Revizija starih zabluda

Piše: Risto Grđić

DALEKO bi nas odvelo kad bismo istraživali greške učinjene i s jedne i s druge strane. Toga je bilo mnogo i one su od svih naših zajedničkih neprijatelja obilato eksploatisane. Greške se čine i danas i malo ko hoće da vidi stvarnost onakvu kakva je. Sve se preuveličava i dramatizuje, i svak svakom smeta. Koji god Srbin dođe iz Bosne tuži se na Muslimana, koji god Musliman dođe tuži se na Srbe. Da kod Muslimana ima dosta neiskrenosti i prevrtljivosti, a kod Srba prepotentnosti, megalomanije i težnje za isključivim vladanjem, to je fakat, ali potrebna je revizija starih shvatanja. Potrebno je gledati unapred a ne unazad, potrebno je poći za razumom i sopstvenim interesima!
Ovi zaključci proizvod su mog razmišljanja na osnovu sadašnjeg stanja stvari i pogleda moje generacije. Nove generacije možda će rešavati pitanja smelije i radikalnije. Ja ću se radovati ako ih reše dobro. U tom slučaju, ova moja razmišljanja ostaće kao dokument o tome kako se nekad naivno mislilo o problemima koji su mučili moju generaciju. Međutim, dok sam živ, ne propuštam priliku da reknem ono što mislim da treba reći. Za nas stare političare te su prilike veoma retke. Pa ipak, nekad se pruže.

NIJE SVAKO ZLO...
TAKO ja u **Politici** od 16. septembra 1963. godine pročitah napis nekog inž. Stojanovića pod naslovom **Zašto se proširuje i obnavlja upotreba turski naziva?**, u kome se pisac zauzima za odstranjivanje turski naziva beogradskih ulica, trgova i ostalog.
Znajući od ranije koliko vređa naše Muslimane ovakvo pisanje protiv Turaka, napisah odgovor na taj napis koji pod mojim naslovom **Nije sve zlo od Turaka** i sa izvesnim skraćivanjima izađe u **Politici** od 11. septembra 1963. Tu ja napisah otprilike ovo:
**Zašto da nam budu odvratni nazivi Kalemegdan, Dorćol, Terazije itd, koji u našem jeziku tako lepo zvuče. Beograd, koji od svog postanka stoji gordo na međi istoka i zapada, povezuje ih, posreduje između njih. Mešavina u nazivima i stilovima čini ga interesantnijim i lepšim. Turci su ovde vladali 500 godina i svakako ostavili svoga traga. Tih tragova kao i svoje istorije mi se ne stidimo... Iz tog doba mi znamo za nabijanje na kolje i mnoge muke i patnje, ali znamo i za period kada je srpski jezik bio diplomatski jezik na carigradskom dvoru, znamo za obnovu Pećke patrijaršije i sl. Iz tog vremena ostale su nam mnoge lepe građevine koje danas obnavljamo i uživamo u njima. Ko bi uništio ono što imamo u Mostaru, Sarajevu, Počitelju, Foči i Travniku? Ko bi se odrekao naše sevdalinke tako bliskoj našoj duši?
Imali smo mi u novije doba mnogo gorih nasilnika i zavojevača nego što su bili Turci. Ono što su radili razni nacisti, fašisti i njihovi trabanti davno je prevazišlo sva turska nasilja. Pa nikome ne pada na pamet da zla tih modernih janičara prenose na ceo narod iz koga su potekla. Meni se čini da mi preterujemo pripisujući samo Turcima sve ono što nas je snašlo u prošlosti.

RAZUMAN GLAS
PORED ovih i mnogih drugih razloga nateralo me je da ovako istupim i to što vidim koliko se danas piše o Turcima, od kojih nam u sadašnjosti ne preti nikakva opasnost, kao da se time hoće da prikriju i potisnu ustaška i njima slična zlodela prema srpskom narodu u najbližoj prošlosti. Ko sve i danas nije ustao protiv Srba, a mi, mesto da upoznamo prave neprijatelje, bavimo se samo Turcima**.
Moj člančić je izazvao neočekivanu reakciju. Već to jutro u šest sati zazvonio je telefon i jedan prijatelj mi je sa oduševljenjem čestitao. Odmah zatim počela su da stižu pisma s raznih strana. Neki su zadovoljni i oduševljeni, a neki me napadaju i šalju u Tursku. Jedan anonimni me čak naziva kretenom. Važno je da je članak na bosanske Muslimane ostavio najpovoljniji utisak. Dovoljno je reći da je preštampan u **Glasniku vrhovnog islamskog starešinstva SFRJ** u broju 9-10 za 1963. Nije bez interesa konstatovati da ga je i francuska ambasada u Beogradu objavila u svom biltenu od 11. septembra, dakle istog dana kad je objavljen u **Politici**.
Tek na dodir sa ljudima iz Bosne saznao sam kakav je kolosalan utisak ovaj članak napravio tamo. Ovih dana me je posetio Šukrija Kurtović, bivši narodni poslanik i ugledni političar iz Sarajeva, koji mi reče: **Ti si, Risto, danas najpopularniji čovek kod bosanskih Muslimana. Prvi razuman glas nakon 40 godina podigao si ti, da se jednom prestane s vređanjem muslimanskih osećanja**.

ŠIROKA DUŠA SRBIJE
MOJ razgovor sa Šukrijom nije me, inače, sasvim zadovoljio. Učinio mi se suviše kritičan njegov stav prema srpstvu, a prema Srbijancima posebno. NJemu je krivo što Srbi ne osuđuju dovoljno četničke zločine prema muslimanskom življu za vreme rata. Zamera im još mnogo štošta.
O četničkim zločinima rekao sam mu otprilike, pored onog što sam napred istakao, i sledeće:
Nas Srbe vređa kad se ovi zločini izjednačavaju sa ustaškim. Ovde je radila ogorčena gomila, a tamo organizovana državna vlast, sa poglavnikom i velikim županima na čelu, koji su javno proklamovali načelo da sve Srbe treba likvidirati. NJima se pridružila i katolička crkva, koja je posećivala, bodrila i blagosiljala Pavelića dok je ovo činio. Potpredsednik Pavelićeve vlade, koja je ove zločine činila, bio je vođa bosanskih Muslimana - Spahin naslednik Kulenović. Jedina svetla zraka u to vreme bile su rezolucije bosanskih Muslimana iz Sarajeva, Mostara i Banja Luke. Srbi to cene i poštuju, ali traže i od drugih da pravilno ocenjuje sve događaje.
Nema poštenog Srbina koji ne žali za prolivenom nevinom muslimanskom krvi, ali niko nije mogao od Srba tražiti da sede skrštenih ruku i čekaju da ih ustaše sve pokolju. A kad je došlo do otpora i osvete, zlu su otvorena sva vrata.
Na Srbiju ne dam, rekao sam dalje, ni gorku reč. Ona je spasla 400.000 izbeglica, od toga 80.000 dece, pa i 20.000 Slovenaca. NJoj niko nije zahvalio i o nju se svak ogrešio, a izbeglice najviše. Međutim, njena široka duša sve oprašta i preko svega prelazi.
Naša je dužnost da se bratstvom i ljubavlju povezujemo i da zaboravljamo sve ono što je nemilo i nevaljalo bilo među nama. Moramo poći od sopstvenih interesa, a interes nas pravoslavnih i Muslimana je istovetan. Tu, na međi Istoka i Zapada, bili smo, jesmo - i ostajemo.

RAZJAŠNJENJE AVDE KUKAVICE
MNOGI naši ljudi se čude otkud to da naše Muslimane, pa i one nacionalno orijentisane, vređa kad se govori ili piše protiv Turaka. Naročito ovo ne razumeju političari iz prečanskih krajeva. Baš neki dan me upitao dr Mirko Došen, bivši poslanik i novinar: **Je li istina, Risto, da su Šukrija i Mustafa dobili muslimansko-turski recidiv?**
**Šta se čudiš, Mirko - odgovorih mu - kad si i ti dobio srpsko-pravoslavni recidiv. Od nekadašnjeg integralnog Jugoslovena izgradio se u tebi Srbin najuže koncepcije. Ali, ne samo u tebi, nego i u meni, u svima nama. Godine čine svoje!** No, ne radi se tu o recidivu, nego o nečemu što je oduvek postojalo samo mi to nismo videli. Meni je tu stvar najbolje razjasnio Avdo Kukavica iz Banja Luke, koji mi je, povodom mog članka u **Politici**, napisao: **Meni kao bosanskom Muslimanu nije svejedno što se piše o Turcima**. Ovako misli svaki bosanski Musliman, svejedno je li visoki intelektualac ili nepismeni seljak, je li verski zatucan ili potpuni bezverac, je li anacionalan, nacionalan ili internacionalan.

(NASTAVLJA SE)