ŠTA SE KRIJE IZA KULISA PROTESTA: Uništavanje porodice i SPC?

NOVI sistem vrednosti koji se polako integriše u sve sfere društva, počev od 2000. godine pa do danas, najpre suptilno, a već neko vreme agresivno i vidljivo, ima tendenciju da ugrozi i zauvek uništi osnovne stubove na kojima počiva srpsko tradicionalno truštvo.

Foto: Printskrin

Tradicionalna srpska porodica sastavljena od oca, kao glave porodice, majke kao kičme i dece kao udova je, kao takva, prestala da bude cilj. Zapadna civilizacija već decenijama jaše na krilima novih vrednosti kojima je porodica demode institucija, koju bi trebalo reorganizovati, i najposle uništiti. Svedoci smo na koji način se poslednjih desetak godina organizuje jedno od najgledanijih muzičkih takmičenja u Evropi, Evrosong.

Naime, LGBT zajednica je preuzela primat u organizaciji. Ta takozvana manjina koja traži svoja prava, došla je do nivoa da diktira uslove i pravila učešća na takmičenju, a o vizuelnom efektu da ne govorimo. Ta nakaradnost, lascivne scene, golotinja, pornografija, kao i satanistički obredi, preplavile su scenske nastupe takmičara, manifestacije koja je do pre par godina bila gledana u svim domovima i to porodično. Šta mislite, da li roditelji danas gledaju sa decom ili pred decom Evrosong? 

LGBT manjina je godinama pripremala put da uđe u gotovo sve sfere spskog društva. U udžbenicima se nalaze sporne  lekcije koje se odnose na prava manjina u kojima se pominju i seksualne manjine, potom u zakonodavstvu, gde su se „ispod žita“ izglasavali pojedini ustupci ovim zajednicama. Nemoguće je da se ne primete i političke poruke koje provejavaju na paradama „ ponosa“ te tako imamo pominjanje „genocida“ u Srebrenici, zastave nezavisnog Kosova, povraćanje po srpskoj zastavi, nazivanje Srba zločincima. Jasno je da zagovornici prava tih manjinskih grupa imaju jake finajsijere spolja.

Te tako glumci bivaju vrbovani da snimaju antisrpske filmove i serije, pod plaštom: „ljudska prava se ne dovode u pitanje“ ili oni koji ne veruju u ideju, ali im prijaju pare pa kažu: „to je samo gluma“. Mnogi od njih se zaigraju pa daju političke izjave o genocidu, a da suštinski ne znaju ni šta taj pojam podrazumeva.

Međutim, plaćeni su, pa moraju, dok se drugi dodvoravaju zarad novih uloga. Ono što je poražavajuće jeste da uvozimo crtane filmove, koje očigledno niko ne kontroliše, te na dečijim kanalima na srpskom jeziku možemo da vidimo sirenu koja ima dvojicu tata, ili pak dečaka koji se oblači u žensko. I svi ćute. Dok se deca indoktriniraju, što na televiziji, što na društvenim mrežama, što u školama i na fakultetima, imamo roditelje koji ne stižu da se bave njima i porodica postaje marginalizovana kategorija.

Raspada se polako, iako je svako od nas svestan da je ona kao takva osnovna ćelija našeg društva, a da izumiranjem ćelija, organizam, to jest država, neće moći da opstane. Ako malo dublje zagrebete ko su vođe protesta, ko organizuje i ko plaća, a ko istupa u medije, čitava mašinerija je tako sklopljena da bude dopadljiva prosečnom Srbinu, zato nas je toliko na ulicama. A šta je ispod? Vrednosti za koje se borimo? Istina o šesnaest stradalih u Novom Sadu? Pravednije društvo? Stop korupciji?

Pa da. To svaki normalan građanin Srbije želi. Ali kao što to obično biva svaki protest, svaka društvena aktivnost je poitički motivisana i donosi nove ideje, nove vrednosti i stavove koji se kasnije nameću. Još uvek ne vidimo vođe protesta, još uvek ne znamo ko je taj ko sve ovo vodi, možda „taj neko“imenom i prezimenom ne postoji, mada teško. Ono što je sigurno je da su u pitanju organizacije spolja koje finansiraju manjinske grupacije koje na ovaj način žele da konačno ubiju osnovnu ćeliju našeg društva, porodicu. Jer dok je nama porodice, biće i nas. Zrno razdora je bačeno, sada su otac i sin ukrstili koplja, brat i sestra, jedno je na ulici, drugo na fakultetu, u školi. Jedno drugo nazivaju izdajnicima. Da li je to porodica?  Da li im dobro ide to razaranje?

Pored porodice kao osnovne pokretačke snage društva, koja je ranjiva, imamo Srpsku pravoslavnu crkvu, istituciju koju je vekovima čuvala srpski narod, davala mu snagu da prebrodi muke i stradanja, ali i patila zajedno sa njim. SPC je takođe napadnuta, isto kao i porodica i spolja, ali i iznutra. Ako uzmemo u obzir unutrašnja previranja, nepoštovanja u hijerarhiji, javna istupanja sveštenih lica bez dozvole, gde jasno ističu stavove pro ili kontra protesta, odnosno vladajuće garniture, ispada da crkva nema jedinstven stav po pitanju države i njenog očuvanja. Ta unutrašnja previranja su takođe planirana decenijama unazad.

Školovani su pojedinci koji su umetnuti kao Trojanski konji da narušavaju crkvenu hijerarhiju i najposle diskredituju zvanični stav crkve. A crkva je od vajkada bila uz narod. I uvek narod čuvala, bila mu uheha i uporište. Pored unutrašnjih neslaganja pojedinih crkvenih velikodostojnika, imamo i napad na crkvu spolja. Svedoci smo ceremonije otvaranja Olimpijskih igara 2024. godine u Parizu. Scenografija u kojoj centralno mesto predstavlja parodija na Tajnu večeru. Golotinja, blud, pedofilija, nastranost, lezbejke, gejevi, transrodne osobe, to su bili učesnici Tajne večere u Parizu.

Da li je katolička crkva osudila taj stav? Kako je moguće da u gradu u kojem se nalazi čuvena Bogorodičina crkva nikome ne zasmeta ovakvo ruganje hrišćanstvu? Srbi su to videli, naš narod je to osudio, većinski deo naroda. Zato još uvek u Srbiji takva predstava nije održana. Ali, postavlja se pitanje, kakav talas novih vrednosti zapljuskuje naš narod i koliko smo u stanju da mu se odupremo. Na protestima mladi nose ikone svetaca, plaču, grle se jedni sa drugima. To je ono što mekša srca svakog ko to vidi. Dakle, vođe protesta su znali kako da pridobiju i iskrene pravoslavne vernike. Nekoliko univerzalnih vrednosti i opštih mesta su osvojila srca našeg naroda.

Pravda, jednakost, sloboda, jedinstvo čuje se na ulicama. Svaki građanin Srbije je za to, a opet ne idu svi na ulicu zarad toga. Ne blokira se rad škole, jer neko želi pravednije društvo. To su parole pod kojima se krije nešto jače, nešto što je novi poredak vrenosti, nešto što nije ni porodica ni crkva. Naša deca zajedno sa pobornicima novih vrednosti koračaju ulicama Beograda, Niša, Novog Sada, ne znajući da kada se sve to završi, crkva će biti još slabija, a prava manjina će postati teror nad većinom. 

Da li su porodica i crkva, najposle i država  Srbija na najvećem ispitu do sada procenite sami! Da li želimo da nam deca žive u pravednijem društvu? Želimo! A da li želimo da nam tu pravdu donesu predvodnici novih pokreta i vrednosti, to je pitanje na koje bi svako trebalo da odgovori, i da razmisli pre nego što izađe na ulicu, ili pak kaže detetu da ne ide u školu.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije