Enigma zvana Arkan

DA će ubica Željka Ražnatovića Arkana, predsednika Stranke srpskog jedinstva, vlasnika Fudbalskog kluba Obilić i uspešnog biznismena - biti uhvaćen i osuđen, nisu verovali ni najveći optimisti. Ipak, zločinci su napravili grešku i misterija jedne od najspektakularnijih likvidacija u Srbiji je bar donekle rešena.
Na taj način prekinut je dugogodišnji niz nerazjašnjenih smaknuća, zbog kojih je policiju bolela glava. Prvi put je i mnogim hroničarima i tumačima stvarnosti izbijen iz ruku argument o nesposobnosti i nemoći pripadnika MUP Srbije da reše ovakve slučajeve. Ipak, kasniji događaji će pokazati da je pronalaženje Arkanovog ubice samo potvrdilo pravilo da je kod ovakvih zločina - policija nemoćna, a mafija gotovo nedodirljiva.
Jer, o onome što se desilo tog popodneva, 15. dana januara 2000. godine, u Hotelu **Interkontinental** napisano je stotine i stotine stranica, snimljeno brdo materijala, presuđeno sedmorici ljudi (jedan umro u pritvoru), a opet je mnogo toga ostalo nejasno. U jednom se, međutim, svi slažu. Arkan je morao da umre jer se tog trenutka našao na mestu na kome je zasmetao organizovanom kriminalu, kome je, kako će neki pre toga, a i kasnije da tvrde - i sam pripadao.
Posle policijske istrage, sudske rekonstrukcije krvavog događaja i donete presude - bar donekle se zna šta se desilo u holu ekskluzivnog hotela, oko 17 sati, kada je, tada nepoznati zločinac, ubio trojicu ljudi - Željka Ražnatovića, Milenka Mandića i Dragana Garića. Ubica im je došao s leđa i tako ih i ubio - mučki.

RANJENIK U LOZNICI
U OPŠTOJ pucnjavi posle toga teško je ranjen i sam zločinac. Pogodio ga je Zvonko Mateović, jedan od Arkanovih telohranitelja. Uprkos rani ubica je puzajući izašao iz hotela gde su ga dočekali saučesnici i smestili u automobil. Potom su se dali u beg.
Javnost je bila u šoku. Prva vest koja je istog trena obišla zemaljsku kuglu glasila je: Arkan teško ranjen. Posle nepunih sat obistinile su se crne slutnje - jedan od najkontroverznijih ljudi u Srbiji toga vremena - izdahnuo je u Urgentnom centru. Ubrzo su u ovu zdravstvenu ustanovu dopremljena i tela njegovih drugova Mandića i Garića.
Za to vreme ka Loznici grabio je automobil sa teškim ranjenikom. Kasnije će se utvrditi da je reč o bivšem beogradskom policajcu Dobrosavu Gavriću (24), koji će biti prvo osumnjičen, potom optužen, a na kraju i osuđen zbog trostrukog ubistva. Vozio ga je Dejan Pitulić i sam pripadnik MUP Srbije.
Kada je u Beograd stigla vest da je u lozničkoj bolnici dopremljen sumnjivi ranjenik, koji bi mogao da ima veze sa pucnjavom u **Interkontinentalu**, blokirana je gotovo cela Loznica. Posle sedam dana, uz do tada neviđene mere bezbednosti, Gavrić je prebačen u bolnicu Centralnog zatvora u Beogradu. Odbijao je svaki kontakt sa policijom.
Gotovo u isto vreme MUP Srbije raspisuje poternicu za Draganom Nikolićem Gagijem (i danas u bekstvu, iako je u odsustvu osuđen na 15 godine robije) i Milanom Đuričićem Mikijem, momcima iz beogradskog podzemlja. Cela zemlja digla se na noge. Mnogi dnevni listovi pišu o paralelnoj istrazi i potrazi za osumnjičernima, koju sprovode pripadnici Srpske dobrovoljačke garde i Arkanovi prijatelji. Stižu i demanti, ali lavina se pokrenula i nije je bilo lako zaustaviti.
Gotovo mesec dana posle tragedije u beogradskom hotelu u javnost isplivavaju prvi detalji zločina. Policija je uhapsila Zorana Nikolića Peglu iz Novog Beograda, bliskog Gagijevog saradnika. Zahvaljujući njemu sklopljene su prve kockice krvavog mozaika.
Pegla je ispričao tokom istrage, a kasnije na suđenju porekao, da su obećane velike pare za Ražnatovićevu smrt, kao i da je on Gavrića dovezao do hotela i tu ga, prema prethodnom dogovoru sa Gagijem i Mikijem, čekao dok ne obavi krvavi posao. Navodno, samo je on znao da će za vožnju ubice dobiti pola miliona maraka!

DEMANTUJE SEBE
IAKO su optuženi tvrdili da je to obično trabunjanje narkomana u krizi, mnogi detalji i dokazi su se poklopili. U međuvremenu Milan Đuričić Miki, posle tromesečnog bekstva, u pratnji advokata dolazi u policiju, ali demantuje bilo kakvu umešanost u trostruku likvidaciju. Bez obzira na to, Krivično veće Okružnog suda u Beogradu, kojim je predsedavao sudija Dragoljub Đorđević, osudilo ga je na 15 godina zatvora.
Zoran Nikolić Pegla nije dočekao kraj suđenja. Na rekonstrukciji zločina u **Interkontinentalu** jedva se kretao. Na svaki način gledali su da se udalje od njega i kompanjoni, ali i pritvorska straža. Teško obolelom od SIDE niko nije želeo da se primakne. Do kraja života Pegla će negirati sopstvene reči, date istražnom sudiji o tome šta se desilo 15. januara 2000.
Poslednju reč na suđenju dugom više od godinu dana dali su medicinski i balistički veštaci. Iako je branilac prvooptuženog Gavrića, beogradski advokat Dragoljub Pavlović, pokušao da dokaže da je tog popodneva u trojicu ljudi pucala još jedna osoba, dokaza nije bilo. Profesor dr Branimir Aleksandrić sa Instituta za sudsku medicinu u Beogradu, koji je obavio obdukciju sva tri tela, bio je nedvosmislen i jasan:
- Pucala je jedna osoba, sa rastojanja od tri do pet metara i iz jednog oružja kalibra devet milimetara. Ražnatović je pogođen sa tri hica u glavu, Mandić sa četiri u leđa, a sa dva je ubijen Garić.
Oružje kojem je izvršen trostruki zločin nikad nije pronađeno. Pretpostavlja se da je ubica Dobrosav Gavrić pucao iz službenog pištolja - **CZ 99**. Tokom istrage zločinac se branio ćutanjem, a i kad je progovorio odbio je da prizna da je na bilo koji način umešan u ubistvo. Da je u pitanju velika greška reći će i posle obrazlaganja presude, po kojoj je osuđen na dugogodišnju robiju.

POLICAJCI
U UBISTVU Željka Ražnatovića, Milenka Mandića i Dragana Garića (pripadnik saveznog ministarstva unutrašnjih poslova) učestvovalo je nekoliko policajaca. Pored Dobrosava Gavrića i Dejana Pitulića, za pomoć učiniocu posle izvršenog krivičnog dela osuđen je i loznički inspektor Đorđe Grubačić. On je pomogao da Dragan Nikolić Gagi i Milan Đuričić Miki preko Drine prebegnu u Republiku Srpsku, a potom se domognu Austrije.

NASTAVLJA SE