Berza otete dece

Piše: Miša RISTOVIĆ

ŠALTERI matičnih službi skupština opština i porodilišta u našoj zemlji bili su poslednjih par nedelja pod opsadom roditelja koji sumnjaju u zvanične smrti svojih beba.
Oko 300 porodica iz Beograda, Niša, Aleksinca, Prokuplja, Kraljeva, Kruševca, Kragujevca, Pančeva, Zrenjanina i drugih gradova zakucalo je na vrata matičara ali i ginekološko-akušerskih klinika da zatraži istinu o svojoj deci, koja su po rođenju navodno naprasno umrla.
Ove sumnjičave roditelje povezuje zajednička sudbina: retko koja majka je po rođenju videla svoju bebu, a kada im se saopšti da je dete umrlo, ne dozvoljava se da ga vide. Za tako **umrlo** dete se ne daje ni otpusna lista, ni umrlica, a tek na uporne zahteve, roditelji posle više meseci, pa čak i godina, dobiju rezultat obdukcije bez zavodnog broja protokola, potpisa i sa umrljanim pečatima iz kojih se ništa i ne vidi.
NJihove zajedničke sumnje pothranjuju kontradiktorni dokumenti, neprobojni zid ćutanja, ali i hvatanje za glavu administratora u matičnim službama i porodilištima kada se pojave za zahtevom da im se izdaju dokumenta za svoju navodno umrlo decu. Mnogi se nazivaju čak i ludacima, paranoicima, a obavezna su pitanja u stilu **šta će vam ti papiri posle toliko godina?!**

ŠOK KOD MATIČARA
JASNA Spasojević, komercijalista u kragujevačkoj **Zastavi** nedavno je doživela šok kada je u SO Kragujevac zatražila Izvod iz matične knjige rođenih za dete koje je navodno umrlo 16. maja 1985. godine, odmah po rođenju.
- Matičari su pokušali da pronađu dokument koji potvrđuje rođenje mog detata, a nije bilo nijednog papira kojim dokazuje i da je ono umrlo - predočava Spasojevićeva. - Potom su mi izdali uverenja da mog sina nema ni među živima, ni među mrtvima, a po opštinskim knjigama nisam se ni porodila.
Svi sumnjičavi roditelji od matičnih opštinskih službi tražili su da im na kućne adrese dostave prijave o rođenju njihove dece, fotokopije matičnih knjiga rođenih, krštenice kao i papir na osnovu kojeg je upisana smrt deteta i izvod iz matične knjige umrlih.
Od porodilišta su zahtevali da im dostave izvod iz protokola porođaja, istorije bolesti i otpusne liste. Potom su napisali tužbe Opštinskim tužilaštvima i policiji. Istovremeno, sve tužbe su skupa poslate i gradskom SUP-u Beograd i Drugom opštinskom tužilaštvu, gde se već sedam meseci vodi istraga po tužbi Milutina Manojlovića iz Sokobanje, koji tvrdi da je pronašao devojku za koju smatra da je njegova ćerka Nikoleta, koja je pre 23 godine **umrla** u Zavodu za prevremeno rođenu decu.
- Ovo je organizovani kriminal trgovine decom - smatra Milutin Manojlović iz Sokobanje. - Postoji ustaljeni sistem, a mozak svega je uvaženi lekarski kadar po mnogim bolnicama u Srbiji.
**Bebi mafija**, po sumnjičavim roditeljima, najpre odabira još nerođeno dete, pronalazi kupca i traži nekoga od rodbine da ga uključe u tu rabotu. Dete se rodi, uglavnom ga majka više i ne vidi niti doji, da bi lakše prihvatilo nove roditelje. Za sve vreme neizvesnosti, **potkupljena** rodbina obaveštava porodilju i ostale i priprema ih za navodno neizbežnu smrt. Za tako **umrlo** dete se ne daje ni otpusna lista, ni umrlica, a tek na uporne zahteve, roditelji posle više meseci, pa čak i godina, dobiju rezultat obdukcije bez zavodnog broja protokola, potpisa i sa umrljanim pečatima iz kojih se ništa i ne vidi.

POTRAGA ZA - SINOM
- LEKARI koji su učestvovali u projektu krađe dece, uz drugo medicinsko osoblje i poverljive ljude iz matičnih službi opština, pravili su i internu dokumentaciju, koja je kasnije volšebno nestajala - tvrdi Manojlović. - Ovo što sada izbija na videlo, samo potvrđuje našu sumnju.
Kako je moglo da se čuje na sastancima sumnjičavih roditelja u Sokobanji, cena jednog ukradenog deteta kreće se od 250.000 do 2,5 miliona maraka. Veliki broj naše dece prodat je u Zapadnoj Evropi i Americi, dok ženske bebe završavaju u albanskim porodicama.
- Istraživala sam šta se desilo sa mojom navodno umrlom sestrom bliznakinjom - kaže magistar ekonomskih nauka Snežana Knežević iz Beograda. - Sigurna sam da je ona živa, znam gde sada živi…
Saša i Olivera Bogojević sumnjaju da im je dete ukradeno 1993. Olivera je rodila blizance muškarce, a bebe su prebačene na Institut za neonatologiju. Ubrzo im je javljeno da je jedna beba umrla...
Danica Dimitrijević iz Beograda kaže da nikada nije posumnjala u činjenicu da je 27. jula 1969. godine u 14 sati i 55 minuta donela na svet zdravo muško dete i da joj je ono posle nekoliko dana ukradeno!
- Evo, trideset treća godina će kako se borim sa avetima, lopovima, kriminalcima, tragam za nestalim sinom i ne prihvatam nikakvu laž da je on navodno umro, da ja nisam u pravu - kaže Danica Dimitrijević. - A da sam u pravu, imam sijaset dokaza. Za razliku od ostalih unesrećenih roditelja koji imaju sličnu tragičnu sudbinu mojoj, nijednog trenutka nisam prestala da tražim svoje dete. Što dosad nisam uspela, to samo može da ide na dušu onima koji hteli da me upropaste tim besramnim činom.

ZAŠTO TEK SADA?
- KADA sam ove godine rešila da zvanično zatražim sve papire, rekli su mi da nisam normalna kada to radim posle 36 godina - priča Snežana. - Naravno, sve zahteve morala sam da pišem u ime majke Milke, a tražila sam jasne odgovore - od čega je umrla moja sestra, koji je lekar konstatovao smrt... Početkom marta ove godine Vidosav Jovanović, pomoćnik direktora za pravne i opšte polove Instituta za neonatologiju, odgovara da sam sa sestrom primljena 16. marta 1966. godine, potvrđuje **smrt prvog Milkinog ženskog deteta** i konstatuje da je moja majka o tome obaveštena **telegramski, uz izjavu saučešća i obaveštenje da telo umrlog deteta može preuzeti radi sahrane iz kapele Medicinskog fakulteta, a u slučaju nepreuzimanja sahranu će izvršiti JKP za komunalne usluge Beograd**.
Jedno jedino obaveštenje, umesto zvanično tražene istorije bolesti i potvrde o smrti bilo je dovoljno za pojača sumnje Snežane Knežević. Jer, njena majka Milka je potvrdila - nikakav telegram nisu dobili!

NASTAVLJA SE