"DA SE SABEREMO U LJUBAVI KOJA POBEĐUJE": Otac Miajlo Backović o litijama i ustoličenju mitropolita Joanikija

TIVATSKI paroh, dugo godina i gornjogrbaljski, Miajlo Backović, rođen je u Johanesburgu, ali odrastao uz Njegoševe stihove i gusle.

Foto: Dragan Milovanović

On za "Novosti" otkriva  detalje ustoličenja mitropolita Joanikija septembra 2021. kada je bio ne samo jedan od onih koji su cetinjski  manastir čuvali  golim životom i ljubavlju,  već i čovek koji je učestvovao u organizaciji ustoličenja, a za vreme litija čak 12 puta hapšen. Njegova poruka na Sretenje je da se saberemo u ljubavi koja pobeđuje.

Otac Miajlo priča srcem. Onome ko ga sluša odmah postane jasno zašto je među omiljenim sveštenicima Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori. Priča zanimljivo, dodajući svedenom svedočenju sveštenika i  živo iskustvo pripadnika elitne 63. padobranske brigade Vojske Jugoslavije, čoveka koji je i kao vojnik i kao duhovnik bio i ostaje na braniku otadžbine. Ističe, ne bez ponosa, da je đak druge generacije obnovljene cetinjske Bogoslovije od 1991/92. godine. U  gradu koji i danas voli i poznaje u dušu proveo je pet godina.

- Upoznao sam mentalitet Cetinjana. Imao sam dosta prijatelja i u tom vremenu  previranja, osnivanja raznih nevladinih organizacija koje sebe nazivaju crkvom, kada je krenulo raslojavanje među ljudima, kada je većina iz komunizma prešla u nekakav nacionalizam, što je na svakoj strani donosilo  sve dublje podele. Komunistima, liberalima, neoliberalima glavni neprijatelj je bila crkva, pa smo trpeli žestoke pritiske... 

- U svakom događaju koji se odvijao na Cetinju, a tih godina je i dolazak  blaženopočivšeg mitropolita Amfilohija, i obnavljanje cetinjske Bogoslovije, grad se pretvarao u poligon za potpirivanje podela. Cetinje je bilo potpuno osiromašeno, a narod okrenut dnevno političkim temama. Na žalost, od devedesetih godina pa  do  našeg vremena  i ustoličenja novog mitropolita crnogorsko primorskog gospodina Joanikija to se nije bitno promenilo, mada je narod na Cetinju generalno dobar,  gleda svoja posla i bavi se opstankom u gradu koji je  potpuno zapostavljen, a bez sumnje jeste istinska prestonica stare Crne Gore.

Foto: RT HN

Otac Miajlo, Katunjanin  čiji su preci stvarali Crnu Goru, premda rođen u inostranstvu, uz oca i njegovu nostalgiju koju je ublažavao uz gusle, Njegoša i Gorski vijenac, kada je upisao cetinjsku Bogosloviju zamišljao  je kaže,  da je svaki Cetinjanin sličan Njegošu, a  svaki monah u manastiru  Svetom Petru Cetinjskom.

-  Naravno ideali su polako padali, desile su se razne promene, napadi na crkvu,takozvani  zakon o slobodi veroispovesti koji smo litijama oborili... Danas i litije neki ljudi doživljavaju  kao političke, a one su bile sve samo nisu bile političke. Mi smo hteli  da srušimo mržnju i podeljenost u Crnoj Gori  koja postoji od Drugog svetskog rata pa i pre, bjelaši, zelenaši,  komite, četnici, partizani a  traje sve do današnjeg vremena.. Imali smo i jasne zahteve da svi budemo isti kao što smo pred Gospodom.

Gradeći pričom vernu sliku Crne Gore otac Miajlo govori i  o bratskim jamama koje su nastajale na kraju i tokom Drugog svetskog rata,  ljudima ubijanim bez suda i presude, pasjim grobljima, sve uz ocenu da narod u Crnoj Gori i sada živi posledice nečega što traje 80 godina...  Veruje  da  30. avgusta, nije pao samo tridesetogodišnji režim Mila Đukanovića i DPS-a nego  je pao komunizam u Crnoj Gori, ali su pet godina kasnije, ljudi nezadovoljni promenama, a teško prihvataju da su one moguće tek ako ih započnemo u sebi, pa menjamo svet i ljude oko sebe.... Osim toga one se ne mogu desiti za kratko vreme, a on najbitnija osvojena je : ljudi su slobodni!

Ovo je bio ram za sliku ustoličenje mitropolita Joanikija koje je kao i sva prethodna  trebalo da bude na Cetinju...

Foto: Dragan Milovanović

- Mitropolit  koji  je najviše vremena svog monaškog života proveo baš na Cetinju odjednom je predstavljen kao neko koga postavlja tzv crkva Srbije kako oni vole da zovu našu Srpsku pravoslavnu crkvu. Govoreno je da se ustoličenje nameće kao da se nikada ranije nije dešavalo na Cetinju. Za svakog normalnog čoveka to je bilo čudno, a za neobaveštene  je bilo potpuno nejasno zašto se to dešava... Meni koji sam poznavao Cetinje to nije bilo toliko strašno. S druge strane, tog 4. na 5. septembar, kada je mitropolit ustoličen najmanje ljudi na barikadama bilo je sa Cetinja.Sve što se skupilo došlo je sa raznih strana iz Crne Gore i stvarana je medijska priča da će doći do linča, do građanskog rata... A ja sam, kao i svaki put, na Cetinje došao s velikom ljubavlju, sa  dvadesetak, trideset momaka, članovima bratstva Pravoslavne omladine i ponudili smo  da  čuvamo manastir svojim životima.

Otac Miajlo svedoči i o onome što mnogi uključujući i mitropolita koji je u tom trenutku bio u Podgorici sa patrijarhom Porfirijem i drugim episkopima, nisu mogli da vide.

- Imali smo celog dana  napade na manastir koji je bio opkoljen, bilo je pucnjave, ružna atmosfera.  A u manastiru – molitvena. Monasi su sve vreme čitali akatist i molitve kod moštiju Sv Petra Cetinjskog, kod ruke Sv Jovana Krstitelja i dela časnog krsta Gospodnjeg ... U jednom trenutku je izgledalo  kao da će biti probijen kordon policije, pa je posebna priča šta se u tom trenutku dešavalo u sistemu bezbednosti, ko je popustio ili nije, ko je izdao ili nije. To  je bilo stanje državnog udara - siguran je otac Miajlo.

On koji je učestvovao u pripremi ustoličenja i pregovorima  sa državom i Vladom, sa službama bezbednosti ne može ni danas da shvati da neko iz sistema bezbednosti kaže da država ne može da uradi nešto  jer postoji grupa ljudi koja to želi da spreči... to je nezamislivo!

Noć između 4. i 5. septembra bila je prema rečima našeg sagovornika posebno teška, i on prvi put sa Novostima deli priču koju medijima nije do sada ispričao.

- Kada sam čuo da se puca oko manastira,  kada su se čuli neverovatni urlici koji su ličili na demonske napade, u dimu od suzavca i pucnjeva,  u haosu, u kome su ružne reči upućivane i  svecu i svetinji,  pomislio sam na onaj bratoubilački nagon,  jer su i napolju bili ljudi koji su naša braća, sa kojima  živimo, delimo isti vazduh, grad, društvo... Oni su želeli da se sukobe sa nama da bi sprečili kako su verovali „agresiju“ na manastir cetinjski, a u stvari sva agresija je bila sa njihove strane.  U  tom trenutku sam otišao do moštiju Sv Petra Cetinjskog i zabrinut da to stanje ne eskalira, ne uplašen, poklonio se svecu i zamolio da on preuzme odbranu Cetinjskog manastira, da smiri braću. Takav miris moštiju sam osetio  da je to bilo neverovatno. Mošti nemaju konstantan miomiris kao što su te noći imale. To mi je dalo  nadu da će sve biti dobro.

Otac Miajlo itiče i veliku  borbu ljudi u Vladi, uključujući bivšeg premijera Zdravka Krivokapića, ministarku Oliveru Injac, koja je  pored svih pretnji dala vojne helikoptere jer policijski nisu hteli da polete, Dejana Vukšića tadašeg direktora  Agencije za nacionalnu bezbednost, Miloša  Rakonjca koji je komadovao akcijom, premijera Milojka Spaića, predsednika Jakova Milatovića...

- Svi su bili vrlo jasni da se to ustoličenje  mora desiti zato što je to normalno da se desi... Da se tada popustilo pokušajima zastrašivanja i ucenama, da je organizovano ustoličenje u Podgorici kao što je predlagano,  ništa više u Crnoj Gori ne bi bilo isto.  Da se prekinuo kontinuitet koji ni Turci ni razni okupatori  nisu uspeli da prekinu, mislim da bi sve u Crnoj gori bilo drugačije, a nadam se da više nikada neće biti dovedeni u pitanje ni mesto ni način ustoličenja  mitropolita crnogorsko primorskog.

TRENUCI ZA VEČNOST

Ono što se zbivalo iza zidina manastira još nije u javnosti poznato u celosti, a bili su to trenuci za večnost.

- Kada je završeno ustoličenje, a helikopter  čekao da se odmah ide sa Cetinja zbog bezbednosti, mitropolit je rekao: „E, nećemo vala dok ne popijemo bar rakiju u Mitropoliji!“ Partijarh je  pristao i mi smo otišli da nazdravimo  kako je to tradicija u Crnoj Gori. Tenzija je vani još trajala i možda u tom trenutku bila i opasnija.. Mi smo samo osećali  da je velika stvar završena, da su istina, kontinuitet i Sv Petar Cetinjski pobedili... Kada je patrijarh izlazio više nije bilo ni tog famoznog pancir ćebeta jer nije bilo bitno da li će sada neko nešto uraditi jer smo mi uradili ono što je najbitnije. Jednog trenutka, i to mislim da niko nikada do sada nije rekao, jedan čovek iz države koji je pokušavao  da objasni kako se ustoličenje ne može desiti pitao je šta ako ubiju miotropolita? A onda je jedan sveštenik reagovao govoreći  da neće biti prvi mitropolit  koji je  ubijen, već je jedan Joanikije ubijen i eno ga na Cetinju. Zašto je ovo bitno? Zato što zaista mi nismo branili  mitropolita kao ličnost, branili smo instituciju crkve i Mitropoliju crnogorsko – primorsku. Taj pogled na večnost nas je vodio a sve druge perspektive, ljudi sa druge strane kordona policije, su dnevno-političke.  Zato smatram da je toga dana na Cetinju pobedila večnost. .. To kako je mitropolit došao na Cetinje najmanje je bitno. Najbitnije je da niko nije stradao, a mitropolit je  rekao: bolje da ubiju mene nego da padne jedna kap nečije krvi. To je bila poruka i otud moja zahvalnost svakom čoveku koji je te noći  bio u manastiru...

Uz osmeh otac Miajlo komentariše i kako su se mitropolit i patrijarh spustili  s neba, pa i to ima neku simboliku  dolaska u ovaj svet i vaznesenja i vaskrsenja.

Foto: Dragan Milovanović

POHVALE

Reči hvale oca Miajla, s mnogo razumevanja jer je i sam padobranac,  zaslužio je pilot helikoptera Jovan Radeta, za koga kaže da je patriota, pobožan,veliki profesionalac... On je posle ovog čina ostao bez posla, koji voli i mora da se bavi drugim stvarima. Ali, sve je to svetovno, njega očekuje nagrada  koja nije od ovoga sveta. Isto važi i za Petra Kneževića,takođe padobranca koji je u sastavu specijalne policijske jedinice bio jedan od onih koji su probili barikade i došli do manastira da obezbede dolazak patrijarha i mitropolita na Cetinje, kaže naš sagovornik i dodaje: u nemoći ljudskoj Božija se sila projavljuje!

- Mi smo tokom ustoličenja bili zabrinuti jer znamo šta znači bratoubilaštvo a osetili smo blizinu takve atmosfere na Cetinju. Ta tragična misao podeljene Crne Gore i povela me do Sv Petra Cetinjskog da njega zamolim da sačuva mir i manastir... Isto se osećalo tokom litija,  osećala se ta ruka Božija i to je bila dimenzija večnosti koju su mnogi danas shvatili hteli to da priznaju ili ne... Mi Srbi kao narod  izgleda najbolje i složno živimo kad smo na krstu i sa krstom, čim steknemo određenu slobodu  mi se podelimo... Na Sretenje posebno treba pozvati na sabiranje, neka bi Gospod dao da se praznikom Sretenja svi u Crnoj Gori i šire sretnemo u ljubavi jedan sa drugim i ljubavlju koja pobeđuje, pobedimo sve podele među nama!!!

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije