o tome kako "piloti ruskih 'migova-31' obaraju ukrajinske pilote sa udaljenosti od stotinu milja - a Ukrajinci ne mogu da uzvrate". Uprkos tome što su im Amerikanci poslali svoje najmodernije rakete. Koliko je ruska tehnologija "katastrofalno loša" možda pokazuje i činjenica da Ukrajinci mogu da se razbacuju antiradarskim tehnološkim čudom AGM-88 HARM i njime umesto ruskih protivvazdušnih sistema gađaju civilne ciljeve po gradovima Donjecka i Luganska, o čemu već pišu i zapadni mediji.

Iako nisam stručan za tenkove koliko i bivši ministar odbrane Šutanovac (za pašnjake prve klase još manje), situacija na ukrajinskom frontu, odnosno neuspesi ruske vojske, ukazuju mi samo na jedno - da se ne može polovično ratovati i da su Rusi pogrešili pošto su kalkulisali sa silom koju će upotrebiti zarad ostvarenja svojih ciljeva. S druge strane, Zapad se očigledno zaleteo sa sankcijama i sebi naneo neuporedivo više štete nego Rusiji. Po svemu sudeći, i ovaj rat će prvo biti dobijen na ekonomskom planu, a tek onda na frontu.

BONUS - NAJAKTUELNIJI VIDEO SNIMCI

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
DNEVNIK STEPINCA ZAGREB KRIJE DECENIJAMA: Intervju - Prof. dr Predrag Ilić, autor trotomne studije o zločinima u NDH

DNEVNIK STEPINCA ZAGREB KRIJE DECENIJAMA: Intervju - Prof. dr Predrag Ilić, autor trotomne studije o zločinima u NDH

O NEKADAŠNjEM zagrebačkom nadbiskupu Alojziju Stepincu (Brezarić, 1898 - Krašić, 1960) i njegovoj ulozi u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj tokom Drugog svetskog rata, objavljen je u Republici Hrvatskoj ogroman broj istoriografskih i hagiografskih knjiga, zbornika radova, feljtona, članaka, ali ne i njegov dnevnik u pet knjiga, koji je vodio od 30. maja 1934. do 13. februara 1945. godine.

15. 12. 2024. u 13:55

Komentari (9)

OTVORENA NOVA FILIJALA ADRIATIC BANKE U KOMPLEKSU SKYLINE