Partija bez budućnosti

Socijalistička partija na vlasti nema svesti, snage i volje da izvrši radikalnu demokratizaciju društva. To je konzervativna i u mnogo čemu reakcionarna politička partija, koja ne može da se izvuče iz titoističke matrice i idejne osnove SK. Ne zamenjujemo li mi sovjetsku utopiju evropskom utopijom?

Naša nesreća je u nepostojanju civilizacijskih ustanova i nesposobnosti društva da pokrene ljudske i prirodne potencijale zemlje. S postojećom, primitivnom organizacijom društva, mi ne možemo racionalno da koristimo svoje mogućnosti. Stoga je neophodno da se ustanovi socijalni, radni i moralni postulat: svako treba da radi ono što zna i da za svoj rad bude nagrađen adekvatno rezultatu.

Sokrat je zbog kvarenja mladeži osuđen da ispije otrov, Čadajev je proglašen ludim; naše misleće ljude proglašavaju neprijateljima otadžbine... Tradicija zla je uporna.

NOVA UTOPIJA?

15. MAJ 1991.

Da li je zapadno društvo ili Evropa opet neka naša utopijska "srećna budućnost"? Ne prihvatamo li mi tu novu eshatologiju, s novim himerama? Ili nam je to sudbina, na koju ne možemo da utičemo? Zapadno društvo je potrošačko, profitersko, eksploatatorsko, agresivno, trivijalno, neduhovno. Evropa danas ne može biti humanistički ideal; ona je geopolitička odrednica i istorijska nužda. Razočarani u Istok, danas se očaravamo Zapadom; razočarani u socijalizam, oduševljavamo se kapitalizmom. Ne ukazuje li to na našu istorijsku nepunoletnost, socijalnu nezrelost, izgubljeno samopouzdanje? Ne zamenjujemo li mi sovjetsku utopiju evropskom utopijom? U stvari, izbor poretka nije više u našoj moći.

Čitam Rusku ideju Nikolaja Berđajeva. Znanje, vizija, sinteza.

Umetnost počinje skromnošću i okončava se njenim poricanjem.

Čadajev: "Divna je stvar ljubav prema otadžbini, ali postoji nešto još divnije - to je ljubav prema istini."

U ovom shvatanju sam bez kolebanja za Čadajeva.

"Ne preko otadžbine, već preko istine vodi put ka nebu."

Da, mi Srbi danas samo istinom o sebi možemo naći put ka spasenju; taj put još ne vidimo, jer ne vidimo ni istinu o sebi. Mi smo potopljeni u svoje predrasude koje nas hrane obmanama.

Čadajev: "Sada mi, preko svega, dugujemo otadžbini istinu."

Da, taj dug imam i ja.

Moramo da preživimo svoje "dobrovoljno samoporicanje" u Jugoslaviji i titoizmu i da stupimo u doba smoosvešćenja i egzistencijalne zrelosti. Novo doba treba da označi kraj našeg dobrovoljnog samoporicanja i neodgovornosti prema sebi. I početak napornog i bolnog samoosvešćenja u kome treba da se rodi nova srpska nacija.

Čitav vek mi uludo trošimo svoje snage. Upropastili smo i politička preimućstva koja smo stekli u otporu Staljinovom imperijalizmu i "realnom socijalizmu". Imali smo objektivne mogućnosti da za dve decenije postanemo civilizovana evropska država, da smo se posle 1948. opredelili za socijaldemokratiju. Ideje Milovana Đilasa, ne sve, mogle su biti alternativna ideologija jugoslovenske zajednice...

BEZ VIZIJE I VEŠTINE

14. MAJ 1991.
Večeras smo se Ana i ja vratili iz Londona kući. Ona srećna što se vraća svojoj dečici; ja - Božici i svojim hartijama.

Propadanje Jugoslavije se ubrzava. Tome svi doprinose. Srbija nije glasala za predsednika Predsedništva SFRJ Stjepana Mesića, primitivnog cinika i ordinarnog hrvatskog šovinistu. Po mom mišljenju, to je teška politička greška; to je srpski, Miloševićev "ponos", inat, glupa samouverenost, nespremnost da se prilagođava svetskim i evropskim uslovnostima. Srbija je ovim činom dala Evropi i Americi dokaz o svojoj "boljševičkoj" isključivosti i pomogla hrvatskim i slovenačkim nacionalšovinistima da za svoju separaciju dobiju dodatnu energiju.

Opet je Milošević potvrdio da svojom politikom vodi ka izolaciji Srbije od Evrope i sveta. Dok sam bolovao, on se interesovao za moje zdravlje i razgovarao s Božicom. Hvala mu na toj brizi. Ali moram mu reći da je njegova nacionalna politika kruta, kratkovida, samovoljna. Bez vizije, veštine, lukavstva. On je uporan i istrajan borac, ali ta moć u ovim prilikama nije dovoljna.

Nespokojan sam. Kako da živim u ovakvim uslovima, kako da pišem?

... KONZERVATIVNA I - OPOZICIJA

18. MAJ 1991.
Srbija nije glasala za Stjepana Mesića zato što je izjavljivao da će biti poslednji predsednik Jugoslavije. Taj šovinist i prostak apsolutno je nedostojan da bude predsednik ove propale države koja se ubrzano raspada. Ne, upravo je Stipe Mesić dostojan i pozvan da u ime Hrvatske dovrši Titovo delo.

Nije trebalo suprotstavljati se Mesićevom izboru. Mnogo smo izgubili u svetu i razbijačima Jugoslavije dali argumente da smo hegemonistička nacija, ucenjivači, centralisti. Ne razumem Miloševićevu politiku puča, nepromišljenog otpora, napada s neminovnim povlačenjem na polazne i sve gore položaje. Taj čovek bez promišljene, domišljene, imaginativne i savremene nacionalne strategije konačno se potvrđuje kao političar nedorastao istorijskoj situaciji u kojoj se našao srpski narod. On se sav uložio u stvaranje jedinstvene srpske države, ali on je i glavni kriv za naše najveće, možda i kobne poraze u ovom vremenu: za prespore promene u srpskom društvu, za neodlučno i nedosledno odbacivanje titoizma i partijske, ideološke države. Socijalistička partija na vlasti nema svesti, snagu i volje da izvrši radikalnu demokratizaciju društva. To je konzervativna i u mnogo čemu reakcionarna politička partija, koja ne može da se izvuče iz titoističke matrice i idejne osnove Saveza komunista. To je partija staraca i penzionera, koju je generalno odbacila mlada generacija. To je partija bez budućnosti. Ali je i opozicija u celini konzervativna, retrogradna i još nesposobnija od ovih na vlasti i s beznačajnim ljudima u vođstvu. Nekoliko sposobnih ljudi u vođstvu ima Demokratska stranka.

Danas sam u Borbi video fotografiju Šešeljevog četnika, mladića s kamom u zubima. Borbin komentar je "vickast" - "nova moda", čiji je kreator Šešelj. Obznanjuje li se to onaj ološki, nasilnički, primitivni, četnički sloj srpskog naroda? Onaj sloj tuposti i siledžijstva, prostaštva i mitomanije, koji Srbe pred svetom predstavlja kao krvoločnu rulju, pa su čak i ustaški i albanski zlikovci, makar po odeći, pristojniji i manje nakazni od te srpske "četničke mladeži" i "SPO mladeži" okupljene oko Draškovića, Šešelja, Jovića. Koliko poznajem političku istoriju Srbije, nikada u miru nije bilo nazadnijih političkih stranaka od ovih sadašnjih. Ovakva politička obznana političkog nazadnjaštva dokaz je da mi više nismo u miru; Šešeljevi četnici i "vukovci" dokaz su da je nastupilo vreme građanskog rata. Vampiri prošlosti orgijaju na našim ulicama, tribinama, skupovima, a srpska i jugoslovenske televizije ih satima snimaju i prikazuju otupelim, ravnodušnim, očajnim gledaocima. Mi živimo u horor demokratiji, horor slobodi...

21. MAJ 1991.
Amerika je ukinula pomoć Jugoslaviji, što je znak da se odriče odbrane Jugoslavije i prepušta je raspadu, sledeći neke evropske države.

Ja sam 1988. i 1989. godine predlagao plebiscit za sve jugoslovenske narode, s pitanjem hoće li da žive u zajedničkoj državi i u kakvoj državi žele da žive. Taj plebiscit trebalo je da omogući skandinavizaciju Jugoslavije - miran, demokratski i pravedan razlaz. Ali, moj glas niko nije čuo, ni uvažio. A šta sada i kome da predložim?

(NASTAVLJA SE)