Ponuda nove vlasti

BEOGRAD je oslobođen 20. oktobra 1944. godine, a kroz tri-četiri dana pojavi mi se u kancelariji Tatjana (Tanja) Parenta, najbliži komšija. Došla je u kancelariju udaljenu 4 kilometra, a ne kući, iako nas deli samo jedna kuća, dakle bilo je nešto važno.
Ona poče najpre sa zahvaljivanjem na svemu onom što sam za vreme rata učinio za njihovu kuću, s čim sam ih večito zadužio. Zatim pređe na stvar:
**Vi ste, gospodine Risto, odavno zapaženi od naših drugova kao jedan od malog broja političkih ljudi, koji se nikad ničim nije kompromitovao. Nama je stavljeno u dužnost da vas pridobijemo za našu stvar. Ja se pre nisam usudila da vam to kažem, ali danas sam došla s tom misijom. Vi znate kako je naša porodica stradala. Nenad, Olga i Gordana dali su živote za ideju koja danas trijumfuje. I pored svih žrtava danas sam radosna. Ali kruna svega biće ako uspem da i vi priđete nama**.

KOMUNIZAM NAJVEĆA LAŽ
VIŠE puta sam u ovim uspomenama naveo da je otvorenost moja glavna karakteristika. Nije to vrlina. Prosto nisam u stanju da zaustavim jezik, niti da mislim na posledice. Tako je bivalo, a tako biva i danas. Koliko god sam se puta kajao, toliko puta se greška ponavljala. Tu pomoći nema.
Tako je bilo i ovog puta. Tanji odgovorih sledeće:
**To što mi predlažete ne bih učinio ni po cenu života. Da to učinim, svaki pošten čovek bi imao pravo da mi pljune u lice. Celog života nacionalista, do juče poslanik partije Petra Živkovića, a onog momenta kad komuniste dođoše na vlast, postao komunista! Pa bar da je na pola sata ranije, nego sačekao dok sve bude čisto i sigurno. Tako bi mi mogao da u lice dobaci svak i da s prezirom oceni moj korak. To vredi u slučaju da je sve ostalo potaman: da je meni odjednom puklo pred očima da je u komunizmu spas celoga sveta. A ja, Tanja, i dalje verujem da je komunizam najveća laž u istoriji čovečanstva.**
Kad je to čula, ona se energično digla - i otišla.
Sutradan sam uhapšen.
Ne dovesti u vezu moje hapšenje sa ovim razgovorom, čini mi se da je nemoguće. Poverovati da me je Tanja uhapsila da me kazni ili da mi se osveti, takođe mi se čini da je nemoguće, tim pre što je i ona sama, kad je videla šta se dogodilo, trčala da me spasava, a i danas mi ukazuje sve znake poštovanja i uvažavanja.
Mnogo sam razmišljao o ovom događaju i rekonstruisao ga ovako:
Ona je, kao partijka, bila na nekom sastanku gde se tražilo od svih da se otkriva neprijatelj koji vreba iza svakog ćoška i koji može da ugrozi skupo stečene tekovine. Ona je želela da nešto doprinese, pa se setila našeg razgovora za vreme okupacije kad sam joj, da je kao majku s malim detetom utešim, rekao da znam sigurno da četnici te noći neće upasti u Beograd, i još potvrdio da to znam iz njihovih izvora. Sad joj je taj razgovor dobro došao da kaže: **Poznajem čoveka koji zna mnogo o dražinovcima u Beogradu. To je pošten čovek, on s njima nije imao nikakve veze, ali zna o njima dosta**. Verujem da u tom času nije imala nikakvu zlu nameru prema meni, nego čak da me poveže i tako posredno uspe u onom u čem nije uspela neposredno.
Bile moje pretpostavke tačne ili ne bile, tek ja sam se našao u zatvoru, u bivšoj Sokolani u Vojvođanskoj ulici. Zapravo, sam sam otišao, jer je jedan partizan, kad me nije zatekao kod kuće, rekao ukućanima da se javim tamo. Kad sam se javio, ubacili su me u jednu sobu punu zatvorenika, dok ne dođe islednik. I iz ovakvog načina pozivanja zaključujem da ispočetka stvar nije bila nimalo opasna.

GREŠKA PRED ISLEDNIKOM
ISLEDNIK je uskoro stigao i odmah me pozvao na saslušanje. Reče mi da o meni ima najbolje informacije, kao o poštenom čoveku koji nije ničim kompromitovan, ali da znam mnogo o Dražinim ljudima u Beogradu. Treba da kažem koga od tih poznajem, među svojim zemljacima Bosancima i Hercegovcima. Tu nastaje dramatičan preokret moje sudbine. Mesto da uverim da ne znam ništa i obećam da ću sve što saznam odmah saopštiti, i tako se odmah vratim kući, ja mu odgovorih sledeće:
**GOSPODINE majore, u svakom društvu postoji moral pa mislim da postoji i u vašem komunističkom društvu. Ne znam u ime kakvog morala tražite od mene da postanem špijun. Nisam špijun, niti sam bio, niti ću biti**.
Kad me je uveravao da mi je dužnost da im pomognem u otkrivanju neprijatelja, rekao sam mu: **Ne znam ništa, ali i da znam ne bih vam ništa rekao**.
Svestan svoje ispravnosti i svog pravilnog držanja za sve vreme okupacije, a revoltiran, valjda, radi ubacivanja među zatvorenike, zauzeo sam ovako arogantan stav. Mada sam se skoro celog života bavio politikom, ovaj moj stav pokazuje koliko sam ja apolitičan. O tome da je nemudar, ne treba ni da govorim. Još uvek nesvestan da sam učinio grešku, upitah islednika:
**Pa molim vas, jesam li ja optužen za nešto?**
**Ne**, odgovori islednik.
**Ako nisam zatvorenik mogu li onda kući?**
Odgovori mi da moram sačekati šefa koji će me pustiti, a dotle da se vratim u sobu. Povrativši se u sobu, rekoh nekima da ću biti pušten čim dođe šef. Neki mi se počeše osmehivati, što me je revoltiralo. Brojao sam sekunde kad će stići šef, pa da se njima nasmejem. Sekundi su prolazili; prolazili su i sati; već se i večer stala spuštati, ali niti se šef pojavi, niti bi što od mog oslobođenja.

PRVA NOĆ U ZATVORU
SOBA je bila puna nas zatvorenika. I susedne prostorije takođe. Među njima je prolaz bio slobodan, pa se moglo prelaziti iz sobe u sobu. Ukoliko je mešanje bilo veće, utoliko su vesti bile šarolikije i fantastičnije. Iz minuta u minut bio sam sve očajniji i ukočeniji. Ni s kim nisam razgovarao!
Među stražarima bio je jedan, imenom Nikodije, koji je ranije služio u Beogradskoj opštini kod Relje Aranitovića, brata Gojkove žene Rajke. Preko njega moji spolja uspostaviše vezu i Nikodije mi pred veče predade ćebe koje su mi poslali. Iskoristih tu priliku pa upitah Nikodija šta će s nama biti. On mi reče da će biti dobro. Ali pade i noć. Valjalo je spavati. Polegasmo na patos, bez reda, kud koji. Ta prva noć u zatvoru bila mi je strašna. Bio sam spreman da se svađam i bijem sa svakim. U najveće očajanje padao sam kad sam mislio na porodicu. Gde su? Šta je s njima? Jesu li živi? U kakvom su stanju i zlopate li se? Celu noć bile su mi crne misli u glavi. Prevrtao sam se kao na ražnju, ali san nije dolazio na oči.
Sutradan zatvorski život poteče dalje. Počesmo se razgovarati, približavati i izdvajati u grupe. Jedan profesor, Hrvat po narodnosti, postade centar pažnje svih zatvorenika. U crnom odelu i s halbcilinderom na glavi, a sav prljav i zapušten, pun latinskih fraza i citata, nešto između genija i budale, stalno je pričao i zabavljao nas. On mi je malo razbio brigu. Toga dana dovođeni su i novi zatvorenici. Sobe su se prepunjavale. Pitali smo se kako ćemo se smestiti kad polegamo. Ali u razgovorima i upoznavanju sa pridošlicama, prođe i taj dan.
Druge noći pade obilata kiša i poplavi nekako klozet. Susedna soba bi ugrožena da će je preplaviti izmet koji je izvirao iz klozeta. Čudili smo se i bunili što se niko ne stara da se klozet popravi i mi spasemo smrada. Počesmo saznavati da nas ovde ne smatraju za ljude dostojne bilo kakve pažnje. Neraspoloženje je raslo. Crne misli su se gomilale. Revolt je u meni ključao.

NASTAVLJA SE