Kadar nije kadar

Piše: Risto Grđić


ZA sve ono što se dogodilo od 1918. do 1941. godine poneo je odgovornost srpski narod. Taj narod, koji je zajednici nesebično darovao ogromni moralni kapital koji je Srbija imala u celom svetu, pa i svoje ime, svoju ratnu odštetu i svoju spaljenu i opustošenu zemlju; koji se odrekao svih onih prednosti koje je Srbija iznela iz Prvog svetskog rata, a u prvom redu proširenje Srbije prema Londonskom ugovoru; taj narod je proglašen za šovinistu, ugnjetača, pljačkaša i eksploatatora!
Ta se priča čuje i danas, iako je svakom jasno da je Srbija ekonomski najzaostalija, i od zajednice najmanje koristila. Istina je da je Jugoslavija rastrojila i demoralisala Srbe, dok su njenu propast 1941. godine sve ostale etničke grupe dočekale, uglavnom, kompaktne i ujedinjene, a ekonomski osnažene. Samo je još trebalo da prigrabe i raznesu za vreme rata, dok su Srbi bili stavljeni van zakona (Hrvatska, Bosna), srpsku imovinu i da slika bude potpuna.

ŠVERCERI I ŠPEKULANTI
PRVOG decembra 1918. godine je sprovedeno ujedinjenje protiv volje najvećeg dela Hrvata, a možda i Slovenaca. Ceo period do 1941. prošao je u borbi centripetalnih snaga koje su uglavnom predstavljali Srbi, i centrifugalnih snaga, koje su uglavnom predstavljali Hrvati, da bi im, ranije njihov protivnik, u odsudnom momentu prišao i sam Svetozar Pribićević. Uloga ovog fatalnog čoveka, koji je i mene bio zaneo, te sam bio njegov pristaša i fanatični borac, bila je za Jugoslaviju kobna, a za srpski narod od nedogledno štetnih posledica.
Sjajni kapetani i majori iz balkanskih ratova su u Jugoslaviji, postavši generali, počeli da se bave korupcijom i da zidaju palate po Beogradu. Isto tako od onih sjajnih političara koji su vodili Srbiju od 1903. do 1918. izrodila se jedna klika politikanata koja je, zadovoljna tim što je ostvarena velika država, počela da gleda svoje partijske i lične poslove. Danas se čovek s čuđenjem pita: kako je to odjednom sve podbacilo?
Prva biljka koja je počela posle oslobođenja da cveta bila je korupcija. Ona se i u našem Gacku odmah pojavila. Vlada u Sarajevu, obrazovana po raspadu Austrije, htela je da pomogne ratne stradalnike - internirce na taj način, što im je davala neke **izvoznice** na sodu i druge artikle. Tim su **izvoznicima** oni mogli da izvezu iz zemlje izvesnu količinu određenih artikala, i pri tom nešto zarade. Ali oni nisu znali da s tim barataju, nego se odmah formirala grupa švercera i špekulanata koja je od njih otkupljivala izvoznice, dajući im neku naknadu, a sama zarađujući lavovski deo. Ali čim se čulo da ima leba bez motike, krenuše iz Gacka čitave povorke stradalnika i nestradalnika da u Sarajevu traže izvoznice.
Sva trgovina s izvoznicama niti je bila velika korupcija, niti veliki ćar, te se više razminula na vicevima na račun Hercegovaca, naročito Gačana, ali tek s njom je otpočelo polagano demoralisanje naših Srba i otvaranje nezadovoljstva kod nesrpskih elemenata. Mesto da se zakonski obezbedi odšteta onima koji su za vreme rata izgubili imovinu i stradali, prišlo se jednoj improvizaciji, od koje skoro niko nije imao koristi (sve se potrošilo u vozne karte Sarajevo-Gacko), a moralna šteta bila je ogromna.

RADIKALSKI PRVACI
JOŠ se nismo dobro ni snašli u novom stanju, kad počeše politički agitatori da se muvaju kroz narod. Svetozar Pribićević, neosporni vođ Srba u Hrvatskoj a po oslobođenju i dobrog dela Srba u Bosni, stvori sa srbijanskim strankama, koje su bile u opoziciji radikalima, Demokratsku stranku. U tu stranku uđe i najelitnija srpska politička stranka u Bosni, tzv. **narodovci**: Tako se oko ove grupacije okupiše i Šćepan i Vasilj Grđić, i dr Nikola Stojanović, i dr Uroš Krulj, i Atanasije Šola, te i neki napredni muslimani i Hrvati iz Bosne. NJihov glavni rival bila je Radikalna stranka sa velikim srpskim državnikom Nikolom Pašićem na čelu.
LJubomiru Davidoviću, LJubomiru Stojanoviću, braći Marinkovićima, dr Ivanu Ribaru i ostalim vođama tadašnje Demokratske stranke ne može se poreći čestitost i dobronamernost, ali politička borba, koju su oni poveli s radikalnom strankom, toliko je zatrovala politički život Srba, da je sve to moralo dovesti do katastrofe koja je kasnije nastupila. I radikalna stranka nosi veliki deo odgovornosti za nastalo stanje. Metode glavnih radikalskih eksponenata u Hercegovini: dr Lazara Markovića i Petra Ivaniševića, kojima po demagogiji nije bilo ravnih, toliko su bile korupcionaške i prljave, da je naš narod zgranut stao da gleda čudo. Ali kad je Lazica počeo da deli pare i daje koncesije (**Sekvestar**), borba je povezana sa ličnim interesima i postala divlja. Ona je dovela do čestih krvoprolića i pravog bratoubilačkog rata, a sve s parolom da je Radikalna stranka jedina prava srpska stranka, i kogod je protiv nje taj je izdajnik.
Sva ova nakazna borba nagrizala je moralnu čvrstoću našeg naroda i srozavala naš ugled pred nesrpskim elementima. Oni koji su 1918. plakali za Austrijom i skrili se u mišje rupe, sada izađoše na svetlo dana, da ruše sve tekovine oslobođenja.

LJAGA NA SRBE
POKUŠAO sam da opišem osećanja moje generacije prema srpstvu i njegovim idealima. Čini mi se da takvog idealizma nikad nije bilo, niti će ga ikad biti. Svaki Srbin kada misli na taj sjajni period naše istorije mora da uzdahne. E, sad je moguće sebi predstaviti kakav je poremećaj u našim dušama nastao, kad smo videli sve ono što se događa.
U to počeše iz Srbije da pristižu novi činovnici. Greška, koja je učinjena 1912. godine u Makedoniji, a posle rata se ponovila, učinjena je i u ostalim novooslobođenim krajevima, naročito u Bosni i Hercegovini. Najgori kadar, politički zatrovan, poslan je u te krajeve da zameni jedan savršen birokratski aparat koji je bila stvorila Austrija. Ovi su činovnici naneli grdne štete državnom autoritetu i srpskom imenu. Srbi se pokunjiše, a ostali se zlurado smejahu. Besomučna separatistička propaganda: frankovačka, klerikalna i radićevska, dobi krila, bacajući na Srbe krivicu za sve što ne valja.
I ono što nisu učinili Srbi, i ono što je naopako učinjeno onde gde uopšte nije bila Srbija, sve je išlo na račun Srba. Kakvu je pometnju sve to stvorilo kod nas Srba omladinaca, nije teško pretpostaviti. Većina ode u levičare, da tamo upadne u haos borbi i obračunavanja, gde mnogi potonuše u mrak. Sudbina moga kolege Sime Miljuša, koji izgubi glavu u jednoj od Staljinovih čistki, a koga danas niko ne spominje, karakteristična je po sudbinu cele moje generacije. Haos, lutanje i nesnalaženje! Ja, sa mnogima, ostadoh na liniji jugoslovenskog nacionalizma, da svi zajedno preživimo brodolom 1941. godine i da se vratimo na srpsku nacionalnu liniju, s koje smo i pošli u život u najranijoj svojoj mladosti.

SRBI MUSLIMANI
KAO već prekaljeni borci, mi smo 1913. godine o ferijama, uoči carevog rođendana, poskidali austrijske i mađarske zastavice izvešane na kapiji **Stočne stanice** u Gacku i spalili ih. Glavne kolovođe u toj akciji bili su Srbi muslimani: Ismet Sarić i Husnija Kurtović, malo stariji od nas, koje smo mi slušali s najvećim poštovanjem i poverenjem. Saradnja Srba i pravoslavnih i muslimana, sve je više jačala sve do izbijanja prvog svetskog rata. Braća Aziz i Ismet Sarić, Šukrija i Husnija Kurtović, a za njima i mlađi, bili su nam ne samo stariji drugovi nego i učitelji. Kamo sreće da je ta atmosfera ostala nepomućena do danas.

(Nastavlja se)