Istina o ustaškim progonima

U MAJU 1941. godine, kada sam preuzeo vođenje kancelarije Srpske patrijaršije, u Beograd počeše da stižu crni glasovi iz svih krajeva srpstva. Čim je u Rimu potpisan sporazum o granicama Hrvatske, počeše ustaški zločini nečuvenih razmera i metoda, o čemu stizahu glasovi iz svih krajeva na koje se protezala vlast Nezavisne Države Hrvatske. Hajka na Srbe proklamovana je kao državni program. Poglavnik, njegovi ministri i župani, njihove novine i **krugovali** katolički sveštenici sa oltara i svi oni koji su predstavljali i mogli da predstavljaju državnu vlast najaviše istrebljenje i pokolj Srba koji su se našli u granicama te zemlje i organizovaše ološ koji otpoče da ih kolje i zatire.
Glavni teror sručio se na čisto srpske krajeve: istočnu Hercegovinu, Bosansku krajinu i srpske krajeve Like i Banije, gde je trebalo što brže istrebiti sve što je srpsko. Veliki župan banjalučki Viktor Gutić izjavio je jednom Srbinu, između ostalog: **Stotinak hiljada pobijenih, stotine hiljada iseljenih, preostatak, ostavši bez vođa, pokatoličiće se, te ćemo za deset godina imati čisto hrvatski narod u Hrvatskoj. Naročito će pogranična zona prema Srbiji, u dubini od 50 kilometara, biti potpuno očišćena od Srba. U nekoliko srezova to je već izvršeno. To je tek uvod u pravo istrebljenje!

TUŽNI RAZGOVORI
DVE, za nas najnakaznije, ideologije sveta - hitlerovska i ustaška - ujedinile su se da iskorene srpski narod!
Saznavši za ustaške zločine u mom gatačkom srezu, napisao sam referat i umnožio ga. Počeo sam da prikupljam i publikujem sve što mi je do ruku došlo o ustaškim zločinima. Mitropolita Josifa i arhijereja sam iz dana u dan upoznavao sa ovim podacima i nastojao sam da dopru do što više ruku. Sva moja aktivnost bila je sada usmerena u tom pravcu. Jednog dana rekoh mitropolitu Josifu da nije dovoljno samo jadikovati. Srpska crkva ne sme dalje samo da gleda, čeka i plače, nego joj je dužnost da nešto i učini. Mi moramo, na bilo koji način, upoznati svetsku javnost s ovim što se događa. Mi moramo i kod Nemaca podići svoj glas pa makar od toga i ne bilo uspeha, ali neka u istoriji ostane zabeleženo. Mitropolit Josif, koji je uvek za narodne interese imao širokog shvatanja i razumevanja, prihvativši moju inicijativu, ovlasti me da sazovem manju konferenciju Srba, naročito iz krajeva koji sada stradaju, pa da odlučimo šta da se radi.
Tih dana Nemci su doveli iz Bosne episkopa tuzlanskog dr Nektarija Krulja kao člana Svetog arhijerejskog Sinoda, da bi Sinod mogao održavati sednice, i tako njega nehotice spasli. Prisustvo episkopa Nektarija, koji je kao Josif uvek imao razumevanja i ljubavi za narod, dobro mi je došlo, da bi ta konferencija bila impresivnija i konkretnija. On nam je dao i najnovije podatke. Sećam se konferencije održane u Konaku kneginje LJubice jednog popodneva na konspirativan način. Ja sam ljude dočekivao na vratima i uvodio ih u sobu. Tužni su bili naši razgovori, ali plodonosni. Rešismo da se napiše memorandum Dankelmanu, vojnom komandantu Srbije, u kome će biti izneti ustaški zločini i zastrašena zaštita srpskom narodu od daljeg terora.
Trebalo je delati mudro i oprezno. Trebalo je podići nemačkoj vojnoj sili i njenoj kulturnoj misiji, iako je svakom bilo jasno da ustaše ništa ne bi mogle učiniti bez Nemaca. Stoga je najpre uspostavljen kontakt jednom posetom članova Sinoda komandujućem generalu, prilikom koje je predata jedna kraća predstavka u kojoj je izloženo šta se radi sa srpskim narodom i kakva je u tom momentu bila situacija Srpske crkve. To je bilo 8. avgusta 1941. godine. Odmah iza toga prišlo se izradi opširnog memoranduma koji je, može se reći, postao istorijski. Tek proturanjem ovog memoranduma preko gvozdenog Hitlerovog obračuna u slobodni svet Evropa je saznala šta se događa u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj i šta se zbiva sa nesrećnim srpskim narodom. Ovaj memorandum je izazvao i prave svađe u izbegličkoj vladi jer su tamošnji hrvatski ministri tražili način da obezvrede navode memoranduma i smanje sramotu države koja se nazivala hrvatskom.

MAJKA SRBIJA
OVIM memorandumom i svim svojim daljim akcijama pod okupacijom Srpska crkva je učinila ogromne usluge svom narodu. Zahvaljujući zdravoj pameti mitropolita Josifa, ona u tim momentima, iako bez patrijarha koga su Nemci uhapsili, nije bila obezglavljena. Neću se ogrešiti o svoju skromnost ako konstatujem da sam ja u svemu tome bio desna ruka mitropolitu Josifu i, uz mitropolita Nektarija Krulja, njegov glavni savetodavac.
Iako je ideja za ovu akciju bila moja, memorandum nije samo moje delo. Pored mene, na njemu su radili i drugi, ali glavna zasluga za njegovu savršenu stilizaciju pripada dr Peri Slijepčeviću, profesoru univerziteta, mom zemljaku, koji se sav bio predao ovom poslu. Germanista po struci, on je najviše pomagao da se memorandum prevede na nemački jezik. Pri prevođenju nam je pomagala i ekipa prevodilaca pri Upravi grada Beograda, među kojima i profesor Selesković, te kajkavski pesnik Milan Dobrovoljac **Žmigavec**. NJemu kao Hrvatu služi na čast što je pomagao da ustaški zločini izađu na svetlo dana. Neće biti bez interesa konstatovati da je ovaj čovek, u dubokoj starosti od preko 80 godina, biskup Hrvatske katoličke crkve. Sve vreme okupacije ostao je u Beogradu, deleći sa Srbima zlo i dobro i pišući na kajkavskom **jeziku** pesme rugalice o Paveliću.
I posle memoranduma ustaše su ubijali Srbe, ali neposredno posle njegove predaje prebačena je u Srbiju grupa od nekoliko stotina srpskih sveštenika s porodicama. Mitropolit Josif i ja smo ih sačekali u Aranđelovačkoj Banji. Odmah su im isplaćene zaostale prinadležnosti, a mitropolit ih je predeljivao na dužnosti po Srbiji. Za jedan dan smo obavili ogroman posao: snabdeli ljude novcem, uputili ih na dužnosti i ohrabrili ih posle toliko pretrpljenih muka u ustaškim logorima.
I danas susrećem ljude koji spominju one nezaboravne časove kada ih je majka Srbija prihvatila spremno, oberučke, s razumevanjem, bez birokratskog formalizma, i dala im sve ono što im je mogla dati. A da smo mogli da pomognemo i njih i mnoge druge koji su iza njih došli, moramo zahvaliti tadašnjem ministru finansija Dušanu Letici i njegovom pomoćniku dr Horvatskom, koji su našoj Crkvi obezbedili potrebna sredstva i uvek je pomagali kao pravi i čestiti Srbi. Oni su nam omogućili da šaljemo pomoć i drugim krajevima koji su se nalazili pod raznim okupatorima. Slanje pomoći u krajeve pod Albanijom, ustašama, Talijanima, Mađarima, Bugarima išlo je na najraznovrsnije načine i sa velikom smelošću. Mitropolit Josif nikad se nije kolebao da donese odluku, bez obzira na odgovornost, samo ako je ocenio da bi ona mogla biti od koristi.

SUDBINA SVOJIM TOKOM
PAKT o nenapadanju koji je vlada Cvetković - Maček 25. marta 1941. potpisala s Hitlerom bacila je srpski narod (ne smem reći celu zemlju) u ogorčenje. Svima nam je izgledalo da je čast našeg naroda pogažena, da smo izdali svoje saveznike i da smo se priključili odvratnom fašizmu. Radio London od jutra do mraka raspaljivao je častoljublje i viteške strasti naše nacije iako je svim pametnim ljudima bilo jasno da su Englezi uvek gledali samo svoju računicu.
Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve zauzeo je stav protiv pakta. Patrijarh Gavrilo, čovek pun častoljublja i nacionalnog idealizma, kipteo je od ogorčenja. Otišao je knezu Pavlu da protestuje protiv pakta. Pavle mu je izložio našu bezizlaznu situaciju: **Opkoljeni sa svih strana, pitali smo Engleze mogu li nam pomoći. Oni su odgovorili da nam ne mogu poslati ni nekoliko eskadrila aviona**. Patrijarh je na to pitao Pavla: **Pa, zašto onda niste ranije upoznali zemlju sa situacijom, nego je vlada stalno pričala da će naša zemlja braniti svoju samostalnost?**

NASTAVLJA SE