Ubistvo ministra vojnog

Piše: Zagorka Uskoković

MAFIJA ili teroristi, i danas se nagađa oko atentata na Pavla Bulatovića, saveznog ministra odbrane. Desilo se ono što ni najveći pesimisti nisu predviđali, ali na šta su, ipak, malobrojni upozoravali. Tog prohladnog popodneva, sedmog dana februara 2000. ubijen je visoki državni funkcioner. Da li je žrtva izabrana slučajno?
Pavle Bulatović ubijen je u prepunom restoranu **Rad**, na istoimenom fudbalskom stadionu, u naselju Banjica, sedam kilometara od centra Beograda. Bio je u društvu Vuka Obradovića, direktora **JU garant banke**, inače generala u rezervi, i Mirka Kneževića, upravnika pomenutog restorana.
Prelepom salom odjekivali su zvuci gusala i stihovi junačkih pesama. Dva sata je trajalo dobro raspoloženje. Nedaleko odatle, u drugoj sali, sedeo je momak iz obezbeđenja saveznog ministra i njegov vozač. Ništa nije nagoveštavalo da će se samo koji minut kasnije dogoditi zločin. Ko bi, uostalom, želeo zlo Pavlu Bulatoviću?!
Ipak, postojao je neko ko mu je poslao ubicu. Tužni jauk gusala presekao je rafal, pa još jedan, i još jedan. Svi su zalegli pod stolove. Osim Bulatovića. NJega su meci prikovali za stolicu. Bilo je 19 sati.

RAFAL SA PROZORA

- PRVO se začula lomljava stakla od prozora, a zatim rafali - opisivali su događaj očevici. - Zvuk se gotovo stopio, pa se činilo da je u pitanju jedan rafal.
Oni koji poznaju automatsko oružje znali su da naprave razliku. Tri kratka rafala, najverovatnije iz **kalašnjikova**,
završila su u grudima saveznog ministra odbrane. Obradović i Knežević bili su lakše povređeni, od rikošeta. Slučajnih žrtava nije bilo. Od zločinačke preciznosti ledila se krv.
Posle svega napravljena je i rekonstrukcija ubistva. Po svemu sudeći, ubica je do restorana došao sa zadnje strane, preko terena stadiona, čiji je sastavni deo i zgrada **Rada**. Taj kraj Banjice je neosvetljen, a sportski kompleks opasan šibljem i drvećem. Zločinac se prišunjao do prozora kroz koji je nesmetano mogao da vidi gde sedi Bulatović, kao i celu unutrašnjost, okupanu svetlom. Atentatora je štitila tama.
Ispod jakne (veruje se da je bila maskirna uniforma) izvukao je automat. Zlokobnu cev naslonio je na šipku, nanišanio i povukao oroz. Sve je trajalo kratko, stručnjaci su izračunali - osam sekundi. Kad je utihnuo odjek poslednjeg hica - prizor je bio stravičan: srča na sve strane, ispreturane stolice, Bulatović obliven krvlju...
U teškom stanju ministar odbrane Jugoslavije prebačen je u Vojnomedicinsku akademiju (VMA), preko puta restorana. Meci su ga pogodili u vrat, grudi, stomak... Obilno je krvario. Nešto pre 21 sat saopšteno je da je Pavle Bulatović podlegao povrdama.
Za to vreme policija i službeni psi pretraživali su okolinu. Pronađeni su i tragovi, za koje se sumnjalo da pripadaju zločincu, ali su nekih 400 metara dalje naprosto nestali. Verovatno je kod Sportskog centra **Banjica** zločinac ušao u automobil.
U međuvremenu jake policijske snage, kojima su se uskoro pridružile i vojne kolege, blokirale su celu Banjicu, a uskoro i grad, u potrazi za ubicom. Tokom noći i narednih dana kontrolisana su gotovo sva vozila. Tragalo se za teget **fordom** sa ukradenim tablicama, jer su postojale indicije da je takvim automobilom atentator pobegao sa mesta zločina. Potera nije dala rezultate.
Obdukcija, takođe, nije pomogla u pronalaženju ubice. Utvrđeno je da je pucao sa razdaljine od najviše pet metara, oružjem koje koristi metke kalibra 7,62 milimetra. Došlo se i do saznanja da su upotrebljeni takozvani rasprskavajući meci, koji žrtvi praktično ne daju šansu da preživi. Bulatović je pogođen sa osam hitaca.

PUCANJ U JUGOSLAVIJU
SA druge strane, stručnjaci za oružje o atentatoru su mogli da kažu samo da se radi o izuzetno veštom i obučenom čoveku. Rukovati automatom i sa tom preciznošću (niko pored Bulatovića nije stradao, iako su mnogi bili u neposrednoj blizini) može samo neko ko ima bogato iskustvo, bilo ratno ili u streljani. Puca se kratkim rafalima, da bi hici bili precizniji. Reč je o zrnima koja mogu i pancir da probiju.
I organizatori zločina su se dobro pripremili. To i nije bilo teško. Savezni ministar odbrane nije menjao svoje navike. Bio je čest gost restorana, i uvek je sedeo u istoj sali, na istom mestu i istoj stolici, leđima okrenut zidu. Nije voleo telohranitelje i smatrao je da nemaju od čega i koga da ga čuvaju.
Pretpostavlja se, takođe, da je zločinac imao logističku podršku i da je bar jedan od saučesnika morao da bude te večeri u restoranu. Drugi ubičin kompanjon čekao ga je nedaleko odatle, u automobilu spremljenom za beg. Do danas je ostalo nepoznato ko je okrvavio ruke, iako su na istrazi radili najelitnije kriminalističke ekipe MUP Srbije u njihove kolege iz Vojske Jugoslavije. Obaveštajnu podršku su im davali Resor državne bezbednosti i Uprava bezbednosti Generalštaba VJ, ali su ubica i nalogodavac ostali nekažnjeni.
Prva reagovanja, tada aktuelnog režima Slobodana Miloševića, bila su da je reč o terorističkom aktu, atentatu na Jugoslaviju, nastavku agresije na SRJ, samo drugim sredstvima... Ubistvo Pavla Bulatovića bacilo je u zasenak likvidaciju Željka Ražnatovića Arkana, koja se dogodila samo tri nedelje ranije. Između dva zločina niko nije video vezu. Nije je ni bilo.
Ministar odbrane Jugoslavije nije imao privatan biznis, nije učestvovao u sumnjivim radnjama, nije se, bar javno, nikome zamerio... Ipak, nekome je očigledno smetao. Kome?
Još za života o njemu se govorilo kao o dobričini, čoveku koji ni sa kim nije bio u sukobu, a sa svima je nalazio zajednički jezik. Bio je daleko od kriminala. Čak i u vreme najžešćih političkih rasprava nikad niko nije spomenuo njegovo ime vezano za neku aferu, niti je imao šta da potegne iz njegove biografije.
- Ubistvo Bulatovića je poruka upozorenja celoj državi i atentat na njega je atentat na državu - bile su reakcije funkcionera. Nije rečeno samo ko je poslao upozorenje.

REAKCIJE iz sveta na ubistvo Pavla Bulatovića bile su različite. Masimo Todisko, direktor Instituta za ispitivanje i informisanje javnog mnjenja iz Milana, tvrdio je da je to scenario Amerike **delo tajnih službi sa one strane Antlantika**, kako bi se destabilizovala vlada u Beogradu. Rimski dnevnik **Rinašita** nazvao je ubistvo Pavla Bulatovića **skandaloznim**, kao i smrt Željka Ražnatovića Arkana, i ti zločini **ne koriste ni vladi Jugoslavije, ni Srbiji, već nekom drugom**.
Sa druge strane, zapadni mediji su pisali i da je Bulatović žrtva mafijaških obračuna, ali i da aktuelna jugoslovenska vlast na taj način se rešava neugodnih svedoka. Svako je pisao sa pozicija sa kojih mu odgovara.

(Nastavlja se)