Prvi trag – lažni broj

PIŠE: Miša Ristović

PUT do istine bio je mukotrpan. Svesni su toga bili Radojka i Milutin Manojlović iz Sokobanje, koji tvrde da im je ćerka Nikoleta živa i da je ukradena posle porođaja. Manojlovići se zato pažljivo i detaljno podsećaju šta se dešavalo davne 1979. godine, kada je Radojka donela na svet blizance. Po zvaničnoj verziji, devojčica je umrla 16. maja.
Otac Milutin, koji je za vreme porođaja svoje supruge bio na odsluženju vojnog roka, a skinio je uniformu dve nedelje posle tragičnog događaja, odmah je otišao u Specijalnu bolnicu za nedonoščad kod dr Stevana Dudića koji ga je, kako tvrdi, tešio time da su on i supruga mladi i da će imati još dece.
- Objašnjavao mi je da su deca u inkubatoru i da im se stalno kontroliše bilirubin, koji može u trenutku da se naglo uveća - priča Milutin Manojlović. - Tvrdio je da se devojčici upravo to dogodilo, u trenutku kada su se smenjivale medicinske sestre, pa u tom kratkom intervalu nije bilo kontrole. Ponovio je da ne bi bilo dobro da vidim telo i objasnio: “Kad skoči bilirubin, to je kao kad se topi sapunica u kadi. U trenutku smene sestara bilirubin je skočio i pojeo mozak!” Ruku na srce, nisam tada reagovao kako treba jer da sam mogao da razmišljam, tražio bih da mi to i napiše. Drugo, svi znamo kako je tada bilo vreme jer da sam bilo šta posumnjao sigurno bih završio u zatvoru.

KRŠTENICU ILI SMRTOVNICU
KADA su se pomirili sa surovom činjenicom, Manojlovići su svoju roditeljsku pažnju skoncentrisali na dečaka. Pitali su lekare kako da ga neguju, jer se tvrdilo da je u teškom stanju. Rečeno im je da nema nekih garancija, bar dok ne prođe pubertet. Istovremeno, predloženo im je da promene sredinu i odu na more ili u banju.
Tada Manojlovići donose važnu odluku iz osnova menjaju život napustivši Beograd. Milutin se setio da ima nešto dedovine u Sokobanji, pa postaju stanovnici ovog turističkog mesta.
Mali LJubomir odrastao je u Sokobanji i tek 1998. godine izvadio je novu krštenicu, kako bi dobio ličnu kartu, pasoš i vozačku dozvolu. Međutim, ta krštenica je roditeljima bila neobična po tome što u njoj nije bilo njihovih matičnih brojeva i što je godište oca Milutina promenjeno, pa je učinjen deset godina starijim.
U jesen 2001. godine LJubomir je odlučio da se profesionalno bavi fudbalom, zbog čega mu je bila potrebna i detaljna dokumentacija o zdravstvenom stanju. Posle toliko godina, bila je to prilika da Manojlovići zavire i u dokumentaciju o svojoj umrloj Nikoleti.
U SO Savski venac majka je zatražila krštenice za oba deteta. Za LJubomira je dobila ovaj dokument 21. novembra, dok je za drugu morala da dođe sutradan.
- Međutim, tog narednog dana devojka za šalterom saopštila mi je da ne može da mi izda krštenicu devojčice. Na ekranu kompjutera bila je ispisana naznaka da se ta krštenica ne može izdati bez sudskog naloga! - predočava Radojka Manojlović. - Onda sam zatražila smrtovnicu, ali su rekli da ne mogu dati ni nju! Počela je rasprava, umešali su se i drugi, pa su na kraju odlučili da mi ipak izdaju krštenicu.

DVA SUMNJIVA DETALJA
MANOJLOVIĆI su u toj krštenici zapazili dva, za njih sumnjiva i neobična detalja. Prvi, da je Nikoleta rođena u 22.51 sat, iako je u protokolu “Narodnog fronta” pisalo 22.05, dok Radojka tvrdi da bi sigurno zapamtila da je porođaj trajao čitav sat. Drugi, za Manojloviće još drastičniji detalj je naknadna zabeleška da je Nikoleta umrla i da je njena smrt zavedena u matičnoj knjizi umrlih za 1979. godinu, pod brojem 2.222.
Međutim, proverom su utvrdili da je pod tim brojem u knjizi umrlih evidentiran odrastao čovek, koji je umro u **Narodnom frontu**, a ne u Bolnici za nedonoščad!
Broj 2.222 je broj protokola poroćaja u “Narodnom frontu”, a broj potvrde o smrti iz Bolnice za nedonoščad, koju je potpisao dr Aleksandar Marjanović, sa pečatom prijemne ambulante i bez ikakvog podatka o tome da li je bilo toliko pominjane obdukcije 2.156. Pod tim brojem se u knjizi umrlih nalaze podaci o bezimenom ženskom detetu Radojke i Milutina Manojlovića.
Naravno, ovakva otkrića su dodatno uznemirila Manojloviće, pa su otišli i do Bolnice za nedonoščad, sadašnji Institut za neonatologiju i zatražili dokument o svojoj devojčici, onako kako se to čini za bilo koje dete.
Dobili su već pomenutu potvrdu da je devojčica otpuštena 25. juna 1979. godine, istog dana kada i dečak. Mogućnost da se radi o nesrećnom permutovanju utoliko je manja što je dečak zaveden pod brojem 599, a devojčica pod brojem 600, kako i piše na potvrdi.
Manojlovići zato sada poseduju dva dokumenta iz iste ustanove - staru potvrdu da je dete umrlo u Bolnici za nedonoščad i novu da je dete te iste, 1979. godine, otpušteno iz te iste bolnice. Razmišljali su o mogućnosti da se u pitanju administrativna greška, ali Milutin Manojlović kaže da se ne radi o jednoj, već o nizu manjih i većih grešaka, što je previše za tek rođeno dete.
Istovremeno, Milutin Manojlović danas veruje da je neko u Specijalnoj bolnici za nedonoščad nameravao da mu uzme i sina LJubomira.

DEČAKU IPAK BOLJE

OD samog početka dobijali smo informacije da muško dete nije dobro. Dr Dudić je to ponavljao i po mom izlasku iz vojske, pošto nam je već saopšteno da je devojčica umrla - tvrdi Milutin. - Pri drugom susretu govorio je da je dečak izobličen, da mu je u glavi sukrvica i da već nema pola mozga! Predlagao nam je injekciju, da “skratimo muke”.
Milutin kaže da je to odbijao govoreći da će, pošto mu je jedno dete umrlo, ovo drugo čuvati “onakvo kakvo mu je Bog dao”. Otac veruje da je ta njegova upornost bila u direktnoj vezi sa povoljnijim informacijama o stanju dečaka, koje su počele da stižu narednih dana.
Zato on danas posebnim očima gleda i na epikrizu bolesti, ispod koje su imena dr Dudića i dr Slobodanke Ilić, tada načelnika odeljenja a danas direktora Instituta.
U prvom delu epikrize konstatuje se da je dete primljeno u teškom stanju i to se potkrepljuje podacima o skromnoj oceni novorođenčeta, sniženoj temperaturi, mlitavosti, podrhtavanju, natečenoj modroj koži, ubrzanom disanju i, što je najvažnije, smanjenom kalcijumu i uvećanoj koncentraciji bilirubina koji može izazvati encefalopatiju. Na to upućuje i prisustvo krvi i belančevina u likvoru, moždanoj tečnosti. Zato je dete prvog dana primilo transfuziju, četvrtog mu je menjana krv, imalo je foto-terapiju i primalo je kiseonik. Ostali nalazi bili su dobri.
Roditeljsku sumnju izaziva drugi deo epikrize, za koju Manojlovići veruju da je dopisan naknadno. Tu se konstatuje da je faza oporavka bila primetna u četvrtoj nedelji, dakle pre nego što se otac vratio iz vojske, pa je nejasno zašto mu je predlagano da digne ruke od deteta u trenucima kada je nastupalo poboljšanje. Manojlovićima je nejasno je i to zašto je i na osnovu kojih nalaza dete pri kraju boravka u bolnici dobilo još jednu transfuziju, ako je imalo 4,5 miliona krvnih zrnaca, što je u granicama normale.
Nejasno je Radojki i Milutinu Manojloviću zbog čega je konstatovano da je majka “održala laktaciju” i da “treba nastaviti sa dojenjem”, kad je ona izgubila mleko 40 dana ranije, posle vesti o smrti kćerke, a sumnju im izaziva i terapija preporučena pri otpuštanju, koja se svela na mleko, vitamine i gvožđe - za pacijenta koji je bio “otpisivan”.
Zato Manojlovići misle da je ovako sročen drugi deo epikrize trebalo da opravda drastične predloge dr Dudića i da ih nekako pomiri sa zdravstvenim stanjem deteta, koje se pokazalo daleko boljim.
“Otpisani” dečak je danas kršan momak, visok 185 cm, student fizičke kulture i aktivan fudbaler. Ima mlađeg brata Dragana (21).

GREŠKA
NA javne prozivke Manojlovića usledilo je ubrzo i reagovanje iz Instituta za neonatologiju, nekadašnje Specijalne bolnice za nedonoščad u Beogradu, u kome se kaže da je došlo do greške, odnosno da je u spornoj potvrdi mrtva beba greškom proglašena za živu.


(NASTAVIĆE SE)