SEĆANJE NA 600 ŽRTAVA: Dan kada su zlikovci ubijali majke i decu

ČAKOR i gore podno njega ponovo su odjekivali od leleka ponositih gorštaka i tužbalica potomaka, koji su na Svete Kirika i Julitu žalili za više od 600 svojih najbližih, surovo likvidiranih 28. jula 1944. u Velici, kod Plava, za svega nekoliko sati.

Foto Mitropolija

- Zločin u Velici nije bio samo ratno stanje, već nešto mnogo teže, jer regularna vojska, po pravilima ratovanja, nikada neće ubiti dete, nenaoružanog čoveka ili zarobljenika, a naročito ne trudne žene i decu. Ovde se dogodilo upravo to. To nije bila vojska, nego zločinačke horde koje su imale odobrenje od Hitlera lično da tamo gde narod pomaže ustanicima ubijaju sve redom, i starce i žene i decu i nenaoružane ljude, zatirući sve listom - deo je besede episkopa budimljansko-nikšićkog Joanikija, posle arhijerejske liturgije koju je služio u Velici, u Crkvi svetih Kirika i Julite, za postradale za veru hrišćansku.

- Hitlerovoj naredbi su se, nažalost, povinovali i mnogi drugi iz našeg komšiluka. Naročito boli što se zločinačkoj armadi pridružilo mnogo naših komšija, čak i srodnika po krvi iz davnina, koji su sa menjanjem vere promenili i osećanje i misao, izgubivši bratsko osećanje. Vi Veličani to najbolje znate, jer ste rođeni sa tim znanjem koje se dotaklo celog vašeg bića. Svojim rođenjem nasledili ste i tu muku koja se, Božjim promislom i dejstvom, pretvorila u veliki blagoslov. Ko bi nas drugi sabrao, izmirio i ovako sjedinio kako ovde u Velici, tako i u Dolima Pivskim i mnogim drugim mestima, nego naši preci koji su nevini postradali za Hrista. Njihova nevina krv, pomešana sa Hristovom golgotskom žrtvom, nas oplemenjuje i opominje. Naročito nas opominju ona deca velička i gornjepolimska koja su se svojom krvlju sjedinila sa decom vitlejemskom i samim Hristom - kazao je episkop Joanikije, na dan sećanja na veličke i gornjepolimske novomučenike, čiji dan stradanja je i hramovna slava crkve u selu podignute njima u sećanje.

 Velika, selo na planini Čakor, Foto M. Sekulović

PRE 76 godina nacistička SS jedinica "Princ Eugen", zajedno sa balistima iz jedinice 21. brdske divizije "Skenderbeg", uz pomoć šiptarskih vulnetara iz Peći i okoline, ali i muslimana iz Plava i Gusinja, kao i zlikovaca iz redova "muslimanske milicije" iz Petnjice, koje je predvodio ratni zločinac Osman Rastoder, praktično su zatrli Veliku, ubivši tada i 118 dece mlađe od 12 godina?!
- Njih 14 nije dočekalo prvi rođendan, devetoro su bili novorođenčad, a četvoro je kamom izvađeno iz utroba majki. Majke su ubijane dok su pokušavale da spasavaju svoju decu, a veličke devojke su uskakale u vatru - da spasu devojačku čast - deo je svedočenja Veličana o zločinu koji je imao genocidne razmere, zapisanih u zvaničnim posleratnim aktima, koja su ostala decenijama "ad akta".
Sveti arhijerejski sabor SPC 24. maja 2017. godine, pribrojao je liku svetih novomučenika srpskih žrtve nacističkog terora iz Velike i Gornje Ržanice postradale 28. jula 1944. godine, pridružujući im i 28 dece umorene glađu u zatvoru u Plavu 1941.

NIJE ovo bilo jedino stradanje Velike, kroz istoriju ih je bilo - previše.
- Selo je potpuno spaljeno 1690. godine, a stanovništvo se pridružilo ostalom srpskom narodu koji je pod vođstvom Arsenija Čarnojevića napustio spaljena ognjišta. Od malog broja preostalih starosedelaca i doseljenika, koji su od zuluma i osveta pronašli u Velici svoje utočište, opet se stvorila čvrsta zajednica, koja je uvek bila trn u oku okupatorima i tlačiteljima - zbori meštanin Tomo Knežević.

Genocid Deo Veličana, žrtava velikog pokolja nacista potpomognutim muslimanskim jedinicama 1944. godine, Foto arhiva

Napominje da su 1859. godine turska i šiptarska vojska, pod komandom Ali-bega gusinjskog, spalila stotinu kuća, ubila 20 ljudi, a 50 žena i devojaka odvela u ropstvo.
- Paljena je Velika i mnogi njeni stanovnici pobijeni i 1862. u sklopu turskog napada na Gornje Polimlje, pa 1866. i 1876, da bi 50 Veličana poginulo u boju na Novšiću 1879, kada je, prema svedočenju Pavla Rovinskog, Velika svesno žrtvovana od strane kralja Nikole. Sećamo se i veličkih pogroma u balkanskim ratovima, pa Prvom i Drugom svetskom ratu, a ni poslednji sukobi prilikom raspada Jugoslavije nisu mogli proći bez veličkih žrtava. Sve te pogibije, paljenja, pljačke i zulumi nisu uništili duh slobode i otpora teroru, već su davali snagu novim generacijama da odolivaju svim okupatorima. Kako jednom prilikom reče moj rođak novinar Gojko Knežević, Velika i Veličani su bili "stameni branik vere pravoslavne, roda srpskoga i države crnogorske". To je bila jedina krivica Veličana zbog koje su balisti i vulnetari i 1944. pokušali da nam zatru seme. Koliko je neshvatljivo kako su mogli da naprave takav zločin, toliko je neshvatljivo to što su posleratne pa i sadašnje vlasti, smišljeno prećutkivale velički genocid i čak potiskivale svaku pomisao na pomen nevinim žrtvama. O zločinu se nije pričalo na zvaničnim mestima, mnogi zločinci su nekažnjeno živeli i do prirodne smrti nesmetano šetali po Plavu. A ćutanje o tome i nekažnjavanje monstruma bio je još jedan zločin prema postradalima i preživelima - priča Tomo Knežević.

 Freska u Crkvi svetih Kirika i Julite u Velici, Foto arhiva

Pritom konstatuje, da po broju i strukturi ubijenih, po načinu njihove smrti, pokolj u Velici je ravan onima u selima Lidice u Češkoj i Mi Laj u Vijetnamu, ali, dok se ta mesta nalaze u udžbenicima istorije u ogromnom broju zemalja kao primer ratnog zločina, za velički genocid kao i zločin u Pivskim Dolima - malo se zna i u Crnoj Gori.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije