Sloboda u – zatvoru

Piše RistoGrđić
TREĆI dan me prozvaše. Izvedoše me pred **šefa**. I taj je bio major. On mi reče: **Ja sam pročitao vaš predmet. Imam utisak da mnogo znate, ali ništa nećete da govorite**. Odgovorih mu ovako: **Gospodine majore, de internis non judikat pretor (O onome što je u meni ne sudi sudac). Ako smatrate da sam nešto kriv, izvolite mi postavljati pitanja i ja ću vam odgovarati, ali ako nisam kriv, molim vas da me poštedite svakog ispitivanja i da me pustite kući**.
Izgleda da sam ga naljutio. Bio je prek i nije više hteo da razgovara. Shvatio je da sam ga ismejavao latinskim frazama. Rekao je samo: **Izvolite natrag da se predomislite**. Tim započe moje **predomišljanje**. Više nisam bio **pošten čovek koga ne tereti ništa** nego drski i cinični zaverenik koji krije u sebi bogzna kakve tajne.
Oni koji me najviše vole (žena, deca, brat Gojko) najviše me osuđuju zbog mog jezika. Nekad to činim i ja sam. Ali potreba da nešto izgovorim uvek nadjača i po stoti put upadam u istu grešku. Ovog puta greška je bila skoro fatalna.

STANJE OČAJA
VIŠE me niko nije zvao. U zatvoru je bilo sve teže i teže. Počeše i vaške da se kote. Sad mi se već činilo da ovaj zatvor ništa nije bolji od nemačkog, u kom sam bio 1942. godine. Tamo je bilo bar nekakvog reda, a ovde ni toga. Mada se pričalo svašta, ipak se za svoj život nisam bojao. Nije mi išlo u glavu da nevin čovek, bez suda, može biti pogubljen, i to od srpske ruke. Ali sam zato sve više padao u očajanje zbog neizvesnosti šta mi je sa ženom i decom.
Jedno jutro dođe nam u sobu neki major. Mnogi su ga nešto molili i pitali. Ja ga upitah zna li kakva je situacija kod Požege, jer tamo su mi žena i deca. **Tamo ti je, druže krvi do kolena**, odgovori mi on.
Isto posle podne dođe nam u sobu jedna devojčica od 13-14 godina, takođe zatvorenica. Rekoše da je kćerka zloglasnog Vujkovića, šefa banjičkog zatvora za vreme Nemaca. Mala je gatala svakom u pasulj, pa baci i meni. Pošto razbaca zrna poče vrteti glavom, pa reče: **Promešajte još jednom**, a kad to učinih ona reče: **Opet isto**, pa ode dalje. Čujem je gde drugima šapuće: **Tri groba**, a zatim: **Pasulj je pogan, on hoće sve da kaže**.
Mada nikad nisam verovao u gatke, jutrošnji majorov odgovor, i ovo gatanje, stvoriše u meni očajno raspoloženje. Molio sam se Bogu samo za smrt.
Jedan od zatvorenika, činovnik Narodne banke, neki Janković, preživljavajući valjda slično očajanje kao i ja, potegao je xepni nož i zabo ga u trbuh. NJegov brat farmaceut, koji je spavao do njega, alarmira nas sve ostale, a mi stražu, te ga jedva u neko doba prevezoše u bolnicu. Ujutru, među ostalim partizanima koji su defilovali kroz našu sobu, desi se i jedna devojčica od jedva 17 godina. Ona upita: **Kakav je to cirkus noćas bio kod vas?**, a kad joj objasnimo, ona odvrati: **Što ste ga prenosili u bolnicu? Velika šteta i da je umro. Jedan skot manje! Dakle, mi, Srbi, nevini ljudi, denuncirani od neljudi, mnogi i nesaslušani, za njih smo skotovi! Zar je ta mlada partizanka govorila iz svoje glave? Zar smo mi s tim ljudima jedan narod?**
Izmešana osećanja očaja i ogorčenosti dovodila su me skoro do ludila. U takvom duševnom stanju dočekao sam i svoju krsnu slavu Sv. Dimitrija. Od kuće su mi doturili sveću i nešto kolača, a u susednoj sobi se zadesi sveštenik Dragoljub Jovanović, koji očita molitvu i otpeva tropar. Tužna je bila ta ceremonija. Niko u sobi nije ostao a da nije zaplakao.

REDOVNA PROZIVKA
NEKOLIKO dana kasnije dođe u sobu Nikodije s nekakvim spiskom. Kad pročita sva imena upita: **Ko nije prozvan?** Javismo se nas šestorica: ja, dr Teofan Ristić, docent Ekonomskog fakulteta, Dragan Protić, nekadašnji šef skupštinske policije i tri Rusa, među njima dr Ramzin, šef opštinskog saniteta.
**E, vas šestorica ćete ostati ovde, a svi ostali biće noćas prebačeni u drugi zatvor**, reče Nikodije i poče uveravati one što idu da se ništa ne boje. Tamo će biti bolji red, i sa saslušavanjem će ići brže jer ima više islednika.
Ugrabih priliku pa upitah Nikodija zašto ja ostajem, našto mi on dobaci: **Ideš kući**.
To posle podne do kasno u noć prošlo je u velikom strahu i iščekivanju. Malo je ko verovao da se ide u bolji zatvor. Većina je sumnjala na najgore.
Oko 11 sati naveče stigoše ruski kamioni. Prozvaše sve i postrojiše za ukrcavanje. Najednom pristupi meni Nikodije i reče: **I ti stupaj u red, i ti ćeš s njima**. Kad, upitah zašto, on mi odgovori: **Takvo je naređenje, eno šefa pa ga pitaj**.
Pod jednom uličnom svetiljkom, u dvorištu Sokolane, stajao je šef, a pred njim neka žena s kojom je razgovarao. Ja mu pristupih, ali on nije obraćao pažnju na mene, nego je i dalje razgovarao. To je trajalo nekoliko minuta. Ni danas nisam svestan šta sam tada preživljavao. Znam samo da se u meni nakupilo svega toliko, da mi je bilo sasvim svejedno hoću li ostati živ ili umreti. Uz to se u meni probudi ponos: **Neću da molim nikoga ni za što!** - okretoh se i vratih u red rešen da delim sudbinu sa ostalim, a uveren sam bio da ih vode na streljanje. Nastade ukrcavanje. Trpali su nas u kamione kao sardine. I sad mi je pred očima slika Arse Jovanovića, načelnika banske uprave sa Cetinja. Bio je sakat u nogu i nije mogao da se popne. Ubacili su ga što se ubacuju drva. Ta vožnja u ruskim kamionima kroz mračnu noć, sama po sebi jeziva, nije ostavila na mene nikakav utisak. Bilo mi je svejedno. Začudio sam se kad nas ostaviše u Đušinoj ulici i stadoše iskrcavati. Svi smo verovali da nas vode na Banjicu.

AMNESTIJA U ĐUŠINOJ
TU, u Đušinoj ulici, zatekla me je i opšta amnestija koja je data 21. novembra 1944. godine onima koji su sarađivali u pokretu Draže Mihailovića. Nade na oslobođenje su porasle. Život je opet počeo da stiče cenu. Počelo je sa brzim saslušavanjem i otpuštanjem. Mnogi su radosno odlazili kući. Mene niko nije zvao, što me je jako začudilo.
Negde koncem novembra prebaciše nas iz Đušine ulice u Glavnjaču. Nas dvadesetak smešteno je u jednu veću sobu. Krov nad sobom bio je sasvim propao i kad je padala kiša bilo nam je kao da smo napolju. Ali iz te sobe sam ugledao kroz prozor Milku sa Sekom, i to mi je vratilo raspoloženje u veru u život. Kroz taj prozor smo probacili pismo za mitropolita Josifa, u kome smo prikazali našu situaciju i molili ga da se zauzme za naše spasenje.
Pismo je dospelo do mitropolita, ali naša idila je brzo posle toga prestala. Saznalo se i mi smo prebačeni u neke samice. Tu je opet bila strašna stiska. U jednu samicu, određenu za jednog čoveka, strpaše nas jedanaest. Bilo je gore nego u paklu. Jedino kad smo svi stajali na nogama imali smo mesta. Po danu smo neki stajali, neki čučali, a po noći bi nas 9 poletelo jedan preko drugog, a dvojica su do vrata stajala. Tu smo čuli i jauke iz susednih ćelija. Priča je bilo svakakvih. Bilo je jasno da smo okategorisani kao veliki krivci.
Jednom oko dva sata iza ponoći, pozvan sam da idem sa stvarima. Sišao sam u dvorište i tu zatekao još dvojicu zatvorenika, koji su imali biti sa mnom nekud sprovedeni. Upitah polako jednoga: zašto je u zatvoru? On mi reče da je radio u Gestapou. Drugi mi reče da je radio u Upravi grada. Prestravio sam se od sprovođenja, u to doba noći, s takvim društvom. Ali nije se imalo kud. Čovek odrveni!

NASTAVLJA SE