Dve grupe OVK

PIŠE: Đorđe Jevtić
VEĆ u toku 1991. a posebo u 1992. godini sve je više grupa odlazilo na obuku u Albaniju. Te godine policija je uhapsila grupu od osam Albanaca koji su, posle obuke u mestu Sureli kod Tirane, preneli na Kosovo 74 automatske puške sa 14.000 metaka i veću količinu vojne opreme. Pred sud je izvedena i šestočlana grupa koja je 1992/93. godine više meseci obučavana u centru za obuku kosovskih Albanaca LJabinot Fus, kod Elbasana. Kako se na sudu tvrdilo, obučavali su ih oficiri vojske Albanije i u uniformi albanske armije.
Uvežbavani su u rukovanju svim vrstama oružja, sredstvima za diverzije, pa čak i tenkovima.
Terorizam se, ipak, jasnije počeo organizovano da ocrtava u 93. godine, posebno u maju te godine. Bio je to rezultat dogovora Jašarijevih istomišljenika da se krene u radikalizaciju i oružane napade. Naime, 5. aprila 1993. godine u kući Adema Jašarija održan je **značajan susret**. Pored Jašarijeve grupe sastanku su prisustvovali i politički predstavnici, mada albanski izvori ne navode koji. Odlučeno je da se formira **vojna formacija** i da njeno ime bude **Vojska Kosova**. Za komadanta je izabran Adem Jašari. Glavni cilj te buduće **vojske** bio je napad na srpske snage bezbednosti, posebno na policiju, **sinhronizovanim i koordiniranim akcijama**. Mnoge od tih akcija je lično predvodio i u njima učestvovao sam Jašari.

VELIKA BEŽANIJA
BUDUĆU OVK u početku su činile dve grupe: Drenićka i Lapska. Prva je izvodila akcije na teritoriji Mitrovice, Srbice, Glogovca, Kline i Mališeva. Dok je Jašari bio u ilegali, jedan od vođa bio je Redžep Selimi, kasnije jedan od **komandanata OVK**, a potom i Kosovskog zaštitnog korpusa. U toj grupi bili su Azem Sulja, Hašim Tači, Sokolj Bašota, koji su počeli da se nameću kao njeni rukovodioci. Lapska grupa je akcije izvodila u Prištini, Podujevu, Peći i dečanskoj opštini. NJen vođa bio je Zahir Pajahiti koga je policija likvidirala 1996. blizu Vučitrna. U prve **aktiviste** albanskog ekstremističkog jezgra spadaju i Fehmi Ladrovci, DŽavit Haziri, Ibrahim Keljmendij, Fadilj Lepaja...
Za razliku od drugih grupa koje su razbijene, Jašarijeva grupa, prema naknadnim navodima albanske štampe, nije se rasipala i nije razbijena sve do 1996/97. godine.
Te 93. godine raskrinkana je i grupa Avnija Klinakua, jednog od osnivača NPOK. Tada je uhapšeno 17 članova, ali je Klinaku pobegao u inostranstvo. U toj godini osnovana je i grupa u kojoj su bili kasnije okoreli teroristi Besim Rama, Avni Nura i Idriz Aslani. Ona je akcije izvodila na području Glogovca, Vučitrna i Mitrovice, izvršila više napada na miliciju, ubila tri policajca i jednog civila, a sedmoro ranila. Ova grupa bila je dobro uvežbana i spremna na sve.
Krajem 93. godine policija je otkrila i u prištinskom Okružnom sudu organizovan proces u vrhu paravojne organizacije takozvanom ministarstvu odbrane Kosova. Na čelu tog **ministarsta** bio je Hajzer Hajzeraj, ražalovani rukovodilac civilne zaštite pri Pokrajinskom štabu teritorijalne odbrane. U grupi je bilo i nekoliko bivših oficira JNA koji su radili u tom resoru, a koji će kasnije biti neki od **komandanata OVK**. Ta organizacija imala je definisanu potpuno vojnu strukturu i trebalo je da rukovodi **vojskom** od 40.000 vojnika. Putevi naloga za stvaranje te paravojske vodili su ka vrhu Rugovinog DSK. Instrukcije je davao Rugovin zamenik Anton Koljaj koji je, čim je čuo za hapšenja, pobegao iz zemlje.

OBUKA U ALBANIJI
SLEDEĆE, 94. godine otkrivena je još jedna nova grupa iz koje se zapravo otcepio NPOK. U njoj su bili sve sami bivši robijaši koji su zbog neprijateljskog delovanja osuđivani tokom 80-ih godina i odmah nakon puštanja na slobodu krenuli u radikalne akcije i pripremu za oružani ustanak. Kod te grupe pronađeno je 21 automat, pet mitraljeza, snajper, velika količina eksploziva i drugog naoružanja, čak i pancir- košulje.
Nešto kasnije otkriveno je i **ministarstvo unutrašnjih poslova Kosova**. Uhapšeno je oko 200 lica. NJegovi čelnici su, kao po pravilu, pobegli. Optužnica je podignuta protiv više od 70, a osuđena su 62 lica.
Uporedo sa onim što se pokušavalo na Kosovu, albanski ekstremisti su i u inostranstvu nastojali da se organizuju i da se pripremaju za borbu. Još 1992. godine samoproklamovani premijer Bujar Bukoši osnovao je od bivših oficira grupu **za vojnu problematiku i bezbednost**, kasnije preimenovanu u **ministarstvo odbrane Kosova** na čijem je čelu bio pukovnik Ahmet Krasnići. Tada su počele i prve obuke albanskih emigranata u Nemačkoj.
Ovi primeri, a i mnogobrojne tvrdnje u samoj albanskoj štampi u vreme i posle ratnih sukoba, pokazuju da su grupe organizovano odlazite u Albaniju na vojnu obuku, gde su ih prihvatali predstavnici kosovskih Albanaca, među njima i predstavnici Rugovinog **diplomatskog predstavništva republike Kosovo** u Tirani i i ilegalne kosovske vlade. Ovladavši izvesnim vojničkim znanjem, oni su se potom vraćali na Kosovo i pod nazivom nekakve **Vojske Kosova** ili **Oslobodilačke vojske Kosova** kretali u klasični terorizam.

FONDOVI ZA FINASNIRANJE TERORIZMA
DECEMBRA 93. godine osnovan je i fond **Domovina zove**, organizacija za prikupljanje novaca namenjenog nabavci oružja i opreme za **Vojsku Kosova**. Fond je registrovan u Nemačkoj, u okviru albanske demokratske zajednice. Među osnivačima fonda bili su mahom ljudi koji su bili čelnici NPK i vođe potonje OVK. Fond **Domovina zove** imao je ekspoziture u 12 zemalja Evrope i Amerike.
Devize koje je on sakupljao išle su delom za obuku, opremu, naoružanje i strane plaćenike, a delom za propagandu i potkupljivanje lobista i uticajnih grupa u vladajućim krugovima Zapada. To su priznale i zapadne vlade, pa su, mada kasno, tek sredinom 1998. godine, donele odluku o zabrani tog fonda.
Neki analitičari su procenjivali da Albanci putem ovog fonda, dobrovoljnih priloga, **poreza** koje im su im nametnuli Rugova i Bukošijeva **vlada** i zaradom od preprodaje droga godišnje na Kosovo prebace od 150 do 400 miliona dolara. Ta brojka bi mogla biti mnogo veća ako se pođe od računice da je u svetu radilo više od 300.0000 kosovskih Albanaca i da su im bili određeni minimalni iznosi za svaku zemlju ponaosob, koji su se kretali po od 500 do 1.000 evra za pojedince, a za vlasnike firmi po 3.000 švajcarskih franaka.

Nastavlja se