Ubistvo Harisa Brkića

PRVOTIMAC Košarkaškog kluba Partizan i državni reprezentativac Haris Brkić (26), smrtno je ranjen 12. decembra 2000. godine oko 21.30 sati na parkingu ispred službenog ulaza Hale **Pionir** u Beogradu. Ubica je sportisti ispalio dva hica u lice, a zatim pobegao. Za njim se traga i danas.
Na meti profesionalnih egzekutora do tada su bili političari, ministri, policajci, novinari, privrednici, kriminalci, ali niko nikada nije pucao u sportistu. Ipak, ova zemlja je i to doživela. Ono što je malo ko verovao da će se desiti - dogodilo se te poslednje godine prošlog milenijuma, kada se na beogradskim ulicama gotovo svakodnevno nasilno umiralo. Najveći broj tih zločina nikad nije rasvetljen.
Tri dana trajala je borba lekara Urgentnog centra da spasu Brkićev život. Rane su, međutim, bile teške. Umro je 15. decembra u 1.35 sati. I tada, kao i danas, mnogi se pitaju zašto je, po gotovo svim mafijaškim pravilima, usmrćen vrhunski sportista?!
Te prohladne zimske večeri Brkić je bio na treningu. Spremao se za utakmicu u inostranstvu. U jednom momentu požalio se na bol. Trener ga je pustio da ranije izađe. Izašao je na službena vrata i sa torbom i opremom u njoj krenuo ka svom automobilu **golf 3**. Zastao je kraj auta, stavio ključeve na haubu i tog trenutka prilazi mu ubica.

VERZIJE ZLOČINA
DA li je bilo svađe, da li ga je Haris prepoznao, da li je egzekutor uputio žrtvi poslednju poruku? Odgovora nema. Jedino se zna da je zločinac u lice vrhunskog košarkaša ispalio dva metka iz malokalibarskog pištolja, a zatim, trčeći pobegao niz Ulicu mitropolita Petra. Na asfaltu, u lokvi krvi, ostao je Brkić da leži.
Nađen je desetak minuta kasnije i odmah prebačen u Urgentni centar. Posle operacije priključen je i na aparate. Naredna tri dana njegovo sportsko srce lavovski se borilo. Nažalost, tu poslednju utakmicu, borbu života, Brkić je izgubio.
- Ne prestajemo da se pitamo kakav je to monstrum naišao na našeg sina. Nije mu dao ni promil šanse da preživi. Pucao je i pobegao - reči su tuge, ali i čuđenja Radmile i Ismeta Brkića, koji još čekaju na pravdu i kaznu za ubicu svog jedinca.
Haris Brkić je bio miran mladić, a mnogi će reći i izuzetno korektan. Takav je bio na terenu, ali i u susretima sa običnim svetom. To je policiji dodatno otežavalo posao. Jer, gotovo da se nije mogao naći motiv za ovakvo gnusno delo. I danas je to velika prepreka da se otkrije zločinac.
Štampa je o razlozima likvidacije uspešnog sportiste, kao i u sličnim prilikama, uglavnom nagađala. Neki su motive Brkićeve smrti videli u podatku da je automobilom pregazio pijanog pešaka i da je taj ostao invalid, drugi su tvrdili da se zamerio crnogorskoj mafiji, a treći da je pozajmljivao novac i da mu je dužnik došao glave...
U prvo vreme policija je sumnjala da je Haris zatekao na delu kradljivca automobila i da je ovaj pucao. Takva teza brzo je otpala. Prvo, njegov auto, star pet godina nije bio luksuzan, a drugo, poznavaoci ovdašnjih dešavanja sa sigurnošću tvrde da se razbojnik nikad ne bi tako surovo obračunao sa košarkašem.
Bez obzira na sve, ni saslušavanje više od 100 ljudi nije pomoglo da se nasluti mogući motiv likvidacije, a još manje da se ubica uhvati. Ministar policije Dušan Mihajlović raspisao je i nagradu od 300.000 marka za informacije o ovom zločinu. Ni to nije pomoglo. Ipak, u policiji tvrde da je likvidacija vrhunskog sportiste jedan od **prioriteta u rešavanju**.
Tih meseci na ulicama prestonice, pod nerasvetljenim okolnostima, ginuli su i studenti. Nikola Petrović (26) usmrćen je oko podneva 7. novembra u Žarkovu. Na njega je nepoznati napadač iz **audija** i **heklera** ispalio dvadesetak metaka. Policija je pronašla i oružje i automobil, ali je to bilo od male pomoći u otkrivanju ubice. Petrović nije bio član ni jednog ganga niti je bio u sukobu sa zakonom, ali su neki tvrdili da se družio sa Nikolom Bandom, mladićem koji je ubijen neki mesec ranije.

SMRT SUDIJE SIMEUNOVIĆA
DVE nedelje kasnije ubijen je Novobeograđanin Srđan LJujić, dok je njegov drug Nikola Skerlić lakše ranjen. Na njih je, dok su bili u crnom **pežou**, pucano iz **audija** u pokretu. Žrtva je bila dobro poznata policiji, i osuđivana je zbog raznih krivičnih dela. Nekoliko puta LJujić je bio meta napada. NJegovo ime vezivalo se i za neke revolveraške obračune, ali nikad zbog toga nije bio kažnjavan.
Na gotovo identičan način likvidiran je i Željko Bodiš (23) sa Miljakovca. Dok je bio u svom **pasatu** ispred kafića **Slon**, ubice su iz **audija** pucale iz dva **kalašnjikova**. Ovaj mladić, kako tvrde upućeni, pripadao je ekipi Zorana Uskokovića Skoleta, ubijenog aprila iste godine. Iako se tvrdilo da Bodiš **radi** sa ukradenim automobilima, zbog toga nikad nije bio privođen niti osuđivan.
U Beogradu su se međusobno obračunavale i crnogorske ekipe sa one strane zakona. Pod nerasvetljenim okolnostima početkom decembra 2000, nedaleko od svoje kuće, na Topčiderskom brdu, ubijen je Nikšićanin Luka Pejović i njegov prijatelj Radule Kasalica. NJih je ubica sačekao dok izađu iz **mercedes kupea**, a zatim pripucao. Pejović je spas potražio u bekstvu, ali je i zločinac krenuo za njim. Pejović je teško ranjen pao pedesetak metara dalje. Egzekutor mu je prišao i iz neposredne blizine, iz **kalašnjikova**, u glavu ispalio još dva metka.
Za Pejovića se tvrdilo da trguje narkoticima, ali i da se bavi uterivanjem dugova. To, međutim, nikad nije dokazano, već su to samo bile neke indicije. Takođe, povezivali su ga i sa Mojkovčaninom Predragom Jokićem koji je oktobra iste godine likvidiran u Balkanskoj ulici u Beogradu. Za Kasalicu u policiji tvrde da nije bio u sukobu sa zakonom i da je verovatno stradao što je tog momenta bio sa Pejovićem.
Ono što je dodatno iznenadilo javnost, naviklu već na svakodnevne likvidacije, je misteriozna smrt istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu Nebojše Simeunovića. Njegov nestanak 7. novembra, prijavila je sestra, a telo je nađeno mesec dana kasnije u Dunavu, kod Hotela **Jugoslavija**. Obdukcijom je utvrđeno da nije otrovan, niti nasilno ubijen. Ipak, ostalo je nejasno kako se našao u reci.
Sudija Simeunović radio je na rasvetljavanju ubistava ministra vojnog Pavla Bulatovića, dugogodišnjeg direktora JAT Žike Petrovića, ali i nestanku Ivana Stambolića. Ti slučajevi su i danas otvoreni.

ISTINA O MILOŠU
MAJKA Miloša Stevanovića (21), ubijenog sa Zoranom Uskokovićem Skoletom 27. aprila 2000, objašnjava da je njen sin usmrćen prvim zločinačkim rafalom, tako da nije stigao ni da reaguje. Leposava Stevanović ističe i da je Miloš bio policajac OUP Voždovac, kao i da u trenutku zločina nije bio na bolovanju.
- Miloš je bio 80 posto invalid, jer je teško ranjen na Kosovu - priča Leposava. - Tih dana se, posle dve godine oporavka, vratio na posao. Nije bio ni Uskokovićev telohranitelj, ni mafijaš. Zašto se ne sasluša preživeli Petar Jokić? Znam da je u bekstvu, u inostranstvu. On bi mogao mnogo da doprinese da se taj slučaj rasvetli.

(nastavlja se)