Mnogo smo zaltni!

Piše: Nedeljko Iljukić
**KOLTOVI**, **Pejsersi**, **Indijansi**. Ovo su imena tri najomiljenija sportska kluba iz Indijanapolisa koji simbolizuju želju Amerikanaca da za dva-tri sata potroše priličnu količinu dolara na **krkanluk** i piće. **Koltovi** su fudbalski (ragbi) klub koji svoje utakmice igra u ogromnom **RCA domu**.
Ovaj moderni sportski objekat može da primi pod svoj platneni krov 35.000 ljudi. I on je po pravilu prepun, ali kada igraju **Koltovi**. Košarkaši su na 14. Svetskom prvenstvu bili osuđeni da igraju pred praznim tribinama u dvoranama koje su nehumano bile ohlađene moćnim klima uređajima. Napolju teških 35 Celzijusa u plusu, a u **RCA domu** i **Konseko Fildhausu** jedva 19.
Kome je bilo hladno oko struka, trebalo je da se potrudi da mu bude toplo oko srca. Kao, na primer, našim košarkašima. Bez obzira što su u ritmu-toplo hladno odigrali uvodni deo šampionata i tako se bar na trenutak uklopili u neprirodnu temperaturnu razliku u Indijanapolisu, plavi su zagrejali dlanove i srca navijača koji nisu štedeli dolare, živce i emocije da bi sa svetskim prvacima stigli do petog svetskog zlata.
I još nešto o **Indijana Koltovima**. Jedan od momaka koji je dve nedelje radio na obezbeđenju **RCA doma** priznao nam je:

RITUAL SA - PEŠKIROM
- JEDVA čekamo da se završi Svetsko prvenstvo u košarci. Ova dvorana lepše izgleda kada je puna. A puna je samo kada je umesto parketa u njoj veštačka trava i kada igraju **Koltovi**. Nemojte da vas lažu. Američki fudbal i bejzbol su naši najomiljeniji sportovi.
Dobro, kod nas u Jugoslaviji vole i fudbal i košarku, ali je ovaj drugi sport riznica sreće i plemenitih metala koji iz godine u godinu uveseljavaju naciju. Vi uživajte u vašem pivu, kokicama i viršlama, mi ćemo u našim peharima!
Bezbroj događaja, sitnih i krupnih sudbina ispreplelo se u Indijanapolisu za dve nedelje trajanja Svetskog prvenstva. Na terenu i van njega moglo je da se vidi i doživi svašta. Detalj koji je na svakoj utakmici reprezentacije Jugoslavije upadao u oči umalo je mogao da dobije dramatične razmere u dva navrata.
Kapiten svetskih prvaka Dejan Bodiroga ima čudan običaj. Čima ga protivnik faulira i koji sekund pre nego što će izvesti slobodna bacanja, prilazi klupi za rezerve na kojoj sede protivnički igrači (ukoliko se bacanja izvode sa te strane) i traži od nekoga peškir. Lice mu se izuzetno znoji, pa ima potrebu da ga obriše. U trenu kada rival treba na ovom sitnom detalju da demonstrira fer-plej, Bodiroga liči na dominantnu sportsku ličnost. Skoro svi su mu i na ovom SP bacali peškir u naručje. Skoro svi osim Portorikanaca i Amerikanaca.
- Portorikanci su protiv nas odigrali vrlo čudnu utakmicu. Mene su, da budem iskren, prilično nervirali svih 40 minuta. Glasno su sa klupe bodrili svoj tim na parketu, a nisu štedeli ni nas. Koturovića su u nekoliko navrata prilično izvređali. Kada sam zatražio peškir, pre slobodnih bacanja, nisu mi dali, još su se i pobunili - prepričava Bodiroga.
Naš as je u karijeri svašta doživeo, ali ovo...
- Skoro po pravilu mi neko sa protivničke klupe baci peškir da se obrišem. Pa čak i ako sam im do tog trenutka ubacio 30 poena. Protiv Amerikanaca je bila posebna priča. Kada je već bilo jasno da ćemo ih pobediti i da smo dominantan rival, prišao sam klupi i peškir zatražio od Redžija Milera. Samo je kratko odbrusio: **Ne dam!** - kaže Bodiroga.

DIVAC I MILER
E, ONDA je viđena scena koja će dugo ostati u sećanju svim ljudima koji su bili živi svedoci četrtfinalnog duela u **Konseko Fildhausu**. U celu priču se, kao vladar situacije, umešao Vlade Divac, autoritet i za američke NBA zvezde.
- Redži, zašto ne daš peškir - pitao je Divac prvu violinu **Drim tima**.
- Zato što ne dam - ponovio je Miler.
- Redži, svi u Americi i cela NBA liga je do danas znala da si smrad, a od danas si to pokazao celom svetu - bio je kratak i jasan Divac koji je prišao američkoj klupi.
Niko od Milerovih saigrača i trenera nije ni trepnuo. Biće da je Divac izgovorio istinu koju su znali i oni koji su sedeli do Redžija.
Fer-plej ipak nije umro to veče u **Konseku**. Odmah posle utakmice, posle istorijske pobede košarkaške reprezentacije Jugoslavije, kada je Dejan Bodiroga sa ostatkom plavog sveta slavio na centru terena, prvi mu je pritrčao Redži Miler u želji da čestita (vidi se to i na fotografiji).
I na kraju, ruka ruci... Sport je to.
Posle ove četvrtfinalne utakmice je bilo jasno da nam je put ka novom zlatu otvoren. Niko i ništa više nije moglo da nas zaustavi. U toj nameri jedino se potrudila Argentina. Čujemo da se još ljute na sudije Picilkasa i Mercedesa. Nisu u pravu. Ono što je pisalo na semaforu na kraju utakmice je jedina i živa istina. 84:77 za Jugoslaviju. Opet smo najbolji, a uzvik koji se iz opšte gužve čuo na kraju finala još nam zuji u ušima: **MNOGO SMO ZLATNI !**

NASTAVLJA SE