Vlada bira patrijarha

Piše Risto Đorđić

PATRIJARH Gavrilo, čije sam puno poverenje uživao od prvog susreta s njim pa do njegove smrti, čim se vratio u zemlju, 14. novembra 1946. godine i sagledao stvari u crkvi ponudio mi je da se primim za direktora patrijaršijske upravne kancelarije. Oklevao sam da se tog teškog i odgovornog položaja primim, mada sam i ranije te poslove obavljao, jer direktora nismo imali, ali sam konačno dao svoj pristanak.
Tako sam odlukom patrijaršijskog upravnog odbora od 13. marta 1947. postavljen na taj najviši službenički položaj u crkveno-samoupravnoj službi. Primajući taj visoki položaj, u najtežim prilikama koje je preživljavala crkva, bio sam svestan kakvim se teškoćama i opasnostima izlažem, ali sam bio i odlučan da se interesima crkve posvetim do krajnjih granica svojih mogućnosti. Služio sam iskreno, pošteno i nesebično. Mnoge nevolje prohujale su preko glave, ali vedra čela gledam na svoj rad.
Ono što se dogodilo posle smrti patrijarha Gavrila, prilikom izbora novog patrijarha, prevazišlo je svačije očekivanje. Kao najozbiljniji kandidat, sa najviše šansi za izbor, bio je mitropolit Josif. I ja sam, koliko sam mogao, bez rezerve radio za njegovu kandidaturu. Nisam ni sanjao koliko je on za naše vlasti **persona non grata**. Ali i kad sam to saznao, ostao sam uz njega.

NOVA LISTA
NIJE bez interesa napomenuti da se sa Josifom nikad nisam u potpunosti slagao, a često smo dolazili i u sukobe. Međusobnih simpatija, jedan za drugog, nikad nismo imali. Meni se nije sviđao njegov vulgarni način razgovora, a on je svoj sukob sa stricem Šćepanom preneo i na mene. Osim toga, nikako nisam trpeo njegovu okolinu, koju on nikad nije umeo da izabere. Voleo je one koji mu se dodvoravaju i koji mu došaptavaju. Ipak, u njemu sam cenio velikog i zaslužnog Srbina, čija je skromnost bila legendarna.
Za vreme lomljenja oko Josifove kandidacije stalno se motao po Patrijaršiji Vojislav Gaćinović, moj bivši poslanički drug iz Jevtićeve skupštine. On je brat čuvenog revolucinara i tvorca **Mlade Bosne** Vladimira Gaćinovića. Bolesno ambiciozan, dosta pismen, ali preterano uobražen u neku svoju misiju, on je jedna vrlo nesređena priroda. Za vreme Prvog svetskog rata bio je kao izbeglo dete u Engleskoj i otuda zna engleski. Jedno vreme je bio zaposlen u sarajevskoj **Prosvjeti** i lepo uredio nekoliko njenih kalendara. Učio je na Bogosloviji, ali je nije završio. I tako nesvršenog, mitropolit Josif ga je zaposlio i dao mu parohiju usred Skoplja. Međutim, uoči rata on ode u Ameriku gde je dobio parohiju. No, tamo vrlo brzo dođe u sukob sa vladikom Dionisijem. Ističući se svojim levičarstvom, bio je posle rata proteran iz Amerike, a Dionisije ga je osudio na raščinjenje kao sveštenika.
Vlasti su za patrijarha želele episkopa sremskog Vikentija Prodanova. Sveti arhijerejski sabor, koji bira tri kandidata, bio je odlučio protiv njega, te ga na prvom zasedanju od 10. juna 1950. nije ni uvrstio u moguće kandidate. Međutim, pritisak vlasti, naročito UDBE, bio je strašan. Moralo se održati drugo saborsko zasedanje 30. juna i na njemu izglasati novi spisak kandidata, u koji je i Vikentije morao biti unesen. Onda je došao pritisak na izborno telo, koje se sastoji od oko 60 članova, među njima dvadesetak civilnih lica (nesveštenika) članova Patrijaršijskog odbora i eparhijskih saveta. Članovi izbornog tela hapšeni su i zastrašivani, a ukoliko se u njih nije imalo poverenje da će glasati za Vikentija, sprečen im je dolazak u Beograd.

HAPŠENJE JOSIFA
JEDAN od članova izbornog tela, poznati pravnik i nekadašnji narodni poslanik, pričao mi je da su ga na dan izbora zorom izvukli iz kuće i odveli na neko zbiralište, gde je na razne načine bio i zastrašivan. Jedan agent ga je uhvatio za jaknu i ubacio u sobu, pitajući ga: **Čekaš li kralja Petra?** Tako se uspelo da Vikentije dobije neznatnu većinu i bude izabran za patrijarha.
Za istoriju srpske crkve ovaj izbor će svakako ostati značajna pojava. Sabor je morao da menja svoje odluke, ljudi su glasali psihički dotučeni pretnjama i obećanjima. Jednom članu izbornog tela je obećan (i kasnije dat) čak i pasoš za Ameriku, ako glasa za Vikentija. Prvi Vikentijev takmac, mitropolit Josif, uhapšen je još za vreme zasedanja Sabora i odveden u manastir LJubostinju na prinudni boravak. Kasnije je pušten, ali opet hapšen i proterivan u LJubostinju i Žiču, sve do 1953. godine kad je teško oboleo. Pavši u postelju više se nije ni digao do 3. jula 1957. kad je umro. Mitropolit Josif je povukao svoju kandidaturu, a glavni Vikentijev takmac postao je mitropolit crnogorsko-primorski Arsenije Bradvarević (dobio je 20 glasova prema 25), ali i on je kasnije uhapšen i osuđen na 11 godina robije. Na robiji je ostao do 1960. a umro je 1963. godine.
Ni do danas mi nije jasno zašto je Vikentijev izbor toliko forsiran. Ako se mislilo da će on rešiti pitanje otcepljenja Makedonske crkve, nije ga rešio do svoje smrti. Ako se verovalo da će on biti poslušniji i davati manji otpor od drugih, po sredi je velika zabluda. Nijednom arhijereju nije bilo do borbe s vlastima, niti se naša vlast imala bojati od ma koga koji bi došao na čelo crkve. U borbi protiv tuđina crkva je uvek bila snažna i velika, dok u borbi protiv sopstvenih režima, ona se nikad nije isticala, pa ma kakvi da su oni bili.

BATINANJE SVEŠTENIKA
SRPSKA crkva je narodna i konstruktivna, i kao takva svesna da svaki poremećaj u zemlji plaća srpski narod. Ja sam čak uveren da bi jedan patrijarh, izabran dobrom voljom izbornog tela i nenametnut, bolje mogao poslužiti sređivanju odnosa između crkve i države, i otklanjanju nepoverenja, od nametnutog. Ako se, pak, želi slab patrijarh da bi se crkva lakše ugušila smatram da je takav račun sasvim ćorav. Može se SPC i ugušiti, ali to ide u korist katoličkoj, a tu su naši mudraci i eksperti - nemoćni.
Da je moje shvatanje ispravno, to najbolje pokazuje baš slučaj patrijarha Vikentija. Odnosi između crkve i države su se posle njegovog izbora pogoršali, a ne poboljšali. Posle hapšenja Josifa i Arsenija, mitropolit Nektarije je 19. 7. 1953. premlaćen od rulje u manastiru Ozrenu i s prebijenom nogom nasilno strpan u voz, a tri dana kasnije episkop banjalučki Vasilije je takođe krvavo izubijan. Baš za vreme Vikentija crkvi je obustavljena svaka državna pomoć u periodu od tri godine.
Inače, patrijarh Vikentije je bio bistar i sposoban čovek. U mlađim danima bavio se istorijom i napisao više zapaženih članaka u Srpskom književnom glasniku i drugim časopisima. Kao glavni sekretar Svetog arhijerejskog sinoda stekao je veliku praksu i postao vrlo sposoban administrativac. Kao monah od svoje mladosti, bio je odličan poznavalac bogosluženja i svih pitanja iz tog kruga. Bio je uz to dobar govornik.

Nastavlja se