REZOLUCIJA 1244 TAPIJA SRBIJE NA KiM: Dokument usvojen u SB UN pre četvrt veka, uprkos pokušajima Zapada da ga ospori, i dalje je na snazi

REZOLUCIJA 1244 Saveta bezbednosti UN je dokument takve pravne snage i značaja da se ne može porediti ni sa kakvim drugim dokumentima, niti dokazima da je Kosovo i Metohija pokrajina unutar Srbije. Po njoj i po međunarodnom pravu za konačno rešenje predviđena je široka autonomija za KiM. Opšte je obavezujuća i imperativnog karaktera za sve članice UN i svetsku zajednicu - bez izuzetka. Rezolucija je naša spoljašnja tapija očuvanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta, a Ustav Srbije unutrašnji "vlasnički list".

Novosti

Sve ovo, na stranice međunarodnog prava, 10. juna 1999. godine tamnim mastilom koje

I sada, četvrt veka kasnije, važi svako slovo. Iako je za 25 godina Zapad osporavao,

Tadašnji ministar spoljnih poslova Živadin Jovanović istakao je za "Novosti" da u prilog zaštiti suvereniteta ide i Povelja UN sa svojom principima nepovredivostisuvereniteta i nedopustivosti agresije kao prakse u međunarodnim odnosima, a nama je "Kosovo okupirano nakon oružane agresije":
- Rezolucijom je okončana ilegalna agresija NATO i pitanje statusa KiM je sa vojnog preneto na politički kolosek SB UN, a to je jedini organ na planeti odgovoran za
mir i bezbednost. Prekinula je razaranje, ubijanje i progon ljudi sa ognjišta,
zaustavila je najteži vid destrukcije u međunarodnim odnosima. Doneta je nakon
pet rundi pregovora, gde su učestvovali najvažniji međunarodni faktori - SB UN,
Evropska unija, Rusija, SAD i tada SR Jugoslavija. Bila je kompromis interesa svih
važnih faktora svetskih odnosa i SRJ.

Foto: Новости

POGLEDAJ GALERIJU

Jovanović dodaje da su pregovori počeli doletom ruskog premijera Jevgenija
Primakova, nekoliko dana posle početka agresije i razgovorom sa predsednikom
Slobodanom Miloševićem.
- Trajali su napori da se agresija kao zločin zaustavi i vrati na kolosek mirnog političkog rešenja. Ona je započeta i pre nego su bili iscrpljeni metodi mirnog
rešenja, ali svetske sile to nije interesovalo, nego postavljanje NATO trupa i
vojna ekspanzija na Istok, uspostavanje vojne baze "Bondstil" kod Uroševca, koja je
bila samo jedna od karika i odmah su se širile nove u Bugarskoj, Rumuniji, Poljskoj, baltičkim republikama... Svaki put je NATO bio sve bliže Uralu i Sibiru, odnosno Rusiji.

Prema njegovim rečima, agresija je bila tačka preokreta u globalnim odnosima, ona
je otvorila oči kako Moskvi tako i Pekingu i svi oni su se trgli i počeli da govore
sve ono što smo mi govorili pre i tokom agresije - ko je sledeći?
- Ako je agresija bila vrhunac bahatosti i neobuzdanosti nosilaca unipolarnog
sveta, ona je u isto vreme bila trenutak početka urušavanja te unipolarnosti i
građenja multipolarnog sveta i danas se to jasno vidi. Postaje sve jasnije da je
Milošević bio ne formalno i na rečima, već i zaista opredeljen za mirno i
političko rešenje. Njegove su reči uvek bile - garantujemo punu ravnopravnost svih
zajednica i pojedinaca bez obzira na nacionalnu i versku pripadnost, široku autonomiju Albancima, ali i jednaka prava za Srbe i ostale na KiM, uz očuvanje suvereniteta Srbije i SRJ. On je to govorio i nama i strancima, čemu sam svedočio na brojnim sastancima. Sa porukom da tražimo da Albanci potpišu principe autonomije, ravnopravnost za sve zajednice, ali i prihvatanje suvereniteta, poslao je našu delegaciju u Rambuje. Odbijanje svih inicijativa i potpisivanje tih principa od lidera albanske manjine bili su uslovljeni stavom Zapada, oni su bili oruđe u njihovoj strategiji, čiji je cilj bio otvaranje NATO baza. Konferencija NATO u Bratislavi aprila 2000. neposredno po završetku bombardovanja je to i potvrdila. Na tom samitu je prva tačka bila da svi saveznici priznaju Kosovo kao nezavisnu državu. Oni su otvoreno otkrili šta im je bio cilj - stvaranje nove albanske države koja će biti pod dominacijom SAD.

General-potpukovnik Obrad Stevanović, koji je jedan od potpisnika Vojno-tehničkog
sporazuma u Kumanovu, kaže nam da Srbija u tom momentu nije imala izbora osim da
potpiše dokument.
- Rat traži saveznike, a mi ih nismo imali - napominje Stevanović. - Kina i Rusija
su te 1999. godine bile nemoćne, zapadne zemlje ujedinjene protiv Srbije i mi nismo imali drugog izbora nego da okončamo rat. Naši vojni resursi bili su iscrpljeni, pretila je opasnost da ostanemo bez municije...
Naš sagovornik podseća na period neposredno pre napada NATO snaga i kaže da je
zapadna alijansa po svaku cenu htela da napadne SRJ. On ističe da je dokument koji
je Srbiji ponuđen u Rambujeu bio takav da niko normalan nije mogao da ga prihvati,
jer je podrazumevao okupaciju naše zemlje.
- Oni su hteli da nas napdnu bez obzira na sve, pa su nam ponudili dokument koji
nije bio prihvatljiv - podseća general.
Ali, nakon 79 dana, koliko je trajalo bombardovanje - od 24. marta do 10. juna - naša
zemlja bila je iscrpljena i nije bilo drugog izlaza nego da se potpiše mir.
Razgovori su počeli nakon što je pregovaračka trojka - Viktor Černomirdin, Strob
Talbot i Marti Ahtisari - Miloševiću donela predlog mirovnog sporazuma koji su
kasnije usvojile savezna vlada i skupština, što je bio osnov za pregovore u
Kumanovu.

Novosti

- Pregovori su započeli u kafani "Evropa" u Makedoniji i vrlo brzo naša delegacija je dobila dokument koji treba da potpiše, mi smo to odbili jer je sadržaj bio neprihvatljiv - napominje Stevanović.
Pošto je kafana "Evropa" bila neodgovarajuće mesto za tako važne pregovore, naša
delegacija je tražila premeštaj, pa su pregovarači prešli u francusku vojnu bazu
na aerodromu u Kumanovu, pa otud i naziv dokumenta - Kumanovski sporazum.
- U bazi je napravljan konačan tekst sporazuma, a za našu delegaciju bilo je bitno
da se ispune četiri uslova - da prestane agresija, da se usvoji Rezolucija u SB UN
(1244), da se garantuje suverenitet i integritet Srbije na KiM i da u pokrajinu ne
dođe NATO nego Misija UN. To je ispunjeno - kaže Stevanović i dodaje da je danas
problem što je politika nadvladala pravo, pa se potpisana dokumenta ne poštuju.
General se osvrnuo i na to da danas mnogi povlače paralelu između Kumanovske
bitke i Vojno-tehničkog sporazuma zaključenog u Kumanovu u smislu da je
Kumanovskom bitkom Kosovo vraćeno pod jurisdikciju Srbije, a Kumanovskim
sporazumom "izgubljeno".
- Mi u tom momentu nismo razmišljali o tim paralelama, bilo nam je važno da
obezbedimo mir - naglašava Stevanović.

Da je Rezolucija SB UN ipak snažna govori i to da je političari u Prištini ne
prihvataju, prave se kao da je ona bila samo trenutno rešenje i da više ne važi. To
je, naravno, daleko od istine, ali je istina i to da mnoge njene tačke i dalje nisu
ispunjene - na Kosovo i Metohiju nije raspoređeno do 1.000 predstavnika naših snaga, a 250.000 prognanih Srba izgradilo je nove domove u drugim delovima Srbije. A, po Rezoluciji 1244 je trebalo da se vrate svojim ognjištima.

OTROVNI ZAGRLjAJ AHTISARIJA I "BRATA" ČERNOMIRDINA

Podvala u četvrtoj rundi pregovora

PRILIKOM pet rundi pregovora bilo je mnogo razgovora, a jedan preokret, odnosno
"podvala", desila se na četvrtoj, odnosno petoj rundi, pojašnjava za naš list
Jovanović:
- Dogovoreno je na četvrtoj rundi da dokument UN bude pravno zasnovan na odredbama Glave 6 Povelje UN, koja predviđa mirno rešavanje međunarodnih problema, bez sile, metodama diplomatskih pregovora. Milošević je za vreme te runde nekoliko puta pitao Černomirdina da li je pozivanje na Glavu 6 stav predsednika Jeljcina ili njegov, a on je rekao da direktno radi na osnovu dogovora sa ruskim predsednikom. Kada je došla peta runda, Černomirdin je stigao sa Ahtisarijem, 2. juna 1999. godine, podelili su papir koji je sadržao osnovne elemente buduće rezolucije, ali se kao osnov pominjala Glava 7 Povelje UN, a ona predviđa nametanje mira silom.
Prvo je, kaže nam Jovanović, govorio Milošević, potom Milan Milutinović, a
onda je Milošević pitao njega ima li šta da kaže:
- Pitao sam Černomirdina otkud pozivanje na Glavu sedam, a ne šest, kako smo se
dogovorili. Černomirdin je bio pognute glave, a Ahtisari ga je zagrlio, prebacio
mu ruku preko ramena, pogledao mene i dosta nepristojno rekao: "Gospodine
ministre, to je tako zato što smo se moj brat Černomirdin i ja dogovorili".
Kasnije je u pauzi Milošević imao žučnu raspravu sa Černomirdinom, a on mu je na
svaku konstataciju kako su nas izneverili, ponavljao: "Ako želite prestanak
bombardovanja i razaranja, prihvatite". Nije mu dao objašnjenje zašto je promenjen
deo u sporazumu - potvrđuje nam Živorad Jovanović.
 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije