Ubice bile brže

JEDAN za drugim, te zime 2000. godine, **padale** su vođe beogradskih gangova. Posle zemunskog, na red je došao i novobeogradski klan. Sa više hitaca iz automatskog oružja, naravno **kalašnjikova**, ubijen je Radoslav Trlajić, zvani Bata Trlaja (37). **Sačekušu** su mu pripremila čak trojica zločinaca.
Trlajić je likvidiran ispred ulaza u zgradu broj 142, u Ulici dr Ivana Ribara u Novom Beogradu, na oko 500 metara od svog stana. Bilo je 22.30 sati kada su zapraštali smrtonosni hici. Pretpostavlja se da su ga ubice čekale u automobilu, na neosvetljenom parkingu.
Vođa Novobeograđana i vlasnik Fudbalskog kluba **Bežanija** neposredno pred pucnjavu bio je u svom BMNJ i vozio se ka broju 118 u Dr Ivana Ribara, ka stanu gde živi. Dok je prilazio zgradi, verovatno je primetio napadače, koji su ga čekali. Dao je gas i automobilom pokušao da umakne smrti bežeći ka drugom kraju naselja. Ubice su, međutim, zapucale.
Uspeli su da ga rane i on je u sledećem momentu, 200 metara dalje, izgubio kontrolu nad vozilom, skrenuo sa puta, sleteo u jarak i prevrnuo se. Teško ranjen Trlajić je, ipak, uspeo da se izvuče iz automobila i trčeći krene ka obližnjim zgradama da nađe spas. Pod pravom kišom metaka uspeo je da pretrči još stotinak metara, preko livade, ali su ubice bile brže.
Stigli su ga i izrešetali **kalašnjikovima**. Trlajić je sav u krvi ostao da leži na pločniku, ispred broja 142. Napadači su pobegli kolima, a usput su se oslobodili i oružja. U širem krugu mesta zločina, tokom uviđaja, policija je pronašla dva **kalašnjikova**, jedan pištolj, okvir za automat i mnogo čaura različitog kalibra.

SUMNJIVI POSLOVI
U PRVOM momentu se pretpostavljalo da je pištolj ispao Trlajiću, koji je po svemu sudeći, pokušao da uzvrati na napad. To se kasnije pokazalo tačnim. Još iste noći policija je pronašla i **audi** kojim su ubice pobegle sa mesta zločina. U njemu je bio ostavljen i treći **kalašnjikov**, korišćen za Trlajićevu likvidaciju. Zločinci su se, međutim, potrudili da uklone sve druge tragove i otiske, koji bi mogli da pomognu pri istrazi.
U **audiju** je pronađena i stara policijska odeća. To je samo bio dokaz za istinitost priče jednog od očevidaca smaknuća, da su **pucali ljudi obučeni u uniformu**. Bez obzira na sve to, do danas nisu prikupljeni dokazi koji bi zločince smestili na optuženičku klupu.
Za Trlajića se u beogradskom podzemlju odavno govorilo da je na **crnoj listi**. Bilo je pitanje trenutka kad će se njegovi i putevi ubica ukrstiti. Bio je u zavadi sa nekim beogradskim ekipama, a i javno je govorio o tamnoj strani velegrada. Imajući sve to u vidu glavni odevni predmet bio mu je pancir. Ipak, te kobne večeri kad je ubijen, greškom ga nije obukao. Pitanje je, međutim, da li bi mu i to sačuvalo glavu.
O poslovima vođe novobeogradskog klana uglavnom se sve znalo. Pored fudbala policija ga je povezivala i sa trgovinom narkoticima. Pripadnici SUP Beograd uhapsili su ga marta 1998. godine sumnjičeći ga da je organizovao transport sa gotovo četiri kilograma kokaina. Uhapšen je u pošti na Bežanijskoj kosi sa još četvoricom prijatelja.
Policija je tvrdila da su došli da preuzmu paket sa 3,8 kilograma **koke**, čija je ulična vrednost oko dva miliona maraka. U saopštenju SUP Beograd navedeno je bilo da je Trlajiću, preko izvesnog Karlosa iz Kolumbije, poštom iz Hondurasa stizala droga.
Posle toga Trlajić je, takođe, sazvao konferenciju za novinare i demantovao celu priču. Uprkos svemu priveden je istražnom sudiji Okružnog suda u Beogradu, koji ga je posle saslušanja pustio da se brani sa slobode. Tokom suđenja je oslobođen.

PROTIVNIK OPOZICIJE
TRLAJIĆ je samo jednom bio u zatvoru i to zbog oružane pljačke jedne zlatare u Bijeljini. Plen je bio težak nekoliko kilograma skupocenog nakita. Nije dozvoljavao da ga nazivaju kriminalcem. Bio je nerazdvojan prijatelj sa Mihajlom Divcem, tadašnjim vođom Novobeograđana (ubijen 1995. ) i Slavišom Pavićem Pirketom (ubijen 1993.), a bio je blizak i sa voždovačkim klanom i Goranom Vukovićem.
Nekoliko meseci pred smrt, kako je zabeleženo u crnim hronikama, posvađao se sa Zoranom Uskokovićem Skoletom i razišao sa miljakovačkom ekipom. Ostalo je nejasno da li su se sukobili oko **poslova** ili je nešto drugo u pitanju. Trlajić će ostati upamćen i kao čovek koji je na leđima nosio Kristijana Golubovića, kada je ovaj pobegao iz Petog opštinskog suda u Beogradu, skačući kroz prozor sa trećeg sprata. Golubović je tada bio povredio nogu. Posle svega i njih dvojica će se posvađati.
Ime Bate Trlaje vezivalo se za mnoge toples-barove po Beogradu, Batajnici, Staroj Pazovi, Inđiji i drugim mestima u Vojvodini. Navodno, mnogim noćnim klubovima pozajmljivao je igračice iz Rusije, Ukrajine, Rumunije... Tvrdilo se da je bio veliki protivnik droge i alkohola, ali da na kraju nije **odoleo** ovim porocima. Za neke je on jednostavno bio narko-diler, kome je taj **crni biznis** i uzeo život.
Pričalo se i da je za vreme demonstracija Koalicije **Zajedno** (1996. i 1997.) viđen kako sa momcima **naoružanim** bejzbol palicama presreće pristalice opozicije ispred bioskopa **Jugoslavija**. Očevici tvrde i da je oktobra 1999. godine bio ispred benzinske pumpe **Dejton** u Novom Beogradu, kada je napadnuta kolona pristalica Saveza za promene. Nekoliko osoba je tada povređeno udarcima bejzbol palica. Neprijatelji su mu pripisivali da poseduje člansku kartu Jugoslovenske levice i da je uvek spreman da **bije opoziciju**.
Ipak, Radoslav Trlajić će u istoriji beogradskog podzemlja ostati upamćen kao čovek koji je sa četiri reči opisao ono šta se dešavalo tih godina - **mala bara, puno krokodila**. Borba za raspodelu profita i **mesto pod suncem** svakodnevno su uzimali danak. Krvavi obračuni i surove likvidacije obeležili su devedesete godine prošlog veka. Mnogo se kriminalaca iz inostranstva vratilo u zemlju, a poslova je bilo sve manje.
Za mnoge kriminalce to je bilo pitanje opstanka. Nije se gledalo da li je dan ili noć, ima li svedoka ili ne. Praštalo je na sve strane. Krv se prosipala nemilice. U istom smeru se nastavilo do danas.

NASTAVLJA SE