UZ MOG BRATA AMFILOHIJA UČIO SAM O STIHOVIMA: Morački pesnik Pavić Radović odužio se svojim precima

BRDO Previne visoko se diže iznad moračke kotline prema istoku. Zimi pokriveno snegom, pomalja svoje zubato sunce a u tople dane veselo obasjava moje selo Bare Radovića. Kud god sam odlazio ili dolazio bilo mi je inspiracija, pogotovo sada.

Hram u Barama Radovića u Donjoj Morači i Pavić Radović

Nasred sela Hram, na njemu tri krsta zlate odsjaj Previni vrate. Nadahnut i inspirisan prošlošću osećao sam da vreme prekriva velom zaborava mnoge događaje i ličnosti iz naše prošlosti. Tako i ovu moju knjigu sa njenim sadržajem možemo razumeti kao sećanje na život đeda Blage, oca Ćira, mojih predaka, Moračana. Mog srpskog roda, koji su išli smelo ne žaleći živote da ostanu slobodni. Junaci iz ove moje knjige odrastali su na porodičnom ognjištu uz jeku gusala gde je obraz bio najskuplji. Po čojskim zakonima se živelo i ginulo a na bratstveničkom i plemenskom stablu ostavljala se čista i svetla imena.

Ovako, u razgovoru za "Novosti", govori pesnik Pavić Radović iz Donje Morače, sela Bare Radovića, brat blaženopočivšeg mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija, čiji pesnički prvenac "Pogledi od Previne" je upravo ovih dana ugledao svetlost.

KNjIGA je stvarana dugo jer je autor verno sakupljao, beležio i otkrivao jedinstvene istorijske zapise, posebne priče koje su generacije prenosile i pamtile, pesme.

- Može se reći da je moja knjiga "Pogledi od Previne" odskora dobila svoj sadržaj. Doduše, ranije sam pisao sećanja na našeg đeda Blagu, njegova ratna i životna pregnuća, što se poklapa sa sudbinama mnogih onoga vremena. Pesme sam nekada zapisivao, ali su ostale nedopevane u ratu zahvaćenoj Bosni. Ipak, u poslednjih desetak godina poeziju sam više živio nego pisao i češće izgovarao nego zapisivao. U Sarajevu sam imao nešto otkucanih stihotvorenija, nešto u rukopisu. Opet inspiracija prošlost, da otrgnem iz zaborava mnoge događaje i ličnosti. Bilo je i ljubavnih pesama. Sve je to ostalo u ratnom vihoru. Podstaknut od prijatelja vičnih knjizi, pesme su skorijeg datuma i sve zajedno sa pričama teološke sadržine, sve to je zaokruženo ovom knjigom - kaže Radović.

Na pitanje koje događaje je sačuvao od zaborava, odgovara:

- Burna i teška vremena za moj srpski rod, život mojih predaka u tim vremenima koji su svojim delom obeležili to vreme. Pojedinačna i kolektivna sudbina, njihove svađe i nesreće, vidljive patnje i nevolje, njihova pregnuća. Sve je više raspamećenih blejača koji negiraju svoju prošlost a narod koji zaboravi svoju istoriju - osuđen je na propast.

OD oca Ćira stasala su tri pesnika - mitropolit Amfilohije sa predivnom zbirkom "U jagnjetu je spas", braća Dobrija sa knjigom "Predragi mi brate Hipokrate" i, evo, Pavić sa "Pogledi od Previne". Ima li genetike u pesničkom daru?

- Mislim da ima. Moj đed Blaga, iako je bio samouk, znao je da za kratko vreme ispeva pesmu i kroz stihove oživi događaj - odgovara Pavić Radović.

O tome da li je na njegovo pisanje, posebno pesničko, uticao mitropolit Amfilohije, s obzirom na to da je i on bio poeta, naš sagovornik potvrdno odgovara:

- Srednju školu sam završio u Zemunu. On je bio u Bogosloviji i radio u biblioteci škole. Upućivao me i davao knjige koje da čitam. To me je podsticalo da i sam pišem.

KOLIKO vam blaženopočivši mitropolit Amfilohije nedostaje kao brat?

- Nas je bilo devetoro. No, mora se ići Bogu na istinu. To ovozemaljsko srce plače kad se bližnji upokoji. Što se tiče njega, kako kaže pesnik: "Mi plačemo, On i nebo se raduju."

MORAČANI POD OSTROGOM

U KNjIZI "Pogledi od Previne" zanimljiva je priča po kazivanju Danila Radovića o tome kako su Moračani išli pod Ostrog.

"Odmah posle Drugog svjetskog rata 1946/1947. godine počela je gradnja željezničke pruge Titograd - Nikšić. Skupili se radnici iz svih krajeva Crne Gore. Iz Donje Morače bilo je sedam-osam radnika, među njima i Radosav Mirkov, unuk Đorđija Vukova Lakićevića, brz, okretan, vredan, politički angažovan. Tu su nadomak ostroške svetinje pa često u časovima odmora pričaju o čudima Svetog Vasilija. Dogovaraju se da jedne nedjelje odu u Ostrog, da se pomole Bogu, no Radosav držeći neko željezo u rukama reče kako će otići u Ostrog i onom starcu polomiti kosti. I zbilja, neki od njih odu na poklonjenje Svetinji, a Radosav kako reče 'radi ćosanja' pođe sa njima. Svi sa strahopštovanjem pristupaju kivotu, a on nema sile da može da pristupi. Počeo je da se grči, krevelji i da laje. Danilo Radović je pokušao da ga uvede unutra, ali nije bilo sile. Jedva je došao sebi, a i dalje je hulio. Poslije nekog vremena otvorila mu se rana na licu, bolovao je, tražio ljekare. Nije bilo lijeka. Od toga je i umro."

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije