HIBRIDNI RAT PROTIV SRBIJE: Obojena revolucija je geopolitička agresija protiv naše zemlje i slabljenje srpskog faktora pred teška vremena

Koji su mehanizmi hibridnog rata protiv Srbije? Bez ijednog metka — kroz medije, institucije, diplomatiju i subverzivne akcije — vodi se sveobuhvatna destabilizacija. Otkrivamo ulogu stranih službi, unutrašnjih aktera i regionalnih pritisaka u slabljenju države, kroz blokade, propagandu i separatističke pokrete, uz jasne geopolitičke paralele.

Foto: Printskrin

Srbija se nalazi usred najopasnijeg perioda od okončanja NATO agresije 1999. godine. Iako na prvi pogled nema tenkova na granicama, protiv naše države se vodi hibridni rat, u kojem se koriste svi raspoloživi oblici pritisaka — od ekonomskog i bezbednosnog, preko informacionog i psihološkog, do institucionalnog i diplomatskog. Glavni cilj: slomiti srpski otpor, oslabiti državu i onemogućiti bilo kakvu odbranu srpskog interesa u vremenima velikih geopolitičkih potresa koji dolaze.

<div id="OCM_Sidebar1_Mobile" data-ocm-ad'="" style="margin: 0px; box-sizing: border-box; letter-spacing: normal; background-color: rgb(255, 255, 255);">

Kao i početkom 90-ih godina prošlog veka, Srbija je primorana da se istovremeno bori na čak sedam frontova, pokušavajući da sačuva svoju nezavisnost u svakom smislu. Ona, kao matica, ima i obavezu da se brine o srpskom narodu van njenih granica, što zadatak očuvanja nezavisnosti čini još složenijim.

U takvim uslovima hibridni rat poprima oblike sveopšte agresije na postojanje srpskog naroda i Srbije, koja je garant opstanka srpskog imena na Balkanu.

Kao i tih nesrećnih 90-ih godina, udari na Srbiju stižu sa istih adresa, preko identičnih proksija, uz podršku snaga iznutra koje, prema Hristovim rečima “misle da Bogu službu prinose”, ako svoju državu unište.

Hrvatska obaveštajna služba: Tiha umešanost u rušenje Srbije

Hrvatska obaveštajna služba (SOA) je duboko involvirana u destabilizaciju Srbije. Nije slučajno što su pojedini osumnjičeni za terorističke aktivnosti pobegli upravo u Hrvatsku, gde nisu uhapšeni, već su dobili siguran boravak.

U obojenu revoluciju u Srbiji hrvatska SOA je, sasvim izvesno, umešana od prvog dana. Priručnik “Blokadna kuharica”, nastao na Zagrebačkom univerzitetu bio je “Sveto pismo” za organizaciju plenuma na srpskim fakultetima koji su ustrojili protivpravne blokade ustanova.

Ne treba zaboraviti ni hrvatske studente koji su “kolegama” u Srbiji pružali svesrdnu podršku i ličnim prisustvom na protestima i blokadama. Uz njih su u Beogradu boravili i ukrajinski državljani, koji su snimali i slikali bezbednosno interesantne lokacije za potrebe SOA-e.

Sami studenti blokaderi iz Kluba studenata tehnike (KST) iz Beograda, priznali su da su im “kolege” iz Zagreba bile u poseti, kao i da se to dešava redovno, tj. svake godine. Beogradski KST je, naime, i nastao iz krila Kluba studenata elektrotehnike (KSET) iz Zagreba.

Osim te veze, u podršci obojenoj revoluciji u Srbiji istakla se i hrvatska ekstremna, proustaški nastrojena, desnica, oličena u evroposlaniku Stivenu Nikoli Bartulici. On je, kao predstavnik hrvatske dijaspore, naklonjene “vrednostima” ustaškog pokreta i NDH, član ekstremno desničarskog Domovinskog pokreta, koji je i deo vlade u Hrvatskoj sa HDž-om pokojnog Franje Tuđmana.

Na poziv Hrvatskog poslanika u Evropskom parlamentu Stevana Nikole Bartulice da Srbija “prizna krivicu za sve što je učinjeno Hrvatima 90-ih”, “studenti” su u evropskom parlamentu radosno mahali i pozdravljali poslanike i kamere.

Ni drugi hrvatski političari nisu ispustili priliku da nanesu štetu Srbiji tokom obojene revolucije, a SOA je napade vršila i preko kulture.

Recimo, hrvatski portal Dnevnik.hr se detaljno bavio spiskom poznatih ličnosti iz Hrvatske koje su podržale obojenu revoluciju u našoj zemlji. Među brojnim imenima ističu se pevačice Severina Vučković, Josipa Lisac, Jelena Rozga i Nina Badrić. U tom društvu, rekli bi neki, fali samo Marko Perković Tompson, koji se nije javno oglasio, ali je dobro poznato šta misli o Srbima nakon stihova “u Čapljini klaonica bila, mnogo Srba Neretva nosila”.

Podršku obojenoj revoluciji u Srbiji dala je i hrvatska glumačka scena, kao i akademska, a ne zaostaju ni građani, koji na društvenim mrežama seire jer žele da vide Srbiju na kolenima.

S druge strane u, kako oni vole da kažu, “tisućljetnoj povijesti” hrvatske države, koja zapravo počinje 1991. godine, nije zabeležen nijedan veći protest. Sasvim je jasno da u savremenoj nezavisnoj državi Hrvatskoj ne cvetaju ruže, s obzirom da im je primorje rasprodato strancima a gotovo četvrtina stanovništva otišla iz zemlje, ali ništa od toga nije nateralo Hrvate i njihove javne ličnosti na neki bunt na ulici. Ali zato njihovi mediji redovno prate i u realnom vremenu prenose blockade u Srbiji!

Hrvatska zapravo deluje kao logistička baza za subverzivne elemente koji unose nemir u Srbiju i prete da ponovo raspale plamen na Balkanu — ali ovaj put hibridnim, perfidnim metodama.

Kako to radi Slovenija?

Uz nju, deo istog fronta je i Slovenija, jednako kao 90-ih. Ovoga puta ta veza je ojačana zajedničkim članstvom u EU i NATO, kao i predstavnicima Ljubljane i Zagreba u tim organizacijama. Tako je Marta Kos, evropski komesar za proširenje, odmah i bez pogovora dala podršku obojenoj revoluciji.

Oslonac je pronašla u Toninu Piculi, članu Evroparlamenta i izvestiocu za Srbiju, čoveku koji je direktno u uniformi i s puškom u ruci učestvovao u pogromu nad 250.000 Srba iz Kninske Krajine u avgustu 1995. godine.

Separatizam u Vojvodini

Hrvatska obaveštajna služba je svoj rad samo proširila na teritoriju centralne Srbije, a prostor na kojem je najjača je severna srpska pokrajina Vojvodina zbog prisustva određenog broja Hrvata i interesa Hrvatske u Bačkoj i Sremu, pre svega.

SOA se u srpski javni prostor na severu zemlje infiltira kroz lokalne aktere koji promovišu separatizam i anti-srpske narative, koristeći Vojvodinu kao most ka širim balkanskim interesima Hrvatske.

Ključni igrači SOA na terenu uključuju Dinka Gruhonjića, kontroverznog “novinara” i aktivistu iz Novog Sada, koji sa svojim "novinarima" i ekstremistima čini medijsku okosnicu novog vojvođanskog separatizma i “vojvođanske” nacije.

Gruhonjić to ni ne krije, štaviše, on javno govori o tome da je “Vojvodina srpski plen” i da mora da bude oslobođena. Za njega je “sloboda” rad njegove štićenice Mile Pajić, koja je za 15. mart ove godine planirala teroristički napad u Beogradu.

Ona, tj. oni, u ovome nisu bili usamljeni. Njima su pomagali ekstremisti iz anacionalnog i levo-liberalnog Pokreta slobodnih građana. Svi su optuženi za pokušaj rušenja ustavnog poretka, i volšebno pod pritiskom iste grupe na pravosuđe, koje je u rukama sudija i tužilaca plaćenih i obučenih od strane USAID-a, prebačeni u kućni pritvor ili pušteni da se brane sa slobode, iako postoji mogućnost da delo ponove?!

Oni koji su uspeli da pobegnu utočište su našli (a gde bi drugo!?) u Zagrebu gde, inače, besplatno studira Gruhonjićev sin koji takođe poziva na blockade fakulteta – ali samo u Srbiji.

Osim relativno novih političkih struktura, oličenih u PSG-u, tu su i stare “liberaške” strukture Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka. On se i 90-ih zalagao za “Vojvodinu republiku”, a u jeku ratnog sukoba u Istočnoj Slavoniji, Baranji i Zapadnom Sremu, direktno je zabijao ekser u napore srpskog naroda da se na tom području odbrani od ustaškog terora.

Nimalo slučajno, u prvi plan nakon neuspelog rušenja ustavnog poretka zemlje u pripremama za 15. mart, u prvi plan je iskočila njegova bivša supruga Marija Vasić, koja je volšebno, iako predavač u srednjoj školi, naprasno postala “profesorka” kao da se radi o izvrsnom članu akademske zajednice.

Zajedno sa njom tu je iskočio i Čankov sin, Milan Čanak, koji nastavlja očevu liniju separatizma, zagovarajući "Vojvodinu republiku" i prikazujući je kao žrtvu beogradske centralizacije.

Ova dinamika vojvođanskog separatizma duboko je povezana sa 1990-im godinama i antibirokratskom revolucijom (poznatom i kao "Jogurt revolucija" 1988.), kada je Beograd, pod vođstvom predsednika Slobodana Miloševića, uspešno slomio "provojvođanske snage" – otuđene komunističke birokratije koje su zagovarale široku autonomiju, pa i nezavisnost, Vojvodine.

Ta revolucija je dovela do smene oko stotina funkcionera, ukidanja autonomije i centralizacije vlasti, čime je Vojvodina tokom ratnih 1990-ih postala mirna, stabilna i integralno srpska pokrajina, bez separatističkih pretnji.

SOA danas koristi te istorijske traume da regrutuje aktere poput Gruhonjića i Čanka, pokušavajući da oživi stare podele i oslabi srpsku koheziju u Vojvodini.

Raška oblast: Platforma za islamski ekstremizam i separatizam

Jedino “bure baruta” na prostoru centralne Srbije koje nije eksplodiralo 90-ih i ovoga puta ozbiljno preti da zapali plamen sukoba.

Ono što je država Srbija držala pod čvrstom kontrolom decenijama, sada je uticajem radikalizovanih islamističkih elemenata, dovedenih i plaćenih spolja, pod plaštom “zaštite ljudskih prava”, dignuto na noge u frontu hibridnog rata protiv Srbije.

Tiha radikalizacija muslimanskog stanovništva u Raškoj oblasti, posebno u Novom Pazaru, sprovodi se preko tri decenije. Dobru osnovu je pronašla u činjenici da pojedine vođe, uz podršku stranih NVO, otvoreno govore o “autonomiji Sandžaka” i pokušavaju da se izbore za paralelne strukture, nezavisne od Beograda.

Upravo ti radikalizovani elementi, na pravno utemeljen potez države i institucija da sami sebe odblokiraju, odgovaraju psovanjem srpske majke policiji. Oni Srbima, srpskim policajcima psuju i Gospoda Isusa Hrista, iako je i u islamu poštovan kao prorok, što nijedan istinski musliman vernik sebi ne bi dozvolio.

Na taj način pokazuju da nisu radikalizovani u duhovnom smislu, koji podrazumeva strogoću prema sebi samome, prema svom duhovnom biću i smirenju, već upravo na frontu borbe protiv Srba samo zato što su Srbi, i Srbije kao države.

Na isti način su komunistički aparatčici 90-ih preko noći postajali članovi i funkcioneri Stranke demokratske akcije (SDA) Sulejmana Ugljanina. Oni su tada, skinuvši zvezdu petokraku sa kape, govorili o “ugroženosti Muslimana u Sandžaku”, postavši preko noći veći muslimani od samih hodža, imama i hafiza.

Koliko je Raška oblast važna kao front borbe protiv Srbije u hibridnom ratu pokazuje i činjenica da je sa prvog protesta u Novom Pazaru poslata poruka da nema “bratske sloge Srba i Bošnjaka”, te da nju upravo uspostavljaju “studenti”.

Slavljena je tada fotografija na kojoj stoje mladi ljudi ogrnuti državnim zastavama Srbije i nepostojećeg “Sandžaka”, kao primer “bratske sloge”.

Ta poruka, poput psovanja Isusa Hrista od strane jednog muslimana, takođe je potpuno besmislena i za to postoji dokaz.

Država Srbija se, naime, u poslednjih 30, a posebno u prethodnih 13 godina, prema Novom Pazaru, Raškoj oblasti i Bošnjacima odnosila kao prema ravnopravnim građanima, koji su često bili i pozitivno diskriminisani.

Ulaganja u infrastrukturu, institucije, kulturu, obrazovanje, upravo u Novom Pazaru, veće je nego što su u taj kraj uložile sve prethodne državne strukture i vlasti. U međuljudske odnose u bošnjačkoj zajednici Beograd se nije mešao, ostavljajući samim Bošnjacima da biraju svoje političke predstavnike. Onaj koga bi oni izabrali redovno je bio deo izvršne vlasti u Srbiji, pa bi to bile i suprotstavljene frakcije istovremeno.

Bile su tu i Ugljaninova SDA paralelno sa SDPS Rasima Ljajića, a tu je optirala i Stranka pravde i pomirenja, čiji je vođa Usame, kao i njegov saborac Edin Đerlek, postao ministar u Vladi Srbije.

Bošnjacima u Raškoj oblasti je dozvoljeno da svoj život uređuju kako žele, a od njih je samo traženo da zauzdaju radikalizaciju stanovništva i da njihov odnos prema brojnoj srpskoj zajednici u tom delu Srbije bude barem fer, ako ne može više od toga.

Međutim, ono što se dešava na frontu u Raškoj oblasti već je viđen scenario — Kosovo 2.0, sa drugačijim akterima ali istim scenaristima.

Albanski udar kroz srpske institucije

Kako se na Kosovu i Metohiji dešava tihi pogrom nad Srbima, a na to ostaju nemi sponzori tzv. Kosova iz međunarodne zajednice, tako srpsku krv osećaju elementi unutar srpskih institucija koji su jedva dočekali trenutak za ostvarenje svojih planova.

Želja albanskih iredentista da tzv. Preševsku dolinu, koja takođe ne postoji kao fakt, ni kao stvarnost, pripoje tzv. Kosovu nije novost. Iz razloga obuzdavanja oružane pobune sa tim ciljem izbili su sukobi na jugu centralne Srbije 2001. godine između države Srbije i terorističke “Oslobodilačke vojske Preševa, Bujanovca i Medveđe” (OVPBM).

Ono što nisu uspeli oružjem, Albanci iz Preševa, Bujanovca i Medveđe sada pokušavaju rezolucijama. Njihov politički predstavnik Šaip Kamberi je u tu svrhu u skupštinsku proceduru uvrstio “Rezoluciju o položaju Albanaca u Preševskoj dolini”.

Da ta “dolina” ne bi ostala deo “Kosova”, tj. Velike Albanije, samo na zastavama sa likom Ise Boljetinija i Ismaila Ćemalija, Kamberi zajedno sa poslanicima SDA-Sandžaka Ahmedinom Škrijeljom i Minelom Kalender predlaže da se to pitanje uvrsti u dijalog Beograda i Prištine.

Ni to nije novi predlog, štaviše, nekoliko puta prethodnih godina Kamberi i njegovi saveznici su isticali isti zahtev. Srbija je ostala čvrsta u stavu da se dijalog sa Prištinom vodi radi olakšavanja života Srba i Albanaca na Kosovu i Metohiji, te da je pitanje statusa KiM, ali i Preševa, Bujanovca i Medveđe, rešeno u srpskom Ustavu, gde jasno stoji da su te teritorije neodvojivi deo Srbije.

Uloga Šaipa Kamberija i svih albanskih predstavnika u srpskom parlamentu ranije, nije parlamentarna već razorna, jer iznutra deluju kao produžena ruka Prištine. Ovo je opasniji oblik napada — ustavno-pravno urušavanje države iznutra, što je ključni mehanizam svake obojene revolucije.

Kurtijeva represija nad Srbima: Kosovo i Metohija kao poligon za nasilje

Već pomenuti plan pogroma nad Srbima na Kosovu i Metohiji, nakon što su neutralisane sve srpske institucije južno od Ibra, prešao je tu svetu srpsku reku i preselio se u Severnu Mitrovicu, Zvečan, Leposavić i Zubin Potok.

Tako, dok Brisel i Vašington okreću glavu, parapolicija tzv. premijera Aljbina Kurtija vrši oružane upade u srpske opštine na Kosovu i Metohiji, sprovodi represiju, hapsi Srbe, zatvara srpske institucije i prisilno nameće simbole tzv. Republike Kosovo.

Sve to se odvija uz prećutnu podršku „međunarodne zajednice“, koja time šalje jasnu poruku: Srbija treba da se povuče, kapitulira i nestane sa KiM.

Svakodnevne lažne optužnice za nepostojeće ratne zločine, suđenja i višegodišnje presude, služe da zastraše preostale Srbe, dok im glave porodica leže u prištinskim kazamatima. “Turističke” posete ROSU parapolicije i drugih snaga (ne)bezbednosti severu KiM postale su svakodnevnica.

U toj situaciji dešavaju se gnusni i ogavni napadi na srpsku decu, maturante, kojima je jedini greh to što su Srbi. Davljenje jednog od njih od strane albanskog “policajca” ništa je naspram “incidenta” u kojem je jedan drugi Albanac, u civilu, pokušao pre dve godine na Badnjak da ubije dvojicu srpskih dečaka, Stefana Stojanovića (11) i Miloša Stojanovića (21).

Njihov greh je bio to što su Srbi i što poštuju tradiciju i zavet predaka da dok god dišu seku badnje drvo i s radošću dočekuju Rođenje Hristovo.

Takvih napada, nažalost, ima na desetine i stotine. Kancelarija za KiM i Kancelarija za javnu i kulturnu diplomatiju su ih popisale. Međutim, svi su ostali nekažnjeni, a reakcija KFOR-a i “međunarodne zajednice” se svodi na “osude” i “stroge osude”, dok u pozadini Kurti sprovodi etničko čišćenje.

Činjenica je, a to jako dobro znaju srpski neprijatelji koji sprovode hibridni rat, da Srbija ne može da napusti svoj narod na Kosovu i Metohiji. Ne može da preda ni hiljadugodišnje spomenike kulture na milost i nemilost prekrajačima istorije i rušiteljima. Oni će da ih pretvore u javne toalete, ali ne zato što to kažu Srbi, već zato što se to dešavalo u bivšoj Jugoslaviji i kao što se i dalje dešava sa crkvom Samodrežom u kojoj se pričestila srpska vojska Svetog kneza Lazara pred Kosovski boj.

Sve to znaju srpski neprijatelji, a zna i peta kolona u Srbiji koja sprovodi obojenu revoluciju. Međutim, za osam meseci, koliko se vodi hibridni rat protiv naše zemlje, baš niko iz te pete kolone nije podigao ni glas, niti je rekao reč o položaju najobespravljenije zajednice u Evropi u 21. veku.

Ofanziva Sarajeva protiv Republike Srpske

Ako su Srbi na Kosovu i Metohiji “indijanci” Evrope 21. veka nad kojima se vrši otvoreni pogrom i genocid, šta onda tek reći za Srbe u Republici Srpskoj, koji su genocid već pretrpeli.

Taj “zavet predaka”, kako najveću srpsku pobedu 20. veka neretko nazivaju srpski rodoljubi, opet je na udaru. U ratu 90-ih godina na Srpsku su kidisali ustaški bojovnici i mudžahedini koje je u bivšu BiH doveo Alija Izetbegović. Sve to bilo je podržano od strane političkog Sarajeva.

Iz istog tog Sarajeva sada se svakodnevno čuju pozivi za ukidanje entiteta u BiH i unitarizaciju pocepane zemlje. Sarajevo poziva i na hapšenje i sankcionisanje srpskih lidera, uz medijsku kampanju koja Srbe predstavlja kao remetilački faktor.

Njima je u tome direktan pomagač namesnik BiH, tzv. Visoki predstavnik, ovoga puta Nemac, Kristijan Šmit. On, kao nametnuti tumač Dejtonskog mirovnog sporazuma, čini sve da briljantnu pobedu srpske diplomatije, podržane srpskim oružjem i žrtvom 25.000 Srba iz Srpske, poništi i baci u blato.

To tumačenje Ustava BiH, prema kojem vlast mora da pređe na “državu” sa entiteta, direktan je uvod u nestanak Srpske. Kristijan Šmit je, budući Nemac i predstavnik “stare škole”, zapravo samo nastavljač stare ideje Austro-ugarske na Balkanu i u BiH.

Njegov prethodnik, namesnik BiH Benjamin Kalaj, stvarao je Bosnu i Hercegovinu početkom 20. veka tako što je prvo pokušao da stvori bosansku naciju, dajući toj naciji jezik, odvajajući je od srpskog korena ili pomisli da sa Srbima žive u miru.

Rezultat takve politike bila je zloglasna Handžar divizija SS-a, koja je počinila stravične zločine nad Srbima širom Bosne, Hercegovine i Crne Gore. Njima se pridružilo i ustaško “hrvatsko cvijeće”, tj. Bošnjaci muslimani u ustaškim uniformama, koji su nad Srbima u NDH počinili stravičan genocid.

Ovoga puta uvod u genocid nad Srbima bio je građanski rat 90-ih godina, ali su u njemu takođe učestvovale “Handžar divizije”, po ideji Kalaja i viziji Izetbegovića, u belim uniformama sa zelenim šamijama oko glave. Vikali su “Alahu ekber” i sa odsečenim srpskim glavama na Ozrenu igrali fudbal.

Takve sada opravdava i brani Kristijan Šmit, naslednik Kalaja, koji želi da njima u ruke preda Srpsku, kako od Srba ne bi bilo očišćeno “samo” Sarajevo, Mostar, Konjic, Čapljina, Drvar, Grahovo, Glamoč, Jajce, Bihać, Maglaj. Njihov plan je da od Srba bude očišćena i Banjaluka, Prijedor, Bijelljina, Trebinje i Doboj.

Narativ “novog Kalaja”, Kristijana Šmita i političkog Sarajeva je jasan: RS mora nestati da bi Bosna postala unitarna, pod bošnjačkom dominacijom. U toj ofanzivi, Srbima se uskraćuje pravo na političku egzistenciju.

Unutrašnji front: napadi opozicije na državu dok neprijatelj deluje spolja

U isto vreme dok se ovi spoljni i regionalni pritisci intenziviraju, unutar same Srbije se dešava sinhronizovani scenario obojene revolucije. U gradovima širom zemlje, opozicija organizuje blokade, napada policiju, izaziva haos i paralizu, pozivajući se na „demokratiju“.

Sve to podseća na već viđene obrasce iz perioda pred velike sukobe — 1990, 1998, 2000. — kada je stranom faktoru bilo najvažnije da Srbija bude oslabljena iznutra, dezorijentisana i sukobljena sama sa sobom, kako ne bi mogla da pruži otpor pred nadolazeće krize.

Taj “slavni” 9. mart 1991. godine i do tada najveći protest “srpske” opozicije direktno je prethodio oružanom sukobu na Plitvičkim jezerima 29-31. marta te godine, kada su hrvatski “redarstvenici” sa ustaškim šahovnicama na kapama napali krajiške Srbe i zapalili bure baruta u bivšoj SR Hrvatskoj.

“Studentske” demonstracije 1996-1997. godine, kojih se kao “divnih” seća današnja srednja generacija blokadera, koji kao pripadnici kulta sa 40+ godina nose gomile bedževa na majicama i jaknama, bile su direktan uvod u sukobe srpske države sa terorističkom OVK 1998-1999. godine na KiM.

NATO agresija 1999. godine na našu zemlju je takođe bila deo tog procesa, a bila je i uvod u 5. oktobar 2000. godine, kada je uspešno izvedena prva obojena revolucije.

Nakon nje je usledila krvava 2001. godina kada su upravo branjeni Preševo, Bujanovac i Medveđa od šiptarskih separatista iz OVPBM.

Odnos blokadera prema Raškoj oblasti jasan je kroz primere promocije “bratske ljubavi” kada na toj teritoriji ne postoji baš nijedan međuetnički incident. Štaviše, incidenti, poput sukoba islamističkih ekstremista sa policijom pred zgradom DUNP desili su se tek nakon promocije “ljubavi” od strane blokadera. Do tada, Raška oblast je bila mirna i tiha.

Odnos blokadera ka Vojvodini oličen je u svesrdnoj podršci terorističkoj grupi koja je planirala rušenje ustavnog poretka 15. marta. Relativizacija tog pitanja čak i od strane “prosrpskih”, “patriotski nastrojenih”, “rodoljubivih” blokadera, budi nemir u delu javnosti koji vidi u kojem smeru to sve vodi.

Na kraju, najbolniji za srpski narod je odnos blokadera prema Srbima iz Republike Srpske. Koliko god Kristijan Šmit promovisao austrougarske planove u BiH, toliko blokaderi tu istu politiku Beča sprovode u samoj Srbiji.

Ideja o tome da je Srbe potrebno podeliti na osnovu regionalne pripadnosti, što će dalje postati nacije, stara je koliko i borba Srba protiv te zle “tamnice naroda”. Slavni Sava Tekelija je upozoravao na to rekavši: “manite se tih naziva Bosanac, Dalmatinac, Srbijanac, Crnogorac, jer će neko naći opravdanje da od tih pokrajinskih naziva napravi posebne narode”, a blokaderi su danas najbolji učenici nekadašnjeg Beča i “K und K” monarhije.

Nivo mržnje prema Srbima iz Republike Srpske takav je da bi im na tome pozavideo svaki ustaša, balista i mudžahedin. Nipodaštavanje i vređanje jednog studenta iz Doboja, samo zato što je odlučio da ide kontra mase koja kao krdo ovaca ide na klanje, samo je nastavak onoga što smo videli za izbore u Beogradu.

Taj gadni i tužni narativ da su Srbi iz Srpske krezuba brdska stoka koja nam “otima naš Beograd”, sada je primetan na svaki pomen tih Srba iz Srpske da su ugroženi i da podržavaju svoju Srbiju, jer im ona, takva kakva jeste, nesavršena, garantuje žive glave i opstanak.

Ne treba zaboraviti da je i 90-ih godina, dok se bila bitka za Koridor života i opstanak Srba u Hercegovini i Bosni, u Beogradu spremala antisrpska histerija u kojoj su prethodnici današnjih blokadera slavili sankcije na Drini. Za njih je nestanak Republike Srpske san, kao da su baš svi bečka gospoda, večito željna srpske krvi.

Blokade fakulteta, kontejner revolucija i mnogobrojni napadi na pripadnike srpske policije služe isključivo za slabljenje srpskog bezbednosnog aparata, dok Srbiju sa svih strana napadaju spoljni neprijatelji poput hijena. Planski se stvara mržnja protiv srpskih organa reda, dok se osvedočeni neprijatelji našeg naroda predstavljaju kao prijatelji. To sve se dešava u najnapetijem trenutku na geopolitičkom planu od Drugog svetskog rata i to ne može biti slučajno.

Ipak, Srbi i Srbija su preživeli do sada, pa će tako preživeti i ovaj hibridni rat i ono što sledi posle toga. Kao i svaki put u istoriji, naš narod će izaći kao pobednik, a na imenima onih koji sada napadaju Srbiju zajedno sa ustašama, balistima, mudžahedinima, jugoslovenima i raznim “građanima sveta” – ostaće večna sramota izdaje.

U trenutku kada je Srbija napadnuta sa svih strana oni su stali u redove srpskih neprijatelja protiv sopstvene nacije i zemlje. Od nekih se to očekivalo, od nekih nije, al i jedni i drugi moraju da znaju: izdaja je pitanje vremena; osveta - pitanje časti.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije