Kapiten obećao zlato

Piše: Nedeljko Iljukić
PRVI put u istoriji Svetskih košarkaških prvenstava, ovo veliko takmičenje organizovano je u zemlji u kojoj je izmišljena velika kožna, šivena lopta i basket (korpa). Kad je već o organizaciji reč, trebalo bi verovati starijim izveštačima iz Indijanapolisa i navijačima koji su uspeli da **zakače** značajan broj šampionata. Ovo je bilo jedno od najlošije organizovanih svetskih prvenstava. I na takvom, Jugoslavija se okitila zlatnom medaljom.
- Jaja, špagete, jabuke... Jaja, špagete, jabuke... - ponavljali su danima reprezentativci 16 selekcija smešteni u ogromnom i luksuznom hotelu **Embasi sjuit**, smeštenom u srcu Indijanapolisa.
- Malo je falilo da ne dođemo na utakmicu - našalio se kapiten plavih Dejan Bodiroga 31. avgusta neposredno pred duel u A grupi sa Kanadom, koji je počeo u 11 sati po lokalnom vremenu.
Stručni štab Jugoslavije imao je velike probleme da tako rano probudi svetske prvake, pogotovo Divca koji je velika spavalica, a kada je tek trebalo da se krene na doručak, nastala je komedija.
- Opet jaja - uzdahnuše plavi.
Hrana je stvarno bila jednolična i **mršava** u luksuznom hotelu. Naši su se noćima hranili u obližnjem kineskom restoranu, stigli su da nađu i mesto gde su se pekla ukusna rebarca.
Ipak, posebna atrakcija su bili navijači Jugoslavije iz Čikaga koji su negde pred četvrtfinale stigli u Indijanapolis sa vrhunskim iznenađenjem. Jedan od naših zemljaka je požurio iz Čikaga i među izveštače stigao sa još toplim, leskovačkim pljeskavicama. Umesto kokica i hot-dogova, hodnici **Konseko fildhausa** su zamirisali kao nikad do tada.

OSIPANJE TURAKA
A NAVIJAČI kao navijači... Oni su posebna priča... Turaka je na startu šampionata bilo najviše. Kako su Kutlaj, Jahović, Turkoglu i društvo lako trošili ugled evropskog vicešampiona, tako se smanjivao i broj crvenih zastava sa belim polumesecom. Crveno-plavo-belih trobojki bilo je iz dana u dan sve više.
Što pre FIBA prizna da je ovo jedno od najlošije organizovanih svetskih prvenstava, brže će se i pomiriti sa činjenicom da su pare u kasu jedino mogle da stignu od bogatih sponzora. Pivo, sokove, preskupe suvenire i karte za utakmice skoro da nije imao ko da kupi. Osim što im se selekcija obrukala na turniru, Amerikanci su uradili nešto što nikako ne liči na njih. Pošto navijača nije bilo ni od korova, na lokalnim TV stanicama i u novinama pojavili su se oglasi zajedničke sadržine: **Karte upola cene!** Slično je bilo i sa dresovima američkih reprezentativaca, samo što je jagma za kartama počela, a za dresove koji su sa 50 spušteni na 20 dolara više niko nije hajao.
Da će se 8. septembra kasno uveče desiti nešto stvarno lepo moglo je da se nasluti još pre početka finala. Da li iz straha ili nečeg drugog, tek košarkaši Argentine su po dolasku u dvoranu izašli iz autobusa uz čudan ritual. **Vamos, vamos, Argentina...** bili su stihovi navijačke pesme kojom su Oberto, Skonokini, Đinobili i društvo pokušali da podignu adrenalin pred sudar sa plavima. Umalo da im uspe.
A naši... Naši su u **Konseko fildhaus** stigli malo posle Argentinaca. Kao i svaki posetilac dvorane, morali su na detaljan pregled kod obezbeđenja. Umalo da ostanemo bez Marka Jarića. Nova zvezda Los Anđeles Klipersa je u hotelu zaboravio akreditaciju i skoro da nije postojala šansa da stigne do svlačionice.
- LJudi, neka neko trkne do hotela po akreditaciju - javio se neko iz stručnog štaba.
- Nema vraćanja. Nemoj da mi sada malerišete. Ima da uđe i gotovo - podsetio je Svetislav Pešić koliko je i sujeverje značajno pred važne utakmice na važnim takmičenjima.

STIŽE NEDELJA
MARKO je, naravno, ušao u svlačionicu, ali Vladimir Radmanović nije. On se dan pred finale posvađao sa Pešićem i on ga je izbacio iz svlačionice na poluvremenu utakmice sa Novim Zelandom.
- U reprezentaciji je uvek bilo sitnih, ponekad i krupnih problema i nesporazuma. Ali, oni nikada nisu bili ovako očigledni kao u Indijanapolisu. Ne smem ni da pomislim šta bi se sve dogodilo da smo se kući vratili bez zlata i da je javnost razloge neuspeha počela da traži u ružnim detaljima koji nemaju blage veze sa košarkom - tiho nam je posle finala, u noći kada su svi slavili peto svetsko zlato, rekao jedan od ljudi vrlo bliskih reprezentaciji.
Što bi rekao naslov ovog feljtona, košarkaši Jugoslavije su bili pravi diktatori pod koševima u Indijanapolisu. I kada su, sa po dva poena u minusu, napuštali parket posle duela sa Španijom i Portorikom, nadu nisu gubili oni koji su se najviše pitali.
- Nemojte nikome da kažete, ali mi ćemo biti svetski prvaci. Molim vas, nemojte nikome da kažete - bez mnogo dvoumljenja rekao nam je Dejan Bodiroga, kapiten svetskog prvaka kojeg smo sreli u šetnji gradom, odmah posle utakmice sa Portorikancima.
A do finala je bilo još mnogo. Kako za koga. Kad je svanula nedelja, sve je u sparnom Indijanapolisu nekako mirisalo na **dežavi**.
- Evo, pre četiri godine je isto vreme bilo u Atini. Vrućina i neka tišina. Vidiš ovo majicu... U njoj sam bio u Barseloni, Atini, Istanbulu i sada u Indijanapolisu. Nosio sam je svakog dana do finala i naravno u finalu. I znaš šta... Ova majica nikada nije izgubila - ponosno nam vođa jugoslovenskih navijača u Indijanapolisu Dragan Đurišić pokazuje naopako obučenu majicu na čijim grudima ogromnim slovima piše JUGOSLAVIJA.
I stvarno, ta majica nije izgubila ni u nedelju 8. septembra 2002.

NASTAVLJA SE