LAZANSKI OTKRIO DETALJE SASTANKA: Čovek iz američke ambasade mi je rekao ove reči, a posle toga je počeo krvavi rat i raspad Jugoslavije!
U "POLITICI" je objavljen autorski tekst ambasadora Republike Srbije u Ruskoj Federaciji, Njegove ekselencije Miroslava Lazanskog
Tekst prenosimo u celosti:
Više od 40 godina bio sam novinar koji se isključivo bavio spoljnom politikom i vojnim odnosima u svetu. Odnosno, nisam prošao klasičnu novinarsku školu, po kojoj novinari počinju karijeru praćenjem cena na pijaci do problema sindikata i unutrašnje politike. Sretao sam se i razgovarao sa raznim ministrima, predsednicima, generalima i maršalima, diplomatama širom sveta, i jugoslovenskim i stranim. Bio sam na raznim diplomatskim prijemima i koktelima i moje viđenje modernog diplomate, diplomate za 21. vek sigurno odudara od klasičnog shvatanja diplomatije. Kada sam 1981. godine polazio u Bagdad da izveštavam iz iračko-iranskog rata, prethodno sam otišao u Jugoslovensko ministarstvo spoljnih poslova u Beogradu, čisto onako da se javim da idem u Irak. I u tom ministarstvu mi je jedan naš diplomata, tada šef Odeljenja za Bliski istok, tronutim i ozbiljnim glasom saopštio da u području gde idem vlada rat, da se tamo puca i da se gine. I ništa više. Bio sam zgranut, zapravo sam se zapitao što sam uopšte i svraćao u to ministarstvo. Kada sam u proleće 1983. bio u Vašingtonu otišao sam, naravno, u jugoslovensku ambasadu. Primio me je tadašnji naš ambasador Budimir Lončar kojeg uopšte nije interesovalo zašto sam došao u Vašington i šta ću iz Vašingtona da izveštavam već ga je zanimalo moje viđenje unutrašnjopolitičke situacije u Jugoslaviji i međusobni odnosi naših političara. I sve to uz njegov polutihi i ozbiljan glas, tronuti ton, jer svetska je situacija vrlo teška i neizvesna. Iz čega sam zaključio da se drug Buda Lončar očito sprema za neku drugu funkciju. I zaista, po povratku iz Avganistana 1988. godine imao sam slučajni susret sa drugom Budimirom Lončarom, tada već ministrom spoljnih poslova SFR Jugoslavije. Rekao mi je opet ozbiljnim i polutihim glasom da u novinama čita moje tekstove iz Avganistana i da se ne slaže sa mojim tezama i razmišljanjima o događajima u toj zemlji. Upitao sam ga da li je bio u Avganistanu. Naravno, nije bio, ali je odgovorio da on kao ministar ima najbolje informacije o Avganistanu. Iz čega sam ja onda zaključio da većina diplomata voli da govori polako i polutiho, ozbiljnim glasom vrebajući svaki momenat kada njihovom sagovorniku popusti pažnja u slušanju i da
mnoge diplomate, pa čak i ministri spoljnih poslova, nemaju uvek i prave informacije. I tada sam shvatio da je diplomatija, zapravo, jako težak posao. Morate najčešće da više slušate nego što govorite, mada sa sticanjem iskustva ta formula i nije tako obavezujuća, morate da uvek budete ozbiljni i zabrinuti zbog, zaboga, situacije u svetu, da budete ljubazni i učtivi, da pazite na protokol, ali da ipak budete flegmatični, rezervisani, diskretni i strpljivi. Po mom mišljenju, moderan diplomata treba uvek da govori istinu tamo gde je to očigledno, da bude tačan, smiren, prijatne naravi, skroman i lojalan. Po Nikolsonovoj definiciji, moderan diplomata treba da poseduje inteligenciju, znanje, sposobnost dobre procene, obazrivost, gostoljubivost, šarm, marljivost, hrabrost i taktičnost. Znanje i dobre procene vrlo su važne u diplomatskom radu, posebno dobra procena onog što čujete od sagovornika.
Za ilustraciju, tu je već poznati slučaj razgovora američke ambasadorke u Kuvaju, Ejpril Glespi, sa predsednikom Iraka Sadamom Huseinom. Irak i Kuvajt su imali dugogodišnji spor oko naftnih izvora u pograničnom području, spor je eskalirao u proleće i leto 1990. godine. Bagdad je tvrdio da Kuvajt tzv. kosim bušenjem crpi naftu sa iračke teritorije. Po Tariku Azizu, iračkom ministru spoljnih poslova u to vreme, američka ambasadorka nije tražila prijem kod Sadama Huseina već je on hteo da ona prenese njegovu poruku predsedniku Džordžu Bušu. Tarik Aziz je kasnije tvrdio da je taj razgovor bio rutinski. Ipak, meni su Iračani 1994. u Bagdadu rekli da je američka ambasadorka Ejpril Glespi, zapravo, rekla Sadamu Huseinu „kako naftni spor Iraka i Kuvajta ne zanima previše Vašington i da je, uostalom, Kuvajt nekada bio samo 16. provincija iračkog carstva”. Pogrešno shvaćena rečenica američke ambasadorke, američka zamka ili ne, tek iračka je vojska ušla u Kuvajt 2. avgusta 1990. Usledile su rezolucije UN koje su osudile iračku invaziju Kuvajta, gde je zatraženo da iračka vojska napusti Kuvajt. Bagdad to nije učinio i 15. januara 1991. usledila je operacija „Pustinjska oluja”. Rezultat je poznat.
U predvečerje raspada SFR Jugoslavije iz Vašingtona su u Beograd dolazili ambivalentni stavovi Stejt departmenta oko krize u Jugoslaviji. Portparolka Stejt departmenta Margare Tutvajler doslovno je rekla „da su SAD protiv bilo kakve upotrebe sile, ili zaplašivanja u blokiranju demokratskih promena i da su protiv nametnutog nedemokratskog jedinstva zemlje, ali da istovremeno ni u kom slučaju ne ohrabruju niti nagrađuju secesiju”. Posle te izjave, u mom tekstu u „Politici” postavio sam pitanje šta znači da su SAD „protiv”. Je li reč o novoj pojavi ograničenog suvereniteta drugih država po američkom kriterijumu? Ili je možda Jugoslavija izvršila agresiju na Kuvajt, pa su SAD „protiv”? Diplomatski je bio i vrlo interesantan termin „nametnuto nedemokratsko jedinstvo”. To je tada dosta ličilo na jednu drugu izjavu iz Vašingtona, gde je rečeno „da su SAD svesne da nije moguć raspad Jugoslavije bez krvi, ali da su istovremeno SAD protiv nasilnog očuvanja jedinstva države”. Tada sam se prvi put suočio sa terminom „nametnuti nedemokratski raspad” i zapitao se zašto se secesija neće nagrađivati i ohrabrivati, dok će SAD istovremeno biti „protiv nametnutog nedemokratskog jedinstva”. Zašto se za jednu opciju uzima kategoričan stav „protiv”, a za drugu „nećemo vas nagraditi”? Drugim rečima, Vašington je energično bio protiv upotrebe federalne sile, odnosno JNA, ali je svesno ignorisao upotrebu sile na republičkom nivou, a to su tada bile snage Teritorijalne odbrane.
Tadašnji savetnik za političke poslove u ambasadi SAD u Beogradu, gospodin Luis Sel pozvao me je na kafu posle tog mog teksta u „Politici”. Pokušao je da mi objasni sve slojeve i nijanse američke spoljne politike pohvalivši referendume o otcepljenju severnih republika od Jugoslavije kao demokratsku tekovinu. Posle nekoliko dana Luis Sel je premešten na važnu dužnost u ambasadu SAD u Moskvi, a jugoslovensko društvo ušlo je u građanski rat. Pomislio sam, čim je Luis Sel hitno otišao za Moskvu, to neće biti dobro za SSSR...
Primer manipulacije među diplomatama je i slučaj obraćanja penzionisanog američkog generala Kolina Pauela, kao državnog sekretara SAD pred Savetom bezbednosti UN u predvečerje novog napada na Irak u martu 2003. godine. Kolin Pauel je tada u Savetu bezbednosti mahao nekakvom bočicom u kojoj je, navodno, bio irački bojni otrov i pokazao slike „iračke pokretne laboratorije za proizvodnju bojnih otrova”. I sve to u cilju da se Bagdad optuži za ilegalnu proizvodnju oružja za masovno uništavanje. Fotografije „iračke pokretne laboratorije za proizvodnju bojnih otrova”, fotografije sa kojima je Kolin Pauel mahao u Savetu bezbednosti, predstavljale su stari sovjetski kamion za dekontaminaciju. Ja sam odmah, posle nekoliko dana, o toj manipulaciji napisao tekst u mom listu „Politika”. No, nekoliko godina kasnije Kolin Pauel je u svojoj knjizi priznao da je tada na sednici Saveta bezbednosti UN svesno izneo neistinu i da je predočio lažne dokaze. Ali rat protiv Iraka u martu 2003. već je bio završen.
U istoriji diplomatije imate i slučajeve pogrešnog prevoda nekog saopštenja, ili pogrešne interpretacije nekog saopštenja. Savezničke sile su u Pozdamskoj deklaraciji 1945. godine uputile Japanu poziv na kapitulaciju. Japanska vlada je odgovorila svojim saopštenjem u kojem se spominje reč „mokusacu”. Japanci kažu da ta reč znači „primljeno k znanju”, ali da su tu reč prevodioci u SAD preveli kao „ignorišemo”. I neki japanski istoričari tvrde da su atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki bačene u avgustu 1945. bile upravo posledica pogrešno prevedene reči „mokusacu”. Naravno, to je prilično pojednostavljeno viđenje razloga bacanja atomskih bombi na Japan u avgustu 1945.
U današnje vreme brzih komunikacija, interneta i „Tvitera”, može se postaviti pitanje uloge savremene diplomatije. To opet zavisi od zemlje do zemlje, njene ekonomske i vojne snage, ukupnog uticaja u svetu. Neki državnici direktno međusobno i usmeno komuniciraju, savremena tehnologija obezbeđuje apsolutno zaštićene sisteme komunikacije, nekada je potrebna hitna akcija i reakcija i nema se vremena za pisanje nota. Sigurno jeste da razvoj komunikacionih tehnologija smanjuje ulogu klasične diplomatije. Istina ne uvek i ne u svim prilikama, ali taj trend postoji.
I na kraju, postoji i brodska diplomatija, jer je još Kromvel rekao „da nema boljeg ambasadora od ratnog broda vaše zemlja u stranoj luci”. Istorija diplomatije poznaje nekoliko susreta državnika na ratnim brodovima: 1905. godine susret cara Nikolaja i cara Vilhema na jahti cara Vilhema, ili 1807. godine između Napoleona i cara Aleksandra na jednom splavu pored Tilzita, sastanak Ruzvelta i Čerčila 1941. godine na ratnom brodu kraj atlantske obale SAD, ili sastanak Ruzvelta sa kraljem Farukom, carem Haile Selasijem i kraljem Ibn Saudom na jednom američkom razaraču u egipatskim vodama. Šampion brodskoj diplomatiji bio je nesumnjivo predsednik SFR Jugoslavije, maršal Tito, koji je na brodu ratne mornarice „Galeb” imao desetine diplomatskih susreta na najvišem nivou. Verovatno poslednji susret u 20. veku, koji je trebalo da bude i brodska diplomatija, bio je sastanak američkog predsednika Džordža Buša s sovjetskim liderom Mihailom Gorbačovom, koji je trebao da se održi naizmenično na američkoj krstarici „Belknap” i sovjetskoj raketnoj krstarici „Slava” u decembru 1989. godine u vodama Malte. Ipak, oluja koja je tih dana besnela tim područjem sprečila je sastanak na ratnim brodovima i samit je održan na kopnu.
Imao sam tada utisak da je Malta 1989. bila svojevrsna Jalta 1945.
Izvanredni i opunomoćeni ambasador Republike Srbije u Ruskoj Federaciji
(Autorski tekst ambasadora Srbije objavljen je u časopisu „Diplomatska služba i praksa”, čiji je izdavač Diplomatska akademija Ministarstva spoljnih poslova Ruske Federacije)
(Politika)
Preporučujemo
"JOŠ TRI GOLA VUČIĆA U GOSTIMA": Hadžifejzović ponovo oštrom opaskom kritikovao Sarajevo
11. 04. 2021. u 23:17
STIGAO ŽESTOK ODGOVOR TRAMPU OD PREDSEDNIKA: To je naše i tako će ostati!
PREDSEDNIK Paname Hose Mulino poručio je da Panamski kanal pripada njegovoj državi i da oko toga neće biti pregovora.
23. 12. 2024. u 08:54
PRVI SNIMCI UKRAJINSKOG NAPADA NA RILSK: Najmanje šest mrtvih i desetine povređenih, gore automobili (VIDEO)
ŠEST osoba, među kojima i jedno dete, ubijeno je u Rilsku, u oblasti Kursk, kao rezultat raketnog udara ukrajinskih oružanih snaga, saopštio je vršilac dužnosti guvernera Kurske oblasti Aleksandar Hinštajn.
20. 12. 2024. u 17:07
"SRCE MOJE, DUŠO MOJA" Dajana grca u suzama zbog Žike, a on je grli: "Setila sam se naše svadbe" (VIDEO)
"ZASLUŽIO si da te zagrlim i poljubim..."
23. 12. 2024. u 10:06
Komentari (0)