Smrt pre rođenja

Piše: Miša RISTOVIĆ

MNOGIM majkama, posle porođaja, kada su saopštavali da im je beba umrla, govorili su da idu kuću, a da će oni iz porodilišta da ga sahrane, o njihovom trošku.
Stani Čorbić iz Lopatnice kod Kraljeva, koja se porodila 18. decembra 1979. godine u GAK u Višegradskoj ulici u Beogradu, čak ni to nisu rekli. Rodila je sina teškog dva kilograma i 150 grama, dugog 44 santimetra. Kako tvrdi, došla je jedna medicinska sestra i htela da joj makazama iseče **narukvicu** s brojem deteta.
**Zašto to radite**, pitala je Stana, a odgovoreno joj je hladno **Neće ti više trebati**.
Stana je iz prethodnog braka imala dve ćerke, a želela je svom suprugu Damjanu da rodi sina.
- Ali, od trenutka kada sam dovedena u Višegradsku sve mi je bilo sumnjivo. Doveli su me jer se pretpostavljalo da će morati carskim rezom da me porode. I umesto na sto za porođaj odveli su me u operacionu salu. I porodili samo sa lokalnom anestezijom. To tada nisam shvatala - priča Stana. - Ali kasnije jesam. Da su me u porodilištu porodili, gde postoji knjiga protokola, sve bi u njoj pisalo. Ovako, porode me u operacionoj sali, uzmu dete, daju ga kome su već isplanirali, a meni samo saopšte tužnu vest. Na svoje insistiranje ostala sam jedanaest dana u bolnici.

POZIV IZ BEOGRADA
ČORBIĆEVA tvrdi da joj je jedan stariji profesor, kako su ga predstavili, rekao **Ženo božja, budi srećna što si ostala živa. Mnogo si bolesna. Dete ti je mrtvo i tako je bolje. Da je ostalo živo, bilo bi falično ili gore ili dole. Idi kući i čuvaj onu decu što imaš**...
A majka, kao majka, ostala je zgranuta. Htela je sina... Sa puno razumevanja, tešio je njen suprug Damjan... Vreme je prolazilo i, kako kaže, nosila bi tugu u sebi, da u selu nisu počela govorkanja. Kao Stana je, da bi njene dve kćerke iz prvog braka nasledile očuhovu imovinu, prodala sina. Pričali su ljudi da ga je čak, usmrtila, po dogovoru.
- Glupe priče koje počinju da me vređaju, ali i kopkaju. Jer ja nikada nisam poverovala da mi je dete umrlo. A opet, kako da ne veruješ lekarima? Tako kažu. Da se pomiriš, ali opet, sve čudno, bez potvrde - kaže Stana. - A kada sam pročitala da takvih slučajeva kao što je moj ima još, jer su novine pisale o raznim sudbinama, krađama... krenula sam još upornije da tragam.
I onda se desilo ono što je mnoge majke dovelo do ludila. U dokumentaciji o svojoj navodno umrloj bebi Stana je uvidela mnogo nelogičnosti. Ništa se ni sa čim nije slagalo. Kaže da u otpusnoj listi piše da je rodila dete živo i da je umrlo dan kasnije - 19. decembra. I to je jedini trag.
- Ni telegram o smrti, ni umrlica, ništa, ama baš ništa. Ali, šest godina kasnije, 1985. godine, dobijam poziv da dođem u Beograd i upišem dete u knjige rođenih jer predstoji upis za školu. Kao ružan san - predočava Stana. - Greška, zabuna, mislila sam. Damjan kaže da se ja ne maltretiram i da će čika Duško, kod kog je stanovala u Beogradu moja kćerka Sanja dok je studirala, otići i ispraviti grešku. I tako i bude. Vreme je prolazilo, ispadne tako da ja i suprug odemo da radimo u Italiji, vreme leči sve, pa i tu moju tugu. Ali, svake godine na Nikoljdan kad se moj sin rodio, ja sam ga sanjala. Živ, trči, zove me. A od onih crnih priča i dijagnoze da sam toliko bolesna - ništa. Ja zdrava, a kako su mi napisali u otpusnoj listi, ne bi trebalo da budem među živima.

OČUH UMRO NAPRASNO
A u takvim situacijama, kada majka sumnja, dogodilo se i nešto što je možda bilo teško odmah shaviti.
- Pojavi se prijateljica moje kćerke i kaže, znajući za našu muku, da u blizini postoji mladić koji veoma liči na mog supruga - tvrdi Čorbićeva. - Znate, Damjan je visok i plav, svi ga zbog toga zovu Nemac. Karakterističnog je izgleda, takvih je malo u kraju. A da taj mladić o kom je reč, povrh svega zna da je usvojen i to da je rođen u porodilištu u Beogradu. Po godinama je odgovarao mome sinu.
Oklevala je Stana, jer nije imala snage da odmah ode. Bio je to suviše veliki preokret da bi mogla nepripremljena da se susretne s tim mladićem:
- A opet, majka zna. Oseća to u utrobi, vidi u očima. To ne može da se objasni. Zna ili ne zna da je to dete njeno. Tako je i nikako drukčije. Dokazi mogu da postoje ili ne postoje ali to se zna. I kada sam se spremala na taj korak da ga vidim, makar iz daleka, ta prijateljica nam je javila, pošto se raspitivala, da je on netragom nestao. Niko od njegovih prijatelja ne zna gde se denuo. Taj očuh mu je umro, naprasno, i posle toga je mladić nestao. I sada tragamo za njim.
A poslednjih per meseci Stana je u Beogradu pokušavala da razreši silne brljotine sa dokumentacijom.
- Ispostavlja se da je mali u matičnim knjigama upisan 19. decembra 1979. godine, znači, prvo je umro pa tek onda rođen. Ne postoji evidencija u knjizi umrlih, već samo u knjizi rođenih, primedba rukom uneta da je dete umrlo. I to onda kada je stigao poziv za upis u knjige rođenih. Znači, na našu primedbu je to uneto, jer smo im mi dali podatak o smrti - veli Stana.

KNJIGE ZA PLAKANJE
- U MATIČNOM uredu sam tražila izvod iz matičnih knjiga. Načelnica me pita šta sad, pobogu, posle sto godina tražim. Kažem joj da tražim sina. Pa znate li vi da je to sada odrastao čovek, kaže mi ljutito. A ne kaže da bi bio odrastao čovek. Znači to nešto. I kaže, znam, to vas **pali** i šalje onaj Manojlović iz Sokobanje, onaj manijak. Pročulo se da **čačkamo**, da tragamo. I neće da nam primi zahtev za izdavanje izvoda iz knjige rođenih i knjige umrlih. Jer, dete je bezimeno. A pred nama imamo krštenice koje su drugi matični uredi izdali na bezimenu decu. Znači, jednom može, drugom ne može. Zakon je, valjda, na celoj teritoriji Srbije isti.
Stana Čorbić tvrdi i da je iz bolnice dobila potvrdu da je primljena u tu ustanovu, da je rodila živo muško dete, ali nigde ne piše da je umrlo.
- Na jednoj strani imam potvrdu da je umrlo ali da se nije rodilo, a na drugoj strani da je rođeno ali ne piše da je umrlo. U matičnoj knjizi umrlih nedostaju podaci, nema imena, prezimena, časa i minuta kad je umrlo, nema datuma dojave smrti - kaže Stana. - Pa kako onda da znam da je reč o mom detetu. Dalje, piše da je 3. januara 1980. upisano dete kao umrlo, a tek 19. januara da je rođeno. Neka nam je Bog na pomoći.
A kao i mnoge druge majke i Stana je uverena je da se iza svega krije teška podvala. Najavljuje da će sa suprugom sve goniti dok ne dokažu ko im je ukrao dete.
- I naći ćemo ga. Nije u zemlju propao. Verujem da će, kad neko vidi sliku Damjana iz mladosti, prepoznati mladića koji je njegov sin. Ili će to on sam da uradi. Ako zna da je usvojen, a čuli smo da mu je očuh to na samrti priznao, i on će krenuti u potragu. Samo je potrebno malo da se sretnemo.

NEPOJMLJIVI ČIN SKRNAVLJENJA
NEURUČIVANJE umrlog novorođenčeta majci koja ga je nosila u svojoj utrobi, za pravoslavnu crkvu je čin nepojmiljivog skrnavljenja svega što čovek po Božjoj zamisli treba da bude.
- Svako ljudsko biće koje je živo dočekalo dolazak na ovaj svet ima pravo i na krštenje i na dostojnu sahranu i na grob u kojem će počivati - predočio je sveštenik otac Raša povodom afere sa naprasno umrlim bebama koja je pre nekoliko godina potresla Niš. - Savremeno doba uslovljava porođaj u specijalizovanim ustanovama, porodilištima. Većina osoblja koje pomaže ženama da decu donesu na svet zna da kada je prisutan i najmanji rizik koji dovodi u pitanje opstanak deteta u životu, može da se obavi i postupak takozvanog “skraćenog” ili “kliničkog” krštenja. Taj obred se obavlja nad živim detetom i oduzima svega nekoliko sekundi.
Međutim, ukoliko se krštenje i pored toga ne obavi, umrlo dete se mora vratiti roditeljima, pre svega majci, koja ga je nosila i donela na ovaj svet.
- Sa umrlim novorođenčetom se mora postupati kao sa preminulim ljudskim bićem, jer je svako novorođeno dete čovek, a to znači ikona Božja - konstovao je otac Raša. - Obdukcija se radi uz saglasnost majke, ali se i posle toga dete daje roditeljima da ga dostojanstveno sahrane i da znaju grob na kojem će počivati posle boravka na ovom svetu, ma koliko kratak boravak bio. Ne sahraniti umrlo dete znači oskrnaviti sve ono što se smatra svetim ali i ljudskim na ovom svetu. Niko nema pravo i niko ne sme to da ospori umrlom ljudskom stvorenju a ni roditeljima.

Nastaviće se