Momci iz čitulje

Piše Zagorka Knežević-Uskoković

POSLEDNJU deceniju prošlog veka u Srbiji su obeležili i mnogobrojni zločini, koji do danas nisu rasvetljeni. Od ruku nepoznatih ubica stradalo je nekoliko stotina ljudi. Padale su glave iz sveta podzemlja, biznisa, politike, policije, novinarstva... Obračuni su postali svakodnevica. Gotovo svakodnevni obračuni nastavljeni su i u prvim godinama novog milenijuma.

Istoričari i analitičari društvene stvarnosti krajem 2000. godine tumačili su sva ta dešavanja **kolumbijskim receptom**. Ko god se našao na mestu sa kojeg je ometao interese, ne samo krupnog već i sitnog kriminala - bio je uklonjen. U nekoliko stotina nerazjašnjenih ubistava, stotinak je ponelo crni epitet - spektakularna likvidacija! Pored žrtvi, u čitulje su se brzo selili i njihovi xelati. Sve se vrtelo u krug. Do danas...

Kako je počelo? Smaknuće **kralja beogradskih otpada** Branislava Matića Belog, jednog od osnivača Srpske garde i velikog finansijera opozicionog Srpskog pokreta obnove 4. avgusta 1991. godine do danas je ostalo jedno od najzagonetnijih. Po do tad neviđenom **scenariju** sa nekoliko desetina metaka Beli je usmrćen naočigled svoje porodice, prijatelja... Od tog dana u Beogradu više ništa neće biti isto.

BELI, PA GIŠKA
USLEDIO je krvavi voždovački niz. Na gospićkom ratištu, pod nerazjašnjenim okolnostima, tvrdi se s leđa, ubijen je Đorđe Božović Giška. Ustaše ili **prijatelji** ne zna se ni sada. Za komandanta Srpske garde, kao i za Matića neki su tvrdili da ih je politika koštala glave. Drugi su, pak, u tome videli obrise obračuna prvih organizovanih grupa kriminala.

U Hotelu **Hajat** 1992. ubijen je još jedan Voždovčanin - Aleksandar Knežević Knele, a neku godinu kasnije na ulici je likvidiran i sam vođa ovog ganga - Goran Vuković Majmun. Ubrzo, za njim će biti ubijeni i Zoran Dimitrov Žuća, Bojan Banović, Romeo Savić...

Krajem 1993. godine u crni red stala su i dvojica biznismena, sumnjive prošlosti, čiji su poslovi dobijali oznaku **mutnih radnji na ivici i sa one strane zakona**. O ubicama Žorža Stankovića i Radojice Nikčevića još se ništa ne zna.

Onda, iznenada, ispred svog stana, februara 1996. ubijen je inspektor beogradske policije Dragan Radišić. Prvi komentar je bio: **Mafija uzvraća udarac.** Pričalo se da je ovaj inspektor, zadužen za rasvetljavanje ubistava, bio na tragu ubicama koji su tih godina sejali smrt po beogradskom podzemlju. Tajnu je poneo sa sobom. Ipak, svaka sledeća godina donosila je još zagonetnih smrti. Policijske fascikle sa N. N. zločincima bile su sve deblje.

Tada se, međutim, desilo nešto što će ostaviti dubok trag ne samo u policiji, već i državi. U prepunom restoranu, u strogom centru Beograda, aprila 1997. godine smaknut je zamenik ministra unutrašnjih poslova general Radovan Stojičić Baxa, praktično, tada prvi policajac Srbije. NJegova smrt nije ostavila nikakve dileme. Danas se otvoreno govori i piše da ga je ubila mafija. Spominje se duvan, jer je, navodno i sam je bio umešan u taj biznis. Šverc cigareta koštaće života i mnoge druge biznismene.

Likvidacija generala Stojičića kao da je označila početak novih, još surovijih obračuna. Praštalo je na sve strane. Zločincima nije bilo bitno da li je dan ili noć, ima li svedoka ili ne. Ubijeni su Vlada Kovačević Tref, Miroslav Bižić Biža, Rade Ćaldović Ćenta, Jusuf Bulić Jusa, Zoran Kovačević Koča, Bojan Petrović, Darko Ašanin...

SUROVI ZAKONI PODZEMLJA
NI početak ratne 1999. godine nije obećavao ništa dobro. Ubijeni su pukovnik policije Milorad Vlahović Vlaja, savetnik u Upravi kriminalističke policije MUP Srbije, potpukovnik Dragan Simić, načelnik OUP Savski venac, Predrag Ikač Peca... Pala je i prva novinarska glava. Slavko Ćuruvija, vlasnik i glavni i odgovorni urednik **Dnevnog telegrafa** i časopisa **Evropljanin** ubijen je u ulazu zgrade gde je stanovao. Bilo je rano popodne jedanaestog dana aprila. Još se ne zna, kao i za dugačku listu ostalih, ko je i zašto okrvavio ruke.

Kraj te godine obeležila je smrt poslednjeg **bosa** zemunskog klana (kako je to osvanulo u mnogih crnim hronikama) Dragana Ugarkovića Ugara. Kao mnogi pre i posle njega, likvidiran je hicima iz **kalašnjikova** dok je bio za volanom svog **golfa** sa italijanskim tablicama. Ubice su celu **akciju** odradile profesionalno, bez ijedne greške. Više od deset metaka pogodilo je Ugara u glavu i grudi, tok 22. novembra.

Ugarković je, posle smrti Radeta Ćaldovića Ćente, postao prvi čovek zemunskog klana. Važio je, međutim, za prekog čoveka, lakog na obaraču. Policija je tvrdila da se bavio svim i svačim - od droge i iznuda, do kocke i restorana. Ipak, zbog svega toga Ugarković nikada nije bio osuđivan. Kolege iz podzemlja su ga zvali i **čovek-mačka**, jer je preživeo niz pokušaja da mu dođu glave. Bio je u stalnom sukobu sa Voždovčanima i Zvezdarcima, ali i sa momcima iz svog kraja, pre svega Mirkom Tomićem Bosancem. Tomić se nešto kasnije i sam našao na meti nepoznatih ubica i ubijen je na gotovo identičan način kao i Ugar.

Sve ove smrti, za njihove porodice tragične, a za javnost uznemirujuće i onespokojavajuće, za trenutak će upasti u zasenak, zbog onog što se dogodilo 15. januara 2000. godine u elitnom beogradskom hotelu **Interkontinental**. Dogodilo se ono za šta su mnogi mislili da **nema šanse da se desi** - ubijen je Željko Ražnatović Arkan, kao i njegova dva prijatelja Milenko Mandić Manda i Dragan Garić.

Ovaj zločin označio je novu etapu u beogradskim i srpskim obračunima. Surova smaknuća je nastavljena sa još većom žestinom, podzemlje se prestrojilo, organizovani kriminal je obukao poslovno odelo i stupio na javnu i političku scenu. Mafija se ustoličila.

ARGUMENTACIJA
POSLE ubistva generala Radovana Stojičića Baxe, na jednoj od konferencija za novinare, tada pomoćnik ministra Rade Marković, izjavio je da policija zna imena ubica u mnogim zločinima, kao i njihove nalogodavce, ali da nema dokaza validnih za sud. Interesantno je da se ista argumentacija koristi i danas, od takođe, visokih rukovodilaca srpske policije.

NASTAVLJA SE