Finale pre finala

Piše: Predrag Mrmak
TO više nije slučajnost. Na 14 svetskih šampionata najbolji košarkaši Jugoslavije osvojili su 10 medalja! Četiri zlata, tri srebra i dve bronze. Na rang listi Svetske košarkaške federacije (FIBA), iza plavih su velesile, ne samo košarkaške, SAD i Rusija (po osam medalja)! Kada će oni, možda, plave stići, ili prestići, pitanje je za istoriju. Jer, kako je krenulo, teško da će se to dogoditi u skorijoj budućnosti.
Večito pitanje na ovim prostorima bilo je ko će da zameni Radivoja Koraća, Dragana Kićanovića, Dražena Dalipagića, Zorana Slavnića, kada siđu sa scene. I, uvek su stizali novi klinci, čini se sve bolji i bolji. Tako je i sada. Brige za budućnost nema, a neka o tome vode računa oni koji su iza plavih!
Samo oni koji su svakodnevno pratili pripreme plavih u Beogradu i Rotenburgu, znali su sa kakvim mukama i problemima se susretao selektor Svetislav Pešić. Otkaz Željka Rebrače, povrede Dragana Tarlaća, Veselina Petrovića. **Uzgredni** zdravstveni problemi ostalih, obaveze u klubovima, prema sponzorima. A narod je u to vreme pričao o velikom finalu sa drim timom. Selektor je svakodnevno spuštao loptu na zemlju.
- Daleko je finale, moramo prvo da odigramo tri utakmice u grupi, da se plasiramo u četvrtfinale, da...
Sve to se čulo, pročitalo, ali san o drim timu nikome nije dao mira. To je bio cilj cele nacije. Prvu veliku probu svega urađenog plavi su imali na Beogradskom turniru, na kome, iako sva tri dana bodreni sa prepunih tribina, osvajaju - poslednje mesto. Mnogima je to bio loš predznak jer košarkaši Jugoslavije dugo nisu gubili. Posebno na turnirima. Svejedno, opet se pričalo od drim timu. Na daleki put u Indijanapolis, Svetislav Pešić i njegovi momci ispraćeni su u jedno rano jutro iz hotela **Interkontinetal**, **zaliveni** kofom vode za sreću. Naravno, u velikom finalu sa drim timom.

NADMENI AMERI
KONAČNO, 29. avgusta je veliki svetski košarkaški samit počeo. Istina, nekako tiho, jer Amerikanci kao da nisu znali da se tako nešto kod njih događa. Ni dnevne novine, ni TV nisu mnogo beležili događaje u dve dvorane u Indijanapolisu. Naravno, sem priča o drim timu, koji je od starta bio povlašćen. Titralo im se, ugađalo na sve moguće načine. Prvoga dana plavi **gaze** Angolu (50 poena razlike). Amerikanci uzvraćaju istom merom u susretu sa Alžirom. Eto, dovoljno da se nastavi priča o velikom finalu.
Nažalost, do tog toliko očekivanog događaja neće doći. Rezultati u grupi (porazi plavih od Španije i Portorika) ubrazali su ovo dugo, dugo čekano finale već u četvrtfinalu. I, opet je to bilo finale nad finalima. Za istoriju i pamćenje. Nadmeni Ameri, izbombardovani su sa svih strana. Koš izrešetan, gotovo uništen precizno navođenim šutevima plavih momaka.
- To im je osveta za sve one dane 1999. godine - bila je najčešća rečenica koja se čula na ulicama Indijanapolisa posle susreta, iz usta naših ljudi. Najzanimljivije je što su to pričali momci i devojke koji su rođeni u Americi, druga ili treća generacija naših iseljenika. Domaće novine beleže da je **Amerika nokautirana**! I bilo je tako. Čak i više od toga, jer Jugoslavija je izbacila **drim tim** iz završnih borbi, ostavila bez toliko očekivane medalje. Posebno zlatne koju su uknjižili pre početka šampionata.
Nisu naši košarkaši dali mira navijačima gotovo ni na jednoj utakmici. Svaka je bila neizvesna, pomalo i šokantna. Grčili su se i tresli oni kojima su plavi u krvi. Prizivali su sa tribinama Boga da pomogne. Srećom, na svakoj od tih utakmica rađao se novi junak. U poslednjoj, zlatnoj, Dejan Bodiroga. I bilo je za očekivati da kapiten bude taj. U drugoj Milan Gurović, u trećoj Marko Jarić, u četvrtoj Predrag Stojaković, u petoj Dejan Koturović... Priključio im se hrabro i mladi Miloš Vujanić, koji je bez trunke treme ulazio u igru:
- Nema razloga za strah - hrabrio je i sebe i navijače Vujanić. - Možda, malo, dok se lopta ne podbaci, a onda je sasvim svejedno protiv koga igram.
Ipak, stub koji je plave držao i na koji su se oslanjali u svih devet utakmica bio je Vlade Divac. Posebno protiv Amerikanaca koji će ga dugo pamtiti i možda ga više neće toliko voleti kada ponovo zaigra u dresu Sakramenta. Jer, Divac je prvi krivac što je drim tim uspavan na svom terenu. Prvi put je domovina košarke bila domaćin svetskog prvenstva i, tako da im se vrati.

KAO U BEOGRADU
DUGO će u sećanju svih ostati naši navijači u Indijanapolisu. Prelazili su hiljade kilometara, stizali gotovo iz svih gradova ove velike zemlje. Avionima, kolima, autobusima. I bili pravi. Obojili su glavni grad Indijane u plavo, uneli mu malo južnjačke, ali naše krvi, preplavili i probudili napornim radom uspavane ulice. Pevalo se i igralo. A, u završnim borbama u domu **Pejsersa**, čuvenom **Konsiko fildhausu** su držali lekciju iz navijanja. Tresli su se svodovi ovog prelepog zdanja, pretila opasnost da nešto i popusti od uzvika **Jugoslavija, Srbija.**. Klicalo se Divcu, Stojakoviću, Bodirogi... Znali su naši iseljenici sve navijačke pesme. Doneli zastave državne ali i klupske Partizana i Zvezde. Obukli dresove reprezentacije, večitih rivala, doneli trube. Stigao je i harmonikaš iz Čikaga. Igrao se **moravac**. Trube su se čule sa kasetofona, naravno sa poznatim taktovima **Kalašnjikova** i **Đurđevdana**. U jednom trenutku, činilo se kao da se sve događa u nekom gradu u Srbiji, a u ne dalekoj Americi.
Spasili su Srbi i čast organizatora. Poslednje, finalne večeri na tribinama je bilo 17.093 gledaoca. Kao nijednog od prethodnih deset dana. Naravno, gotovo 15.000 naših ljudi. I zato je Jugoslavija pobedila. Uz dobru igru, taktiku trenera, veliki, veliki udeo dali su baš ti, naši ljudi koji su srećni napustili Indijanapolis u nedelju uveče, a već sutradan ujutro, na posao krenuli u šampionskim dresovima. Da prijateljima pričaju kako igraju košarkaški vanzemaljci. Više se ne priča o Rexiju Mileru ili Antoniju Dejvisu, nego o Dejanu Bodirogi, Vladetu Divcu, Marku Jariću, Peđi Stojakoviću, Dejanu Koturoviću, Milošu Vujaniću, Igoru Rakočeviću, Predragu Drobnjaku, Dejanu Tomaševiću, Milanu Guroviću, Žarku Čabarkapi, Vladimiru Radmanoviću, o selektoru Svetislavu Pešiću.
Pričaće se priče do narednog viđenja 2006. godine u Japanu. Svet ove junake neće zaboraviti. Dobro ih je upoznao i još bolje upamtio. Samo da tako bude i ovde, da već sutra, prekosutra, po običaju, sve ne padne u zaborav. Jer, pobogu, navikli su nas na medalje, to je sasvim obična stvar. Nije. To što imamo, svet nema. Najbolje košarkaše planete. Niko time ne može da se diči. Od 14 šampionata samo četiri puta ostali su bez medalja. I to na prva četiri, kada je košarka na ovim prostorima bila u povoju, kada se igralo na betonu, kada su pojedini košarkaši igrali bosi ili u vojničkim cokulama. Od 1963. godine plavi se kući vraćaju pevajući.

HEJ SLOVENI
GOTOVO neverovatna scena na svečanom proglašenju najboljih na 14. Svetskom prvenstvu u Indijanapolisu. Ono što ovde, na našim stadionima i u dvorana dugo već ne može da se čuje. Na najviši jarbol se diže jugoslovenska trobojka, čuju se i prvi tonovi himne **Hej Sloveni**. Prvo tišina, a onda, polako, ali sve jače i glasnije ori se svečana pesma. U jedan glas. Nema falširanja. Nema zvižduka! I tako, do poslenjeg takta.
A, ko je pevao himnu? Naši ljudi, naravno. Ali, većina je rođena u Americi, neki slabo govore maternji jezik. Teško da su je do tog 8. septembra čuli, a još manje znali reči. Naučili su ih **u hodu**, od onih, malobrojnih koji su znali. Tako se poštuje domovina, bez obzira da li je nekome himna draga ili ne, da li misli da bi neka druga svečana pesma trebalo da bude himna. Lepo je to kada se tako nešto dogodi daleko od domovine, valjda će uticati da se i ovde, na našim terenima, bar ne zviždi, da nam se stranci više ne čude i ne podsmevaju. Lekcija je stigla iz Amerike, gde se državna obeležja poštuju.


NASTAVLJA SE