Haranga protiv SANU

Forumi Saveza komunista Kosova, Srbije i Jugoslavije i njihova štampa nastavljaju ideološku kampanju protiv "srpskog naconalizma" na Kosovu i Metohiji i peticije 2.016 Srba sa Kosova i Metohije, koju je naknadno potpisalo preko osamdeset hiljada Srba.

A ideju za tu peticiju dao sam ja u razgovoru sa petnaestoricom Srba sa Kosova, koji su došli u Beograd da od mene traže savet kako da se bore protiv šiptarskog terora i bezakonja šiptarske vlasti. Dogodilo se to prvih dana oktobra prošle godine. Nisam zapisao taj događaj, jer ih je mnogo takvih. Pozvao me je telefonom Rajko Đurđević i rekao da delegacija Srba sa Kosova, ima ih petnaestorica, želi da razgovara sa mnom. "Gde ću, Rajko, da primim tolike ljude?" "U tvojoj bašti, Deda!" (Moje ilegalno ime za Srbe na Kosovu bilo je "Deda". Čak su me i moji vršnjaci i starci zvali Deda). "Nemam toliko stolica, Rajko. A ako policija u Užičkoj ulici vidi gomilu ljudi da ide kod mene, pohapsiće ih". "To bi bilo dobro. Neka ih pohapsi". "Ne treba da ih pohapsi pred mojom kućom", rekao sam i zamislio se: gde ću s njima da razgovaram, a da taj razgovor ne bude tajan? Setio sam se letnje bašte kafane "Trandafilović" na Čuburi i rekao Rajku da ih tamo dovede.

DOLAZAK KOSOVSKIH SRBA

Bio je lep jesenji dan, rano popodne. Srbi su sedeli za nekoliko stolova i čekali me. Pošto smo se ispozdravljali, počeli su da mi se žale na šitparska nasilja koja ih primoravaju na selidbu sa Kosova. Nadvikivali su se u dokazivanju nepodnošljivosti života pod albanskom vlašću, koja je u sprezi sa Srbima komunistima. "Dignućemo se svi sa ženama, decom i stokom, kao pod Arsenijem Čarnojevićem, i krenuti na Beograd", pretio je Kosta Bulatović, jedan od njihovih vođa. U toj glasnoj raspravi, koju su slušali kelneri i nekoliko čuburskih pivopija shvatajući težinu njihovog položaja i neophodnost legitimne demokratske bore za ljudska prava, predložio sam im da napišu peticiju, u kojoj će izložiti svoje zahteve. Tu peticiju, koju treba da potpiše što više građana, uputiće najvišim političkim forumima u državi. Oni su tražili da im ja napišem tekst peticije. Rekao sam im da peticiju moraju oni da napišu, a ja ću im predložiti njen sadržaj. Nisu se mnogo obradovali mojim savetima. Predložio sam im da izaberu trojicu ljudi koji će zajedno sa Rajkom da formulišu peticiju. Otišli su nezadovoljni. I ja sam sa Čubure otišao nespokojan i zabrinut za njih.

Sutradan mi je Rajko doneo tekst peticije koju je on formulisao po mojim savetima, ali i zaoštrio zahteve. Malo smo je zajednički redigovali, pa je on predao vođstvu kosovskih Srba, koje je organizovalo potpisivanje peticije.

Sramna politička kampanja protiv peticije kosovskih Srba izazvala je u meni i mojim prijateljima ogorčenje. Odlučili smo da reagujemo. Dimitrije Bogdanović i ja napisali smo tekst koji su potpisali svi članovi Odbora za odbranu slobode misli i izražavanja.

17. FEBRUAR 1986.

...Recenzenti "Otpadnika" Rajko Petrov Nogo i Vidosav Stevanović bez primedbi su predložili rukopis za štampu. Predsednik Izdavačkog saveta BIGZ-a Žarko Papić, član Izvršnog komiteta CK SK Srbije, ekonomist, karijerist, birokratski medokritet, moralna i intelektualna ništarija, započeo je igre sa CK SK Srbije, Jugoslavije i Udbom da se štampanje rukopisa odloži za jesen, "posle kongresa". Ljudi iz BIGZ-a, podstaknuti mojim odlučnim stavom i pretnjom da ću povući rukopis, dali su rukopis u štampu, ali su na Papićev zahtev obustavili štampanje. Napisao sam pismo BIGZ i Ivanu Stamboliću, predsedniku CK SK Srbije. Posle dužeg mrcvarenja i ponižavanja, kao i Egerićeve pismene i usmene recenzije, odobren je dalji rad na knjizi.

NOVEMBAR 1986.

Čitave jeseni traje politička haranga Saveza komunista i njegove ideološke žandarmerije protiv nacrta "Memoranduma Srpske akademije nauka i umetnosti" koju je Dolančeva policija ukrala i pokrenula svoju propagandnu mašineriju. Otkada postoji komunistička vlast u Jugoslaviji, nijedna nacionalna akademija nije doživela takvo ruženje i klevetanje kao Srspka akademija nauka i umetnosti. Motiv te političke harange protiv akademije je u činjenici: nacrt "Memoranduma" ubedljivo razotkriva nedemokratsku ustavnu konstituciju Titove Jugoslavije, utvrđenu Ustavom iz 1974. godine, i dokazuje nacionalnu neravnopravnost srpskog naroda, birokratski i parazitski karakter društvenog samoupravljanja, ograničenost građanskih prava i sloboda itd. To je do sada najautoritativnija i najsvestranija kritika titoizma.

Ali, treba reći: Tito i Kardelj nikada se ne bi usudili da ovako brutalno nasrnu na najugledniju naučnu i kulturnu ustanovu zemlje, koja je ove godine trebalo da proslavi svoju stogodišnjicu, što joj je onemogućeno stavom Ivana Stambolića. Ono što Tito i Kardelj nisu ni smeli ni hteli, jer su bili racionalni političari, rade njihovi glupi i bahati naslednici: Ivan Stambolić i njegova birokratska, partijska mafija. O tome zašto i kako se dogodila ta nacionalna i generacijska sramota, treba studiju napisati, a ja ću samo kratak zapis da ostavim.

Zaređali su napadi, partijski sastanci, saslušanja, pretnje, pravi ideološki linč. Zahtevaju ostavku Antonija Isakovića, potpredsednika Akademije, a njemu ne pada na pamet da se povuče. On je stari i uporan borac za svoje uverenje, a brani ga i čitava akademija. Ali je politička haranga onemogućila proslavu stogodišnjice Srpske akademije. To je izraz političke i nacionalne kulture Ivana Stambolića, Slobodana Miloševića i njihove partijske i državne klike. Među inspiratore i tvorce "Memoranduma" uvršćen sam i ja, iako nisam ni predložio njegove pisanje, niti bio u komisiji sastavljenoj od šesnaest akademika koji su radili na tekstu "Memoranduma". Mene su uvrstili u "tvorce" "Memoranduma" zato što među akademcima imam najduži opozicioni staž i najveću slavu kao "nacionalist", pa bi moje izostavljanje s lige glavnih neprijatelja samoupravne Jugoslavije zbunjivalo našu javnost drogiranu lažima i manipulacijama i izazvalo nezadovoljstvo u Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu i Prištini.

ŠUVAROVA CRNA LISTA

NOVEMBAR 1986.

Tom domaćom, srpskom motivacijom harange protiv Memoranduma ne iscrpljuju se svi njeni motivi. Osnovni motiv afere oko "Memoranduma" je antisrpstvo i antijugoslovenstvo hrvatske i slovenačke nacionalne oligarhije, kojima se dodvoruje komunističko vođstvo Srbije. U Šuvarovoj "Beloj knjizi", od dve stotine ideološki nepodobnih intelektualaca, sto osamdeset je iz Beograda i Srbije, što pokazuje i opozicioni kritički stupanj srpske inteligencije, ali i jasno antisrpsko usmerenje Šuvarove i hrvatske kampanje, započete 1983. godine. Antisrpska koalicija u Jugoslaviji, sa osovinom Zagreb-Ljubljana, svoje separatističke ciljeve vanredno uspešno kamuflira napadom na "Memorandum", kao politiki dokument optužen za "razbijanje Jugoslavije". Zbiva se to po onoj prastaroj formuli - "Držite lopova!" "Memorandum" je iskorišćen kao dimna zavesa hrvatskog i slovenačkog separatizma i kao nastavak komunističko-titovske politike: glavna opasnost za opstanak Jugoslavije je srpski nacionalizam i on je dežurni krivac u titovom socijalizmu. Sada je za centralu tog srpskog nacionalizma proglašena SANU, najuglednija naučna i intelektualna ustanova srpskog naroda. Samo su srpski vlastoljupci i titoisti sa Ivanom Stambolićem na čelu, mogli da pristanu na tu titovsku podvalu i da Srbiju, Beograd, njegovu intelektualnu elitu, proglase "razbijačem Jugoslavije".

Hrvatsko komunističko vođstvo, naljućeno osnivanjem Odbora za prikupljanje građe o genocidu nad srpskim i drugim narodima u Drugom svetskom ratu, iskoristilo je krađu nacrta "Memoranduma" i srpsku servilnost da se osveti Srpskoj akademiji za njeno bavljenje ustaškim genocidom. Jer, istina o tom zločinu vređa hrvatski narod i ruši naše "bratstvo i jedinstvo", ta istina je antijugoslovenska, antisocijalistička, neprijateljska, dakle.

Na skupštini akademije izgovoriću celu istinu o našem stanju i zbivanjima koja nastupaju.

(Nastavlja se)