DA POSADIMO NATALIJINU RAMONDU PRED SVAKOM AMBASADOM SRBIJE: Vašingtonska razglednica Marka Đurića

PRVI dani marta, Dan žena i sunčano vašingtonsko popodne prilika su da se vama, dragi znani i neznani čitaoci, javim na nešto neobavezniji način - kratkom dopisnicom iz glavnog grada SAD. Rano je popodne na 16. ulici (prostranoj aveniji na čijem je vrhu Bela kuća, a u kojoj se sada nalazi i zgrada Ambasade Srbije) i, bacajući letimično pogled kroz prozor, uz nasmejane dame koje prolaze ulicom sa buketima cveća u rukama, primećujem i tek procvetale pupoljke japanskih trešanja koje su zaštitni znak ovog grada.

Foto Privatna arhiva

Nacionalni festival cvetanja trešanja, koji u Vašingtonu okuplja stotine hiljada turista iz cele zemlje, pa i mnogo šire, biće obeležen i ove godine. U slavu dolaska proleća i u znak sećanja na 27. mart 1912. godine, kada je tadašnji gradonačelnik Tokija Jukio Ozaki u ime carevine poklonio sadnice japanskih trešanja glavnom gradu SAD.

I Amerika je imala svoj, ne mali deo napora i stradanja u dvadesetom veku u oba svetska rata, tokom kojih smo mi, Srbi i oni, Amerikanci, bili saveznici. Ipak, ne mogu da ne primetim ovu, samo nama znanu, datumsku ironiju, niti da se otmem zavidnoj misli o tome koliko je srećan grad koji 27. mart pamti i obeležava po cvetanju trešanja.

Ovaj davni prolećni diplomatski gest Japana podsetio me na jedan, daleko stariji, isto prolećni i diplomatski, ali pre svega kavaljerski gest našeg kralja Uroša I Nemanjića prema budućoj supruzi, francuskoj princezi Jeleni Anžujskoj. Kako kaže legenda, pred njen prvi dolazak u Srbiju, kralj Uroš naredio je da se celom dolinom Ibra, od Kraljeva do Raške, čitavim putem kojim je prolazila princeza sa svojom svitom, u njenu čast posade stabla jorgovana. Svadbeni doček koji joj je priredio ispred zamka Maglič, u rascvetaloj i mirisnoj Dolini jorgovana kao njenog omiljenog cveća, nije samo lično očarao buduću srpsku kraljicu, već se smatrao i diplomatskim potezom prijateljstva, naklonosti i poštovanja između dva naroda.

Primećujem i da je prolećno vreme ove godine poranilo čitav jedan mesec. Sasvim je jasno da će i ova činjenica, tj. njeni uzroci, biti jedna od onih koje su u ovoj zemlji predmet žustrih političkih rasprava i debata. Ispratićemo i preneti Beogradu i njih, to je uostalom podrazumevani deo opisa posla. Glavni zadatak ovde nam jeste, međutim, nešto sasvim drugo.

Sveta misija srpskih diplomata u glavnom gradu SAD jeste da predanim i nikada posustajućim radom, korak po korak unapređujemo državnu poziciju Srbije u zemlji koja posredno i neposredno oblikuje političke, bezbednosne, ekonomske, kulturne tokove širom planete. Tom zadatku verno ovde služimo. Tek su dva meseca i neki dan prošli od početka ove 2023. godine, a već je iza nas najmanje desetak velikih i važnih događaja koje smo od njenog početka priredili u Ambasadi – nekoliko velikih prijema sa po više stotina uglednih zvanica, različitim povodima – bili su sjajna prilika da se na gala večerima u novom srpskom domu u srcu Vašingtona i Srbija ovdašnjoj političkoj, intelektualnoj i kulturnoj javnosti predstavi u novom svetlu.

Prvi samit srpske dijaspore u SAD „Jačanje veza“ u organizaciji Ambasade, brojna kulturna dešavanja – izložba modernog srpskog slikarstva, velika revija srpskih nošnji iz kolekcije fenomenalne Biljane Regan, nastupi beogradskih operskih diva u čuvenom Kenedi centru, književne večeri, radionice i nagradni konkursi za decu, izložba fotografija svetske kulturne baštine u Srbiji, predstavljanje izvanredne, naučno-istraživačkom metodologijom izrađene i luksuzno opremljene monografije o 140 godina srpsko-američkih odnosa, koju smo objavili – samo su neka od događanja koje smo u ova dva meseca priredili.

Kroz Ambasadu su defilovali i u njoj govorili kongresmeni (i demokrate i republikanci - ne pravimo razliku među prijateljima Srbije) zvaničnici, tink tenkeri, korporativni lideri. Izvan zidova zgrade iz koje se ovim putem javljam, sretao sam se sa desetinama senatora, članova Kongresa, stafera u njihovim kabinetima. Organizovali smo, i u saradnji sa udruženjem ACEBA, u Srbiju poslali važnu trgovinsku misiju sa predstavnicima 16 velikih američkih kompanija, koji su se u Beogradu sastali sa predsednicom vlade Anom Brnabić i resornim ministrima. Ugostili smo i organizovali posete zvaničnika i poslenike javnog života iz Srbije, od ministra spoljnih poslova Ivice Dačića, preko predsednice grupe prijateljstva sa SAD i potpredsednice srpske skupštine Sandre Božić, narodne poslanice sa Kosmeta Danijele Vujačić, gospodina Arnoa Gujona i mnogih drugih. Bilo je i medijskih nastupa, kako ovde tako i u Srbiji.

Tek je prva nedelja marta, a od početka godine boravio sam, uz sve navedeno, i u Beogradu dva puta na po nekoliko dana, uključujući se, na poziv predsednika, u diplomatsku i političku aktivnost u vezi sa Kosovom i Metohijom. Duge noći razgovora u okviru srpskog tima sa našim predstavnicima, progonjenima i ugnjetenima, u Raškoj i na Andrićevom vencu... I, onda, ponovo sa mojim domaćinima ovde.

Politička i radna etika i filozofija predsednika Vučića, njegovo iskustvo, rezultati u ekonomiji i posvećenost miru i svom narodu i ovde su predmet poštovanja i kod onih koji mu politički nisu naklonjeni.

Teško je u jednoj dopisnici dočarati sve brojne slojeve odnosa kojim se bavimo ovde. Od čiste bilaterale, preko odbrane - u januaru smo realizovali i, u dve decenije prvu, posetu našeg načelnika Generalštaba generala Milana Mojsilovića Pentagonu i zajedno se sastali sa generalom Markom Milijem, načelnikom združenog Generalštaba oružanih snaga SAD, dočekali ovih dana i početak prve zajedničke mirovne operacije na Sinaju, zatim Kosmeta, ekonomije, imidža zemlje u širem smislu.

Svakoga dana razgovaram, i svakoga dana nastojim da propovedam o Srbiji. Zemlji čiji je narod toliko mnogo dao, a koja i dalje ima toliko mnogo da ponudi. Na severu zemlje, u Bostonu, na Univerzitetu Harvard, gostovao sam prethodni mesec držeći predavanje upravo na ovu temu.

Shvatam da ova razglednica sve manje liči na razglednicu, a sve više na izveštaj, ili još gore, na hvalisanje. Zato ovde stajem i vraćam se na japanske trešnje.

Verujem da srpska javnost ne zna da je put do toga da Vašington bude okupan baš japanskim trešnjama i da one postanu simbol američke prestonice bio veoma trnovit i da je i njemu kumovala diplomatija iza scene, koja je i danas deo stila života u Vašingtonu.

30. avgusta 1909. godine, Ambasada Japana u Vašingtonu obavestila je Stejt Dipartment da je grad Tokio nameran da donira 2000 stabala trešnjinog drveta, radi sadnje istih na kejevima duž obala reke Potomak. Stabla su dopremljena u Vašington 6. januara 1910. godine. Međutim, inspekcijski tim američkog federalnog Ministarstva poljoprivrede ocenio je da je drveće inficirano crvima i insektima, te da predstavlja opasnost za ovdašnje poljoprivrednike.

Predsednik SAD Vilijam Hauard Taft dao je lično naređenje da poklon iz Japana bude uništen, što je i učinjeno spaljivanjem 28. januara iste godine, nakon čega je tadašnji državni sekretar SAD Filander Noks uputio pismo izvinjenja tadašnjem japanskom ambasadoru.

Sve okolnosti pod kojima je do sadnje drveća dve godine kasnije, 1912, ipak došlo, do dan-danas nisu sasvim poznate. Poznato je samo to, da je te godine na insistiranje japanskog plemića, princa Ijesatoa Tokugave, iz drvoreda sa obala reke Arakava u Tokiju do luke u Sijetlu dopremljeno novih 3020 stabala japanskih trešanja.

Prva dva stabla su posadile prva dama SAD Helen Heron Taft i supruga japanskog ambasadora, grofica Ćinda. Princ Tokugava nije za sebe želeo bilo kakvih zasluga, a američke vlasti odužile su se japanskoj strani 1915. godine, poslavši u Tokio ekvivalentan broj stabala drena.

Bilo je potrebno da prođe još punih 20 godina da bi, 1935. godine, Nacionalni festival cvetanja trešanja u Vašingtonu postao redovna manifestacija, koja je uspešno preživela sve ratove i krize (čak i napad na Perl Harbor 1941, nakon kojeg su iz odmazde posečena četiri drveta), pa i danas predstavlja lepu simboličku vezu između dveju udaljenih država i civilizacija.

Uz ove priče o simbolizmu cveća ne mogu a da ne pomenem i Natalijinu ramondu, cvet koji je zbog svojih botaničkih odlika „cveta feniksa“ i jedinstvenosti lokaliteta u Srbiji gde raste, postao i znamenje koje svakog 11. novembra nosimo na grudima u znak sećanja na golgotu, ali i poštovanja ogromne snage koju je naš narod pokazao u dizanju iz pepela ratnih stradanja, ponovnom rođenju i preporodu naše države. Upravo zbog toga smo odlučili da simboliku tog našeg, srpskog cveta, na još jedan način otelotvorimo u Vašingtonu. Ispred našeg novog doma ovde u 16. ulici, zasadićemo sadnice Natalijine ramonde, a koristim priliku da ovim putem pozovem svoje koleginice i kolege u drugim diplomatskim predstavništvima Srbije da to isto učine.

Sa prvim danima proleća i ja se, eto, u sebi prigušeno nadam da će i cvetovi saradnje, koje u današnjem vremenu ovde sadimo, krasiti živote generacija koje će uslediti mnogo posle nas.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije