VEIZOVIĆ: Proksi rat u Srbiji – briselski scenario, hrvatska logistika i duboki naklon studenata blokadera za Piculu

Zašto je za iznošenje zahteva blokadera o raspisivanju izbora odabran Brisel, i kakve veze sa tom odlukom, ali i organizacijom protesta i trkačkih tura ima hrvatska države, a kakve hrvatska služba?

Foto: Printskrin

Retko koji dokument — pod uslovom da ima potencijal da izazove geopolitičke implikacije — može biti tumačen van konteksta savremenog trenutka i izolovano od drugih događaja, čak i ako ti događaji, na prvi pogled, ne deluju međusobno povezani, što jasno pokazuje razvoj događaja u slučaju studentskih protesta Srbija-Brisel.

Na trilateralnu deklaraciju o vojnoj saradnji koju su 18. marta u Tirani potpisale Hrvatska, Albanija i tzv Kosovo, hronološki se nadovezuje najava Hrvatske o uvođenju obaveznog vojnog roka, a zatim i nedavno potpisan, takođe u Tirani, vojni sporazum, ovaj put između Albanije i Velike Britanije a koji podrazumeva zajedničku proizvodnju vojne opreme. Iskustvo nas opominje da ovakav sled događaja nije slučajan, i da bi, ako ne motivisan srpskim pitanjem, u perspektivi mogao imati veze sa Srbijom. Na to upozorava i činjenica da Srbija fokusirana na unutrašnje konflikte, čiji inspiratori dolaze i iz susedne Hrvatske – pitanje uvođenja vojnog roka ostavlja, bar za sada, ad akta. Nepromišljeno?

UTOČIŠTE OD „PROGONA“

Protesti u Srbiji, koji u kontinuitetu traju tri godine, a koji su radikalizovani nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu, nisu, ukazuju činjenice, samonikli srpski fenomen. Više od Srba, bar kada je reč o logistici, u njihovom sprovođenju i organizaciji učestvovali su Hrvati. Jedan od glavnih radikalizatora poslednjeg protesta je i profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, Dinko Gruhonjić, rado viđen gost na tribinama u Hrvatskoj, predavač i agitator čija uloga u nevladinom sektoru upućuje na otvorenu saradnju za kolegama iz susedne države. Činjenica da sin profesora Gruhonjića studira u Zagrebu, fin je prilog analizi njegovih veza za Hrvatima.

Sam protest održan u Srbiji 15. marta viđen je kao okidač sa radikalizaciju na način da dođe do izbijanja nereda i građanskog rata. Međutim, zahvaljujući Bezbednosno-informativnoj agenciji, i brzoj reakciji medija, do toga nije došlo, ali je usledilo hapšenje više lica koja su ranije dovođena u vezu sa hrvatskim službama. Dve osobe koje se sumnjiče da su učestvovale u ovoj operaciji su i Mila Pajić i njena koleginica Dorotea Antić, koje su se, začudo, u danu hapšenja, našle sa Gruhonjićem u Dubrovniku, odakle se još uvek nisu vratile. Naime, država Hrvatska im je pružila utičište, od kako navode – političkog progona.

Ovo je tek jedan segment koji svedoči o saradnji hrvatskih stranaka i nevladinog sektora sa srpskom prozapadnom opozicijom. Preciznije bi bilo reći da je „partnerstvo“ starije od slučaja dve studentkinje, a da se najnoviji zaplet nadovezuje na dugu istoriju bezbednosnih intriga kojima je poslovično sklona Hrvatska. U sadašnjim konstealacijama logika je sledeća: Hrvatska se vojno oprema, i istovremeno čini sve da Srbija poklekne pod pritiskom nametnutih nemira.

OD MOG SELA DO BRISELA

Međutim, koliko daleko je otišla ta podrška, najbolje se videlo tokom tzv studentske trkačke ture do Brisela pod parolom „Od mog sela do Brisela“.

Još se studenti koji su vozili bicikle u Strazbur nisu ni vratili u Srbiju, a megaplenum, sačinjen od neimenovane grupe ljudi (možda čak i predstavnika službi druge države), konspirativno odsečen od ostalih učesnika protesta zbog navodne zaštite organizacione strukture, objavio je novi plan – put u Brisel. Ovaj put, studenti će trčati. Na stranu koliko je ponižavajuća ideja koju može da prihvati samo rajinski mentalitet navikao da nekom služi i da se klanja onima koji ga decenijama sistematski uništavaju, ovaj potez bio je potreban i kako bi izazvao empatiju među politički neopredeljenim stanovništvom Srbije i najavio zahtev studenata da se raspusti Vlada Srbije i raspišu novi izbori, gde će oni, kao nova snaga, zameniti istrošenu prozapadnu opoziciju, koja nije u stanju da obnovi poverenje kod naroda.

Indikativan kod ove „trke do Brisela“, jeste odabir putanje, ali pre svega logistika koja uključuje smeštaj, organizaciju puta i dočeke širom Evrope, a koju je jednim delom obezbedila država Hrvtska, a drugim, većim delom hrvatska organizacija.

Studenti su iz Novog Sada krenuli štafetni maraton prema Osijeku koji je bio prva tačka stajanja. Na Trgu Vatroslava Lisinskog u Osijeku, dočekali su ih hrvatski studenti iz Inicijative Student uz studenta. Koliko je ovo ponižavajuća akcija govori i to da su studente dočekali isključivo Hrvati, budući da u Osijeku nema nijednog Srbina.

Domaćini su bili jednoglasni u mišljenju da je ovo veliki znak pomirenja i da ide u prilog konačnoj reviziji istorije jer će bar mlađe generacije imati hrabrosti da priznaju sramne zločine koje je činila srpska vojska nad stanovnicima ovog grada. Grada, koga ni najvispreniji revizionisti ne mi mogli osloboditi istorijski potvrđenog zločinom pred međunarodnim sudom. Čak je i sud u Hrvatskoj osudio generala Branimira Glavaša zbog jezivih zločina počinjenim nad Srbima u ovom gradu.

Sledeća stanica bila je Virovitica, gde je studente dočekala hrvatska pevačica Severina, što je propraćeno masovnim oduševljenjem. Istovremeno, taj dan u Srbiji se obeleževao dan proboja zatvorenika iz Jasenovca, najvećeg koncentracionog logora u NDH, gde je stradalo preko pola miliona Srba, Roma i Jevreja.

STID OD SRPSKIH ZASTAVA

Grad Varaždin je sam organizovao doček za blokadere iz Srbije. Naime, opština Varaždin je o svom trošku organizovala doček i smeštaj. Upadljivo da se tokom hrvatske ture nije zavijorila ni jedan srpska zastava.Umesto zastava, učesnici su izabrali krvave šake kako valjda ne bi uvredili domaćine koji poput Severine zagovaraju tezu o genocidu u Srebrenici i navode kako su Srbi jedini koji su činili zločine nad drugim narodima, i to sve iz etnički očišćene Hrvatske od Srba. Višak učtivosti mladih Srba koji su donedavno marširali po srpskim gradovima sa simbolima naše istorije i identiteta – valjda je nalagao da se ne pomene ni proboj iz Jasenovca .

Iz Hrvatske ispraćeni, u Austriji su dočekani od strane hrvatske dijaspore. U samom Gracu, među organizatorima našla se studentska hrvatska zajednica, a posebno se izdvojila grupa studenata sa katedre za slavistiku.

Između Beča i Graca, jedan grad kao stanica za prenoćište posebno je privukao pažnju. Oberpulendorf. Malo mesto, nalik vojvođanskim selima, i naseljeno hrvatskom emigracijom. Studente je u Oberpulendorfu na parkingu sačekala samo ekipa N1 televizije. Nakon izjava za medije, studentima je neko dojavio da im je dozvoljeno da izvesno vreme provedu na glavnom Trgu, gde je takođe bilo uočljivo, da su zastave kojima su bili ogrnuti tokom trčanja, sklonjene.

POMOĆ HRVATA U EMIGRACIJI

Ono što su prozapadni mediji, koji su pratili ovu srpsku studentsku ekspediciju, propustili da pomenu jeste da su hranu i smeštaj u ovom gradu obezbedili članovi hrvatske kulturne zadruge sa sedištem na obodu Oberpulendorfa, u selu Veliki Boristof, pod nazivom KUGA ([https://www.kuga.at/hr/o-kugi/](https://www.kuga.at/hr/o-kugi/)). Prema izjavama koje su domaćini dali medijima, ova hrvatska kulturna zadruga bavi se promocijom hrvatske kulture i povezivanjem Hrvata u dijaspori. Razlog zbog koga su prihvatili da ugoste srpske studente, kako navode, bio je poziv jedne neimenovane bivše hrvatske studentkinje sa katedre za slavistiku, koja je objasnila da je važno pružiti gostoprimstvo srpskim studentima ([https://vaseljenska.net/2025/05/03/od-varazdina-do-brisela-kako-hrvatska-sluzba-preko-kulturnih-centara-i-fakulteta-usmerava-srpske-studente/](https://vaseljenska.net/2025/05/03/od-varazdina-do-brisela-kako-hrvatska-sluzba-preko-kulturnih-centara-i-fakulteta-usmerava-srpske-studente/)).

Uprkos tome što je Beč austrijski grad sa najviše Srba, na dočeku studenata jedva da je bilo dve stotine prisutnih i među njima, najmanje Srba. Ono što je posebno upadalo u oči, a što se moglo lako videti iz razgovora sa prisutnima, jeste da je većina onih koji su došli da sačekaju srpske studente, iz Srbije otišla početkom dvehiljaditih, odnosno za vreme režima DOS-a. Kako i sami navode, nisu upoznati sa političkom situacijom, ne znaju šta se dešava u Srbiji, čak se i ne prate politička dešavanja, ali smatraju da su neophodne promene. Zašto, ni to ne znaju. Veći broj prisutnih čak nije iz Srbije, niti je ikada živeo na teritoriji Srbiji.

NEKA NOVA JUGOSLAVIJA, I NEKE STARE HRVATSKE TEŽNjE

Pored tako šarenolike publike, prisutna je bila i omladina iz nekakve revolucionarne komunističke partije čiji je lider mladi Hrvat, uparađena zastavama komunističke Jugoslavije. Istovremeno, u pratnji Austrijanaca, studente blokadere dočekala je ministarka spoljnih i evropskih poslova Austrije Beate Majng Rajzinger. Ona je na skupu održala govor, navodeći da su studenti koji idu ka Evropi – budućnost koju Austrija poštuje i ceni.

Ipak, najupečatljiviji utisak bila je grupa hrvatskih studenata koji su pratili srpske trčake od Osijekva do Beča, a zatim i do Brisela. Oni se nisu samoinicijativno okupili i rešili da nekim tamo srpskim studentima pruže podršku, već su logistički usmereni od strane države Hrvatske ali i od hrvatske akademske zajednice u dijaspori.

Jedna od ključnih figura ove organizacije jeste profesor na katedri za slavistiku u Beču, Ivan Rončević, Hrvat poreklom iz Osijeka. Otvoreno za medije, on je govorio o svojoj podršci, uticaju na studente i važnosti putovanja srpskih studenata u Brisel. Rončević je naveo i da je sa svojim studentima, na koje je uputio reportere istraživačkih medija, radio i referate na temu geopolitičkog konteksta na Balkanu u smislu pomirenja i otvaranja puta ka stvaranju neke nove Jugoslavije, gde bi naravno Srbija podnela najveću žrtvu na uštrb nacionalnih interesa, jer kako sam kaže – najveća pretnja pomirenju i dobrim odnosima jeste nacionalizam vladajućeg režima.

SIMBOLIKA DATUMA

Otužna je činjenica da su Srbi stigli u Beč uoči datuma kada se obeležava jedan od najvećih zločina počinjenih nad Srbima u novijoj istoriji. U zločinačkoj akciji Bljesak stradalo je 283 Srba, a preko 15000 je raseljeno. Hrvatska taj dan slavi kao nacionalni praznik, a srpski studenti, možda i u neznanju, dali su svoj doprinos reviziji istorije koja od žrtava pravi zločince a od očiglednih i svetski priznatih zločinaca žrtve. Zanimljivo da je čitavo putovanje u Brisel skopčano sa katedrom za slavistiku čime se otkriva hrvatska pozadinu cele organizacije. Od Graca, preko Beča i sve do Brisela, upravo je akademska zajednica katedre za slavistiku bila ključna za organizaciju. To nisu teorije u domenu pretpostavki, već činjenice koje su utvrđene sa terena i iz razgovora sa studentima slavistike i samim profesorom Ivanom Rončevićem.

PICULINO ZADOVOLjSTVO – NEKA NIJE MOSKVA

Pored vrlo dobro poznatog slovačkog evroposlanika Vladimira Bilčika i Tanje Fajon, koji su srpskoj javnosti poznati po antisrpskim stavovima, najviše pažnje studentima su posvetili hrvatska evroposlanica Biljana Borzan, Predrag Fred Martić i naravno izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju Tonino Picula. Picula, oduševljen srpskim studentima, izrazio je nadu da je ovo prilika za pomirenje i priznanje zločina srpskog naroda, ali i da je trenutno jedina prihvatljiva i svetla tačka za EU studentska inicijativa, budući da srpski predsednik ne može težiti ujedno i paradi u Moskvi i putu ka evrointegracijama.

Pored simboličnih datuma izabranih za putovanje u Brisel, kao što su proboj zarobljenika iz Jasenovca i godišnjica zločinačke akcije Bljesak, na dan dolaska studenata u Brisel, u Moskvi je održana Parade pobede nad fašizmom. Činjenica koju je uvažio potpredsednik Evropskog parlamenta, Martin Hojsik, rekavši da je „pumpaj – evropska Srbija“ i da je put studenata, koji je obeležen i novim nultim zahtevom – raspisivanjem izbora- jasno pokazao njihov odabir, odnosno fakt da su studenti u Briselu, i da nisu šetali ka Moskvi, čime su očigledno odabrali svoju političku ideologiju.

NULTI ZAHTEV

Iako su proteste a kasnije i studentske blokade, javnosti probali da prezentuju kao svenarodni bunt, a pre svega bunt mladosti, epilog trke u Brisel bio je nulti zahtev studenata za izlazak na izbore. Svakom i površnom poznavaocu političkih prilika u Srbiji, bilo je jasno od samog početka da će se protesti tako završiti. Ipak, epohalna objava stigla je takoreći iz Brisela, kao da je čekala nečije odobrenje.

Kao po naredbi, sve prozapadne opozicione stranke i NVO pokreti, ustuknuli su pred ovom odlukom, u smislu da sve svoje kapacitete predaju u ruke studentima, dok će se oni u potpunosti povući praveći mesto za tu „novu“ političku snagu.

Međutim, protesti nisu prestali, prešli su, kako sami studenti navode u „novu fazu borbe“. A jedna od njih je i zahtev da se puste optuženi za nasilno rušenje ustavnog poretka i pokušaj izazivanja građanskog rata. Među optuženima je i nova heroina, Marija Vasić, profesorka sociologije, lična prijateljica Dinka Gruhonjića, bivša žena Nenada Čanka i majka Milana Čanka koji otvoreno zagovara separatizam, odvajanje Vojvodine i priznanje tzv Kosova, ujedno i članica Pokreta Slobodnih građana. To je ujedno i zahtev ideologa studentske stranke Tonina Picule, koji je istovremeno pružio utočište dvema studentkinjama koje su pod poternicom.

Protesti, iako jenjavaju, neće prestati, što nije ni loše, jer će u potpunosti ogoliti namere opozicije koja kroz navodnu studentsku borbu pokušava da obuče novo ruho i deluje iz pozadine. I trajaće, sve do izbora, jer su protesti postali novi vid izborne kampanje, ali i prvi u istoriji proksi ratova koji Hrvati, bez ličnog prisustva, vode u Srbiji.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije