MEDIJSKI TEROR I LICEMERJE: Ko zaista širi strah u Srbiji?

ASOCIJACIJA nezavisnih elektronskih medija (ANEM) danas je izdala saopštenje u kojem osyđuje pojedine navode javnosti političkih aktera koji su novinare televizija N1 i Nova S označili kao teroriste.

Foto: TANJUG/ VLADIMIR ŠPORČIĆ

Saopštenje prenosimo u celosti:

Sa stanovišta formalnog prava, svaka optužba ovog tipa svakako zahteva veliku odgovornost. Ali postavimo, bez emocija, jedno suštinsko pitanje: da li je ta kvalifikacija zaista bez osnova?

Terorizam nije samo bomba, otmica ili direktan napad. Terorizam je, u svom najdubljem smislu, propaganda uz pomoć nasilja. Terorizam je metod izazivanja straha, haosa i političkog pritiska, i to pred očima javnosti. Teroristički čin bez publiciteta je kao vatra bez dima, ako ga niko ne vidi, nije ni gorelo. Baš zato je medijski publicitet ključan deo terorističke strategije.

Mediji Junajted medija grupe, čitav dan 28. juna, na najveći srpski nacionalni i verski praznik, provode u direktnom prenosu sa ulica Beograda. Nije sporno izveštavati.

Sporno je kako i sa kojom namerom se izveštava. Saopštenja koja neprekidno opisuju „okupaciju grada“, „policijsku represiju“ i „pobunjene građane“, uz ponavljanje teza da je „jedino rešenje smena vlasti“, deluju, ne kao izveštavanje, već kao propagandno huškački pozivi na revoluciju i sukob. To više nije novinarstvo, to je deo terenske operacije.

Kada kamera ne beleži stvarnost već je režira, a poruke nacionalnog značaja zamenjuju montažama haosa i krvi, tada imamo pravo da pitamo: da li su ovi mediji samo posmatrači, ili saučesnici? Ko ima koristi od izazivanja straha u društvu? Ko spaja blokade, proteste, pritiske na institucije i spinovanje u medijima u jednu savršeno sinhronizovanu operaciju?

Jer na Vidovdan, dan svetosavskog, narodnog i duhovnog sećanja, dok su građani ispred Skupštine mirno obeležavali praznik, grupe politički motivisanih blokadera napale su okupljene, nasrtale na policiju i provocirale sukob. I upravo tada, na licu mesta, bili su novinari N1 i Nova S, koji su svaku tenziju, ne smirivali, već podgrevali. Umesto novinarske odgovornosti, gledali smo direktne prenose potencijalnog građanskog rata.

ANEM u svom saopštenju poziva „vlade zemalja koje su uzori za društvo kakvo želimo" da pomognu Srbiji. Ali koje su to zemlje? One koje su bombardovale Srbiju 1999. godine i podržale secesiju Kosova? One koje danas finansiraju NVO sektor koji širi antidržavnu propagandu? Ili možda one koje srpski narod nazivaju genocidnim, a ćute pred zverstvima nad Srbima u Krajini, Bosni i na Kosmetu?

Da li su nam uzor oni koji otvoreno podržavaju tzv. „Kosovo“ i šiptarske teroriste (da, prave pravcate teroriste) dok svakodnevno gaze prava Srba u našoj južnoj pokrajini? Ili možda one vlade i fondacije koje godinama sipaju milione evra u projekte rušenja srpskih institucija, svrgavanja legitimno izabrane vlasti i pokušaja izazivanja novog Majdana u Beogradu?

Sve su to legitimna pitanja, kao što je legitimno i pitanje: može li se medijska podrška nasilju i urušavanju državnog poretka nazvati nekom drugom rečju osim medijskog terorizma?

Slobodno novinarstvo ne podrazumeva slobodu rušenja države. Jer kada novinar postane instrument za izazivanje straha, haosa i sukoba, on više nije medijski radnik, već terorista.

"Onaj u prašini"

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije