GODIŠNJICA OBOJENE REVOLUCIJE: Ko ruši Srbiju, a ko je čuva

VODEĆA kineska digitalna platforma, “Portal Guanča – Posmatrač”, osnovan 2011. godine, je vodeća kineska digitalna platforma vesti, informacija i originalnih video-klipova. Sa preko 180 miliona redovnih čitalaca i gledalaca na njihovom sajtu, Veibou (kineski Fejsbuk) i Bilibiliju (kineski Jutjub) informiše kinesku javnost o politici, ekonomiji, kulturi i društvu širom sveta, objavila je tekst o Srbiji na godišnjicu 5. oktobra.

Foto: Z. Jovanović

Tekst prenosimo u celosti:

Poslednjih godina Srbija je često poprište različitih protesta i demonstracija, koje obuhvataju pitanja kao što su ekologija, pa čak i retki incidenti poput pucnjava u školama. Ova serija događaja pružila je priliku prozapadnoj opoziciji, kao i raznim zapadnim nevladinim organizacijama i ambasadama, da pokušaju da izazovu novu obojenu revoluciju u Srbiji. Osvrćući se na 5. oktobar 2000. godine, obojena revolucija u Srbiji je uspešno uspostavila prozapadni marionetski režim koji je trajao 12 godina.

Danas, 24 godine kasnije, suočena sa višestrukim pritiscima, dobra je prilika da ponovo pogledamo i analiziramo trenutne prozapadne opozicione snage u Srbiji, ali i da istovremeno popričamo o snagama koje se retko pominju u kineskoj javnoj sferi, a koje kontinuirano čuvaju bezbednost i stabilnost Srbije, kao što su Aleksandar Vulin, Vladimir Orlić i Marko Parezanović.

Dana 9. avgusta ove godine, taman kad sam pročitao publikaciju Ministarstva spoljnih poslova NR Kine pod nazivom ‘O delima i pravoj prirodi Nacionalnog fonda za demokratiju Sjedinjenih Američkih Država’, dan kasnije, 10. avgusta, lično sam bio svedok protesta organizovanom od strane opozicije i ekoloških aktivista, koju podržavaju zapadne sile, na ulicama Srbije. Mnogi moji kineski prijatelji bili su prilično iznenađeni i slali su mi poruke kako bi potvrdili situaciju, pitajući da li je Srbija i dalje stabilna, da li je bezbedno putovati tamo, i da li je sve normalno. Neki su čak potpuno bili zbunjeni i direktno me pitali: ‘Šta se tačno dešava u Srbiji?’

Evo ga odgovor. Protesti koji su započeli u avgustu ove godine, bili su unapred predvidjeni. Do kraja jula, opozicija je već najavila svoju nameru da protestuje. Razlog za proteste bio je stupanje na snagu “Uredbe o primeni Uredbe o utvrđivanju prostornog plana područja posebne namene za realizaciju Projekta eksploatacije i prerade minerala jadarita - ‘Jadar’ ” donetom od strane srpske Vlade 16. jula, kojim je ponovo pokrenut ranije suspendovani projekat Rio Tinta. Ova Uredba je zasnovana na odluci Ustavnog suda Srbije od 11. jula, koji je proglasio suspenziju projekta “Jadar” iz 2022. godine neustavnom jer je Vlada tim potezom prekoračila svoja ovlašćenja. Kao podsetnik, januara 2022. godine, nakon masovnih protesta koje su organizovali ekološki aktivisti, Vlada Srbije je ukinula dozvolu kompaniji Rio Tinto za projekat vredan 2,4 milijarde dolara.

Uprkos ponovljenim izjavama predsednika Aleksandra Vučića i drugih državnih zvaničnika o značajnoj ekonomskoj prilici za zemlju, ekološki aktivisti i dalje izražavaju zabrinutost zbog potencijalnih ekoloških posledica eksploatacije litijuma - pitanja koje prozapadna opozicija koristi za podsticanje javnog nezadovoljstva.

U razgovoru sa prijateljicom koja se specijalizovala za hemiju, saznao sam zašto je Zapad posebno zainteresovan za ovaj rudnik. To nije samo bilo koji rudnik litijuma, već poseban tip litijum-boratnog rudnika poznatog u Srbiji kao ‘Jadarit’ (hemijska formula LiNaSiB3O7OH). Ono što ga čini jedinstvenim jeste njegova sposobnost efikasne istovremene ekstrakcije litijuma i borata. Pored toga, ovaj rudnik ne samo da se može pohvaliti velikim rezervama, već takođe sadrži značajan procenat oksida litijuma (Li2O) od oko 1,78%. Osim rudnika Tanco u Kanadi, koji ima sadržaj od 3%, ali relativno ograničene rezerve, i rudnika Greenbushes u Australiji, sa sadržajem od 2%, većina zapadno-evropskih rudnika generalno ima koncentraciju litijuma ispod 1%.

Takođe, čistoća Jadaritove rude je još jedna značajna karakteristika. Ona gotovo da ne sadrži uobičajene nečistoće poput gvožđa, aluminijuma, magnezijuma, kalcijuma ili fluora, što nesumnjivo pojednostavljuje proces ekstrakcije, čineći pročišćavanje litijuma i borata efikasnijim i direktnijim. Ove informacije pružaju osnovu za razumevanje zašto je Zapad izrazito fokusiran na ovaj specifični rudnik litijuma.

Kada ljudi u Kini vide takva masovna okupljanja u Srbiji, odmah pomisle na obojene revolucije i brinu da bi Srbija mogla zapasti u nemire, što izaziva osećaj nelagodnosti. Međutim, u poređenju sa člancima koji izazivaju paniku u javnom diskursu, moj stav je prilično smiren. Verujem da, iako protesti opozicije na fotografijama deluju ozbiljno, oni nisu u stanju da izazovu sistemsku promenu poput one od 5. oktobra 2000. godine. Čitaoci upoznati sa situacijom u Srbiji treba da znaju da ovakvi skupovi i protesti nisu ništa novo. U stvari, protesti različitih brojnosti okupljenih održavaju se svakih nekoliko meseci tokom poslednje dve godine, sa sličnim taktikama, organizacionim modelima, učesnicima i pokroviteljima. Štaviše, rezultati su uvek isti: protesti na kraju završe neuspehom. Ukratko, Srbija trenutno nema uslove za uspešnu obojenu revoluciju, osim ako se ne desi neki ekstremni događaj, poput atentata na lidere ili političare.

Sledeće, hajde detaljno da razgovaramo malo o toj opoziciji.

Opozicija u Srbiji uglavnom se sastoji od nekoliko fragmentiranih političkih stranaka. Na izborima 2023. godine, ove fragmentirane stranke formirale su veliku koaliciju (tada su se nazivali ‘Srbija protiv nasilja’), što nam je omogućilo da vidimo pravo lice ovih stranaka. Inače bi bilo previše haotično razlikovati ko je ko i ko dobija finansiranje od koje zapadne zemlje zbog velikog broja stranaka. Te stranke su: Stranka slobode i pravde, Narodni pokret Srbije, Zeleni levi front, Srpski centar, Demokratska stranka, Ekološki ustanak - Ćuta, Pokret slobodnih građana, Novo lice Srbije, Udruženi sindikat Srbije “Sloga”, Zajedno, Pokret za preokret, Otadžbina, Građanska demokratska partija, Romska partija i Akcija progresivne Vojvodine itd. Generalno, ove stranke su tzv. prozapadni liberalni demokrati.

Nasuprot njima, postoji još jedna opoziciona snaga – desničarski i nacionalistički orijentisane partije, koje uključuju Novu Demokratsku stranku Srbije (napomena: ova stranka se razlikuje od Demokratske stranke) i stranku ‘Dveri’, itd. Njihova glavna razlika u odnosu na prozapadne liberale je privrženost tradicionalnom konzervativizmu, ponekad čak i radikalnom konzervativizmu. Ipak, zajedničko im je to što se sve suprotstavljaju vladajućoj stranci (samo što se desničari najčešće protive zbog kompromisa sa Zapadom), ali često se suprotstavljaju samo radi suprotstavljanja, što ih čini donekle kontradiktornim. S obzirom na ovako zbunjujuću paletu stranaka, ako se ne ujedine, prema izbornom zakonu Srbije, većina njih verovatno neće uspeti da uđe u parlament na nardnim izborima.

E sada, ako uporedimo puč 5. oktobra i današnje proteste, možemo uočiti značajnu razliku:

*U poređenju sa 1990-im i početkom ovog veka, današnje opozicione stranke nemaju ideologiju i politiku.

Bilo da je reč o prozapadnim demokratama ili radikalnoj desničarskoj opoziciji, oni nemaju potpun sistem politike. Demokratske vrednosti koje zagovaraju takozvani demokrati su proglašene bankrotom tokom njihovih dvanaest godina neaktivnosti i rasipništva, a javnost je generalno prepoznala da su ti demokrati zapravo pseudo-demokrati, koji deluju kao portparoli stranih interesa. A što se tiče desnice, s druge strane, ona gura opšteprihvaćene tradicionalne vrednosti Srbije do neke radikalne mere i čak dogmatizma, što ne odgovara većinskom biračkom telu relativno umerenih građana.

Sadašnja vlada je najuravnoteženija u pogledu evropskih vrednosti, tradicionalnih vrednosti i raznovrsnih spoljnih odnosa i jedina je snaga koja može integrisati mnoge elemente u sistemsku politiku. Stoga se opozicija oslanja na strategiju - biti opozicije radi same opozicije, ili su transformisani u stranke usmerene na usko ograničena interesna pitanja. Prvi se fokusiraju samo na to da li mogu svrgnuti Vučića, dok drugi samo na to da li mogu postići nešto u vezi sa svojim pitanjima od trenutnog interesa - bez ikakvog plana za dalji razvoj. Zbog toga, na nedavnim izborima, javnost prirodno nije želela da im dodeli vlast, jer ove opozicione stranke očigledno ne žele da preuzmu odgovornost za posledice svojih opozicionih delovanja.

*Danas, nivo organizacije opozicije je prilično nizak.

Opozicija jedva održava privid jedinstva kada se njihovi slednenici okupe na ulicama, ali u stvarnosti, takozvani demokrati Srbije su već dugo podeljeni, a nekada relativno ujedinjena Demokratska stranka raspala se na mnoge frakcije. Među opozicionim strankama sa relativno visokim nivoom organizovanosti može se smatrati Stranku slobode i pravde, koju predvodi Đilas i čuvena anti-kineska političarka Marinika Tepić, ‘aktivistkinja’ organizacija poput ANTIFA i Žena u Crnom pod okriljem Soroševe Fondacije. Ako gledamo broj lokalnih partijskih organa, SSP ima samo oko 88 opštinskih odbora širom zemlje, dok vladajuća Srpska napredna stranka ima 177. Štaviše, SSP već duže vreme se suočava s finansijskim poteškoćama i nije popularna na nacionalnom nivou. Njene glavne pristalice su ograničene na prozapadne liberale i pojedine mlade ljude nezadovoljne trenutnom situacijom. Realno, ova stranka nije zaista ni posvećena slobodi i pravdi, kako joj glasi naziv, pa teško da se može okvalifikuje kao prava politička stranka.

Što se tiče drugih opozicionih stranaka, pored Stranke ekološkog ustanka, koja još uvek može okupiti veću grupaciju istomišljenika, aktivnosti ostalih uglavnom su ograničene na ažuriranje vesti na internetu i zvaničnim sajtovima, dok je brojno stanje njihovog članstva zanemarljivo. Zato su, u većini slučajeva, gradjanski protesti propraćeni uličnim nasiljem uglavnom bili organizovani od strane SSP i Zelenih.

*Jedna važna ali često zanemarena svrha protesta je pravdanje primljenih sredstava.

Opozicija i sa njom povezane nevladine organizacije tokom cele godine primaju direktno ili indirektno finansijska sredstva od institucija poput Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID), Nacionalne zadužbine za demokratiju (NED), Centralne obaveštajne agencije (CIA) i raznih američkih i evropskih ambasada. Tokom svog izlaganja u avgustu ove godine, predsednik Vučić je istakao da su strane sile u poslednjih šest meseci uložile 78 miliona evra kako bi destabilizovale Srbiju. Ako se usredsredimo isključivo na javno dostupne podatke i koncentrišemo se samo na NED, otkrivamo da je NED uložila do 50 miliona evra u Srbiju tokom poslednjih 30 godina. Najveće ulaganje bilo je 2000. godina, tokom obojene revolucije, sa investicijom od 1,8 miliona evra. Ovo su samo javni podaci jedne nevladine organizacije - ako uključimo i neprikazane podatke, kao i doprinose svih drugih brojnih NVO, ukupni iznos tokom poslednjih 30 godina mogao bi dostići zastrašujuću, astronomsku cifru.

Nakon što su sredstva primljena, postavlja se pitanje kako se ona koriste. Mnoge organizacije troše novac na večere i razonodu u luksuznim mestima, ali kada dođe vreme da donatorima pokažu kako su sredstva potrošena, često nisu u stanju da precizno navedu gde su sredstva otišla. Da bi opravdale korišćenje dobijenih sredstava, ove organizacije se moraju baviti antivladinim aktivnostima kao pokrićem. Pored toga, mnoge organizacije i opozicione stranke koriste ove vrste protesta za opsežno umrežavanje i izgradnju saveza, čime poboljšavaju svoju vidljivost i prisutnost. Bez takvih protesta, velika većina javnosti verovatno nikada ne bi ni čula za njihovo postojanje.

*Opozicija nema značajnu javnu podršku.

Razmišljajući o puču 5. oktobra, njegov kontekst bio je jasan: država je tek izašla iz gotovo decenije ratova i sankcija, suočena s agresijom posthladnoratovske Amerike koja je tada bila na vrhuncu, i s demokratskim ideologijama koje su u potpunosti prodrle u Istočnu Evropu, pa čak i u Rusiju. Takođe, zbog privatizacije i ekonomskih reformi, u to vreme mnoge fabrike su bile zatvorene. Uprkos Miloševićevim naporima da oživi ekonomski sistem, rat i privredni gubici i dalje su uzrokovali opadanje podrške među građanima.

Međutim, pod vođstvom Srpske napredne stranke, Srbija je ostvarila veliki napredak. Mreža auto-puteva se širi, broj fabrika se povećava, i uprkos uticajima pandemije i efekata rusko-ukrajinskog rata, ekonomski rast ostaje robustan. Srbija sada ima brze pruge, niču brojni novi infrastrukturni projekti, i bilo je mnogo novih uspeha u sportu i kulturi. Najznačajnije, Srbija će biti domaćin EXPO-a 2027. godine. Unutrašnji uslovi pogodni za obojene revolucije, kao što su ozbiljni domaći sukobi, nisu prisutni u Srbiji.

Ironično, ti demokrati koji su došli na vlast pučem 5. oktobra i svrgnuli Miloševića - a koji sada pokušavaju da svrgnu Vučića kroz još jednu obojenu revoluciju - nisu postigli dostignuća koja su realizovana od strane SNS tokom njihovog vremena na vlasti.

*Značajan problem za trenutnu opoziciju je nedostatak harizmatičnih lidera.

Ako se osvrnemo na liberalne demokratske lidere Srbije iz 1990-ih, iako su mnogi imali duboke veze sa američkim, nemačkim ili britanskim obaveštajnim agencijama i bili otvoreni izdajnici, bar su imali neke sposobnosti. Na primer, Zoran Đinđić iz DS, koji je služio kao premijer, radio je za nemačku obaveštajnu službu mnogo godina, kasnije izdao celokupno srpsko rukovodstvo Haškom tribunalu, i bio je ubijen zbog toga, ali bio je pravi doktor filozofije i mentorisan od Habermasa. Danas, mnogi demokrati i dalje smatraju da je Đinđić imao značajnu ličnu harizmu.

Uzmite Vuka Draškovića kao još jedan primer. Političar otvorenog proameričkog stava, koji je čak pokušao da opravda voju agresiju SAD, takodje je jedan od najistaknutijih savremenih srpskih književnika. Mnogi veruju da je njegov ulazak u politiku bila potpuna greška, jer da se fokusirao samo na književni rad, bio bi pozitivno zapamćen za sva vremena..

Međutim, gledajući današnju tkz. demokratsku opoziciju, oni su uglavnom grupa ljudi sa niskim sposobnostima, bez lične harizme, organizacionih veština i sposobnosti javnog govora, uključujući neke narko zavisnike. U poređenju sa političkim sukobima na prelazu veka, i vladajuće i opozicione stranke tada su se činile kvalitetnijim sa sposobnijim pojedincima. Današnji politički sukobi na Balkanu često ostavljaju utisak scenarija "pas laje na psa".

*Konačno, i najvažnije, trenutna opozicija nije osvojila podršku bezbednosno-vojnih sektora i unutrašnjih krugova državne administracije.

Mnogi zanemaruju kritičan detalj kada analiziraju puč 5. oktobra: svrgavanje Miloševića od strane demokrata podržalo je jedan deo vojnog vrha koji bio pro-NATO i pro-zapadno orijentisan. U drugom smislu, ta obojena revolucija bila je u suštini blagi vojni puč.

Često zanemarena činjenica je da su tokom puča 5. oktobra, dok su specijalna policija, državna bezbednost i javna bezbednost prvobitno planirale da se suoče sa demonstrantima, vojska, pozivajući se na sprečavanje građanskog rata, zapretila da će upotrebiti tenkove i svoje naoružane snage kako bi zaustavila policiju u rasturanju protesta. Ova situacija ima korene u vojno-policijskim odnosima u Jugoslaviji tokom 1970-ih i 1980-ih, a kasnije i u Srbiji. Nakon Titove smrti, tokom 1980-ih, pojavila se takozvana prozapadna reformska frakcija unutar jugoslovenskog vojnog rukovodstva. Njihovo stanovište bilo je da je, za zaštitu integriteta vojske i izbegavanje sukoba s NATO-om, potrebna "zaobilazna strategija saradnje" kroz približavanje neprijatelju. Vremenom, ova frakcija je proizvela prozapadne dezertere. Ovi dezerteri, zajedno sa oficirima koji nisu želeli da Srbija doživi još jedan građanski rat, igrali su ključnu ulogu tokom puča 5. oktobra svojim postupcima ili nečinjenjem.  ("曲线救国" Qūxiàn jiùguó je strategija koju je sprovodio pro-japanski marionetski režim, sastavljen od bivših članova Kuomintanga, tokom Drugog svetskog rata. Ova ideja se razvila pod opravdanjem da je, umesto direktnog sukoba sa Japancima, bolji put za spasavanje Kine bio saradnja sa okupatorom kako bi se očuvale osnovne državne strukture.)

Trenutno, razni umirivači, prozapadnjaci i zagovornici "zaobilaznog spasa" i dalje postoje u Srbiji, ali njihov uticaj je daleko manji od uticaja suverenista i patriota. Ipak, to zahteva našu veliku pažnju.

Zaključno, današnji pokušaji takozvanih obojenih revolucija svode se na okupljanja koja ne prelaze 50.000 ljudi. Čak i prošlogodišnja serija protesta izazvana incidentom pucanja i masakra u školi, koji je direktno pogodio najdublja osećanja roditelja, uključivala je samo nekoliko desetina hiljada učesnika. Nasuprot tome, treba napomenuti da Vučićeva Srpska napredna stranka ima članstvo od skoro milion ljudi.

U kineskom javnom diskursu ne samo da nedostaje diskusija o srpskoj opoziciji, već i pažnja na napore Srbije da osigura svoju vlast, suverenitet i teritorijalni integritet. Srbija nije marioneta kojom se može lako manipulisati. Njene snage nacionalne bezbednosti oduvek su sprovodile efikasne operacije. Od svetskih ratova prošlog veka, preko Hladnog rata i posthladnoratovskih unutrašnjih sukoba, pa sve do početka 21. veka, srpske snage državne bezbednosti igrale su ključnu ulogu u različitim istorijskim periodima.

Iako Srbija 2000. godine, zbog nedovoljne medjunarodne podrške, nije uspela da potisne obojenu revoluciju i infiltraciju zapadnih marioneta, njena odlučnost i akcije protiv Zapada nastavile su se do danas. Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije, policija i BIA već dugo su ključne snage u suprotstavljanju zapadnom uticaju.

Od Aleksandra Rankovića u prošlom veku, do kasnijeg šefa DB Obrena Đorđevića, Jovice Stanišića tokom ratova 90-ih, pa do sadašnjeg šefa BIA Vladimira Orlića, potpredsednika Vlade (bivšeg šefa BIA) Aleksandra Vulina, i šefa operative Marka Parezanovića – svi ovi pojedinci dali su izuzetan doprinos srpskoj državnoj bezbednosti na svoj način. U savremenim naporima protiv zapadnog uticaja, posebno su značajna poslednja trojica.

Sadašnji šef BIA, Vladimir Orlić, je pravi doktor nauka. Tokom svog mandata u skupštini, ostavio je opoziciju bez teksta, pokazujući visoku inteligenciju, duboki patriotizam i izvanredne veštine u intelektualnoj borbi protiv njih.

I Vulin, kao stari prijatelj kineskog i ruskog naroda i ključni član stranke Pokreta socijalista, bio je na frontu protiv zapadnih interesa još od svoje mladosti. Njegova najpoznatija izjava zapamćena u Kini, izrečena je kada je bio primoran da podnese ostavku kao šef srpske službe bezbednosti: "SAD i EU traže moju glavu kao preduslov za neuvođenje sankcija Srbiji." On je čvrsto odlučio da ne želi da postane razlog za ucenu i pritisak na Srbiju. Međutim, danas ne samo da nije izbačen iz politike, već je postao potpredsednik Vlade Srbije, zadužen za kontakte sa zemljama BRICS-a.

Posebna osoba koju treba spomenuti je Marko Parezanović, načelnik operative u Bezbednosno-informativnoj agenciji, ličnost retko pomenuta u kineskom javnom diskursu, ali koja je dala značajne doprinose Srbiji (nedavno je o njemu objavljen veliki članak u srpskim medijima). On je nezaobilazna figura u oblasti državne bezbednosti Srbije. Sa izuzetnom inteligencijom, nepokolebljivom voljom, neustrašivom stavovima i izvanrednim dostignućima u kontraobaveštajnom i obaveštajnom radu, dobio je prestižna odlikovanja od predsednika Srbije, Republike Srpske i Rusije, što je dovelo do njegovog unapređenja u visoki rang Službe BIA.

Parezanović nije samo veoma blizak saradnik predsednika Srbije Vučića, već je i ključna figura u oblikovanju nove bezbednosne strategije zemlje. Kao mladi službenik bezbednosti, rođen osamdesetih godina, smatra se naslednikom časne tradicije i duha srpske nacionalne bezbednosti.

Parezanović je javno izjavio da najveća pretnja Srbiji dolazi od tajnih operacija stranih sila. Ova izjava izazvala je snažne reakcije i učinila ga metom napada liberalnih, prozapadnih medija. Optužen je za gušenje demokratije i podrivanje saradnje sa Zapadom, ali većina ovih optužbi nije dokazana i smatraju se delom kampanje blaćenja. U stvarnosti, on je na prvoj liniji borbe protiv obojenih revolucija, podnoseći najveći pritisak.

Parezanović je takođe radio na jačanju veza Srbije sa Rusijom. Ova saradnja nije ograničena samo na političko polje, već obuhvata i ekonomsku i bezbednosnu pomoć, čime se povećava nezavisnost Srbije (Vredi napomenuti da je Rusija unapred obavestila Srbiju o nekoliko pokušaja obojenih revolucija u skorije vreme, na čemu se srpsko rukovodstvo više puta zahvalilo Rusiji).

Oktobar je vreme proslave Dana državnosti za kineske čitaoce, međutim, za Srbiju, oktobar ne simbolizuje samo turbulentan mesec iz prošlosti, kada je izbila obojena revolucija, već i značajnu istorijsku prekretnicu u odbrani nacionalne bezbednosti i suvereniteta. Pre 125 godina, 17. oktobra 1899. godine, Kraljevina Srbija je usvojila zakon o ustrojstvu Centralne državne uprave, Odeljenja za poverljive poslove policije, čime je postavljen temelj za sistem državne bezbednosti Srbije i otvoreno novo poglavlje u njenoj istoriji. Dan 17. oktobar se sada obeležava kao praznik Bezbednosno-informativne agencije Srbije, slično kao što Kina ima svoj Dan državne bezbednosti. Vulin, Orlić i Parezanović, poput mnogih srpskih bezbednjaka iz prošlosti, trn su u oku neprijatelja Srbije. No, bez obzira na to kako ih ljudi vide, oni su ostavili dubok trag u srpskoj istoriji svojim delima i nastavljaju da pišu slavna poglavlja.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije