PROFESORKA NINA KRŠLJANIN: Aktuelni protesti nisu otkrili mnogo toga o studentima, ali jesu o njihovim profesorima

VANREDNI profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu prof. dr Nina Kršljanin objavila je tekst za "Politiku" koji prenosimo u celosti:

Foto: I. Marinković

Čini se da aktuelni protesti nisu otkrili mnogo toga o studentima, ali jesu o njihovim profesorima.

Znali smo da mladi ljudi, u proseku, radije slušaju svoje vršnjake, ili one koji im pristupe drugarski, kvazi-mladalački, nego one starije, drugačije, iz nekog drugog doba. (I mada su neki aspekti toga oduvek postojali, pandemiju nepoštovanja prema starosti i tradiciji razvio je tek kolektivni Zapad u HH veku, ali to je druga priča.) Znali smo da im je draže da stupe u akciju, makar plan i smisao videli tek maglovito, nego da strpljivo sede nad knjigama i sistematski rade. Znali smo da su često skloni da se bore rukovođeni utiskom ispravnog pre nego dobro izvaganim shvatanjem pravnog. Uz izvinjenje studentima koji nisu takvi, znali smo i da neretko utroše više vremena na borbu za još jedan ispitni rok, nego na samo učenje za iste te ispite. Nikoga neće iznenaditi ni da im, zbog razumljivog neiskustva, nije lako da shvate kad neko njima manipuliše. Znali smo da neretko nisu u pravu, ali da je učenje na greškama bitan deo sazrevanja.

O profesorima, međutim, imamo drugačiju sliku. Očekujemo da su intelektualci, široko obrazovani, promišljeni, čak mudri. Da imaju veliko znanje koje su kadri i da primene, i da prenesu svojim studentima. Da im je stalo do tih studenata i do toga da oni steknu potrebno znanje i umeće. Da su iskrene patriote – koliko su samo profesori bili angažovani u obnavljanju Srbije u XIX veku!

Mnogi su poslednjih meseci koristili floskulu da su blokade najvažniji ispit – za studente. Pre deluje da su ispit za profesore, i veoma me rastužuje koliko njih, nas, na tom ispitu pada. A najviše me uznemirava stanje u mojoj kući – na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu – i još mi je tužnije što moja zebnja tamo ne nalazi mnogo ušiju koje bi je saslušale.

Za mnoge od svojih starijih profesora i kolega vršnjaka sam dugo bila uverena da su stručni i časni ljudi. Da se naši stavovi po mnogim pitanjima, pa i političkim, mogu razlikovati, ali da su spremni da saslušaju svakoga, da poštuju i neistomišljenike, da pruže pomoć i zaštitu slabijima. Gledajući javno iznete reči i postupke mnogih od njih, sve je teže u to poverovati.

Nesporno je pravo svakoga da zastupa i glasno iznosi svoja politička uverenja. Teško da je ikada igde bilo vlasti koja se ne bi mogla osnovano kritikovati. Ali nesporno je i da se time ne sme napadati na prava drugih. Da treba postupati časno i principijelno. Da u žaru borbe ne treba gubiti cilj iz vida – a da ne govorimo o onome da cilj (ne) opravdava sredstva. Moje uverenje je da politici nije mesto na univerzitetima, koji su u nju i previše upleteni. A o školama da ne govorimo.

 Zabrinjavajući broj nastavnika gotovo svih fakulteta je glasao za podršku ne samo zahtevima studenata koji protestuju, već i, prećutno ili izričito, njihovim nezakonito organizovanim blokadama i plenumima. A ne bih rekla da su pritom upozorili studente na posledice koje bi u pravnoj državi trebalo da ih čekaju zbog takvog postupanja. Čovek bi pomislio da barem na Pravnom fakultetu to neće proći zbog očigledne protivpravnosti – ali bi se, nažalost, prevario. Motivacije su bile razne – od dobronamernih do straha. Ali, postoji li validan razlog za zaustavljanje prosvetiteljske misije univerziteta, bez da je, ne daj Bože, u zemlji ponovo ratno stanje? Zar to neko priželjkuje?

 Ne verujem da je iko glasao misleći: „Rešićemo probleme sa neefikasnim pravosuđem tako što ćemo prestati da obrazujemo pravnike!“ „Kad desetine hiljada studenata i srednjoškolaca izgube godinu, oslobodićemo se korupcije!“ Mnogi su sigurno mislili i da sve neće potrajati predugo. Možda će januarski rok početi sa zakašnjenjem, ali onda će se protesti završiti na ovaj ili onaj način, i sve će se vratiti u normalu.

Međutim, već je april, a stanje je još gore. Sve više se govori o problemima koje bi gubitak školske godine mogao da izazove – kako za same mlade ljude, tako i za obrazovne institucije. (Problem dodatno pogoršava ionako zlosrećni bolonjski sistem, koji se nadam da ćemo uskoro imati hrabrosti da napustimo, ali ni to sad nije tema.) Ne sumnjam da ima studenata koji sede kod kuće i uče: poneki dođu i na konsultacije koje, barem, nisu blokirane. Ali nije glavna svrha nastave da pomogne u memorisanju činjenica, već da razvija način razmišljanja bitan za određenu struku – u našem slučaju, pravničku. A to je teško bez žive reči.

Nekoliko visokoškolskih ustanova jeste počelo sa borbom protiv blokada, ali veliki broj nastavnika Pravnog fakulteta je ideju povratka nastavi dočekao s antipatijom, ako ne i otvoreno neprijateljski. (Čast izuzecima, naravno!) Na komentare o nezakonitosti plenuma i blokada uglavnom nisu voljni ni da se osvrnu. Protiv ideje o anketi koja bi pokazala koliko je studenata za nastavak studija – jer, ipak, na plenum mahom dolazi par desetina, a Pravni fakultet ima preko 8.000 upisanih studenata – uvek nalaze argumente. Neretko su to formalnosti, birokratski nedostaci inicijative ili nedovoljno dostojanstveno ponašanje podnosilaca – što bi mogao biti validan pristup samo ako bi bio jednako primenjen i na studente sa druge strane. Ko bi uopšte i pomenuo da je svaka anketa izlišna, jer je držanje nastave naša zakonska obaveza! A, usuđujem se reći, i moralna. Nažalost, u nekim nastupima i novinskim tekstovima, profesori Pravnog fakulteta deluju puni revolucionarnog zanosa nespremnog da ustukne ni pred pravom, ni pred logikom, a o saosećanju ni da ne govorimo.

Poštovani profesori, drage kolege – setimo se misli da revolucija jede svoju decu. (Mislite li da se to odnosi samo na studente?) Setite se barem jednog primera uspešne revolucije posle koje nije bilo ni zloupotreba, ni terora, ni nasilnog lomljenja kako poretka, tako i ljudskih života. Meni, pravnom istoričaru, ne pada na pamet nijedna čiji bi savremenici bili takve sreće. Klatno se potom vrati, naravno. Stvari dođu na svoje mesto pre ili kasnije, doći će i sada. Ali uvek uz mnogo haosa, patnje i nepravde – uz štetu koja se ne može nikada u celosti nadoknaditi. Zar je to ono što zaista želite? Pa znam da ste čitali i Rajsa, i Jovanovića, i mnoge druge velikane. Zar bi oni na ovo bili ponosni?

 Ko god želi da se bori za promene, neka se bori, ima pravo – svim zakonitim sredstvima! Zar ne bi profesori prava trebalo tome da uče svoje studente? Kako legalno, pošteno i časno da se bore za svoja prava i svoja uverenja? Zar ne bi država tome trebalo da uči svoje građane – barem nagrađivanjem takvog postupanja, a kažnjavanjem nezakonitog, nepristrasnom primenom prava prema svima? Zar ne bi najbolji odgovor jednog studenta prava na svaku nepravdu u društvu trebalo da bude: „Ja ću postati dobar pravnik, ja ću svojim delanjem u struci ovo promeniti!“ Zar ne bismo bili ponosni na studente koji vredno uče, uspešno polažu ispite, a pored svega toga nalaze vreme i da predlažu reforme, pišu nacrte boljih zakona, skreću javnosti pažnju na probleme sa primenom postojećih? Pa, ako žele, neka i protestuju. Na legalno prijavljenim skupovima, sa promišljenim porukama, bez vulgarnosti, bez besa, bez vređanja neistomišljenika. Bez nasilja, bez vandalizma (zar je samo meni muka od snimaka iz SKC-a?), bez lažnih vesti i medijskih spinova, bez prihvatanja onih koji entuzijastično u etar šalju protivpravne i antisrpske poruke. (Nemoguće da samo u meni izaziva gnev predstava „Zoran Đinđić“ – a samo je jedna od bezbroj primera.) Bez ometanja onih kolega koji žele samo da uče i postanu dobri u svojoj struci. Bez revolucije, jer se ona, čak i da nije „obojena“, ne može izvesti bez zla.

Želite li takve studente kojima ćete se ponositi? Pomozite im. Pomozimo im. Mi smo njihovi profesori.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije