Zlato – peti put

Piše: Nedeljko Iljukić
NOĆ pred finale 14. svetskog prvenstva u košarci, kada je već bilo jasno da će se za zlato boriti Argentina i Jugoslavija, padale su razne opklade i prognoze. Skoro u svakoj bila je na vidiku sigurna pobeda plavih. Za mišljenje niko nije pitao argentinske navijače i novinare. Ujutro, u nedelju 8. septembra sve je bilo nekako tiho u inače pustom i mirnom Indijanapolisu. Navijači su ispred **Konseko fildhausa** počeli da se skupljaju tek posle ručka. Vreme za ovaj obrok skoro da je zakon u Americi. U 13 časova se seda za sto, a posle se završavaju ostali poslovi.
I Svetislav Pešić je nekako u isto vreme odveo svoje tada još aktuelne svetske šampione iz Atine 1998. na lagani ručak.
Nikome nije bilo do jela. Većina igrača je tražila vode, a primetno je bilo i da su voda i sokovi **išli** bolje nego proteklih dana.
- Ovo je trema. Ona dobra, pozitivna trema koja nam je potrebna pred ovakve utakmice - bio je skoro ponosan Svetislav Pešić što ispred njega za stolom sede budući pobednici.
Vlade Divac je prednjačio u zbijanju šala. U centru pažnje jednog vica čak su bili i Argentinci.
Za to vreme, generalni sekretar Košarkaškog saveza Jugoslavije Predrag Bogosavljev je brinuo o dragocenom delu prtljaga koji je bio smešten u njegovoj sobi. Bio je to trofej **DŽejms Nejsmit**, pehar namenjen pobedniku Svetskog prvenstva koji su naši morali da ponesu sa sobom iz Beograda. Nekoliko sati kasnije ispostaviće se da i nije bilo neke preterane potrebe za viškom metala, kamena i poludragog kamenja, kojim je pehar ukrašen, koji je morao da prođe silne carine i preglede. Ionako je na kraju šampionata u Indijanapolisu opet završio u rukama starih vlasnika.

ZAČELJE U ARGENTINI
FINALE je počelo u 15 časova po lokalnom vremenu. Nad Jugoslavijom je uveliko palo veče. Dva sata kasnije ono će biti prošarano vatrometom veselja koje nas, sada je već to tradicija, kači svake druge ili četvrte godine. U zavisnosti da li kući donosimo evropsko ili svetsko zlato.
Dva **polutrezna** argentinska navijača na utakmicu su pristizala ofarbanih lica u plavo-bele boje, nacionalne zastave. Obojica su imala neku čudnu majicu. Jasan natpis **Buenos Ajres 1950. - Indijanapolis 2002.** otkrivao je poruku. Želeli su da **publiku** podsete kako se Argentina titulom svetskog prvaka okitila na Prvom šampionatu sveta 1950. godine, a na originalan način hteli su da **izbajaju** još jedno zlato u Americi.
- Beži od mene, baksuze - brecnuo se navijač jugoslovenske reprezentacije koji se mimoišao sa Argentincem koji ga je umalo okrznuo ramenom. Na pomenutom Prvom svetskom prvenstvu u Buenos Ajresu Argentina je osvojila zlato, Sjedinjene Američke Države srebro, a Čile bronzu. Na tom prvom samitu najboljih košarkaša planete Jugosloveni su se našli sasvim slučajno, jer je Italija u poslednjem trenutku otkazala učešće, pa su Nebojša Popović (strelac prvog koša u istoriji SP), Srđan Kalember, Vilmoš Loci, Aleksandar Blašković, Borislav Stanković (aktuelni generalni sekretar FIBA) i ostali uskočili kao zamena. Gubili smo od Perua, Ekvadora, Čilea i Španije i na kraju osvojili poslednje, deseto mesto. Inače, 1991. godine na istom mestu, u istom gradu naši su osvojili zlato. Sećate se...
Ovoga puta, 52 godine kasnije u Indijanapolisu se ipak pisala istorija koju košarkaška reprezentacija Jugoslavije, suvereno, gotovo diktatorski diktira poslednjih decenija. Na svu sreću, u Indijanapolisu bila je privilegija videti spoj prvog i poslednjeg svetskog šampionata. Argentinci u borbi za zlato, naši na kraju sa zlatom, a Bora Stanković ovog puta u protokolarnoj ulozi funkcionera kojem je opet pripala čast da podeli najsjajnija odličja. Opet svojima!

PRVI U INDIJANAPOLISU
- KRAJEM 2002. godine odlazim u penziju. Mandat generalnog sekretara FIBA predajem Švjcarcu Patriku Baumanu. Lepši poklon na kraju dugačke karijere u svetskoj košarkaškoj federaciji nisam mogao da poželim - rekao je na kraju finala Borislav Stanković, ushićen posle ceremonije koja je bila na visokom nivou. Bar su se poslednjeg dana Amerikanci malo izvadili za **mršavu** organizaciju celog šampionata.
Dan ranije, Borislav Stanković je od unuka DŽejmsa Nejsmita, čoveka koji je 1891. godine na igralištu koledža u Springfildu pokazao zabezeknutim studentima i znatiželjnicima novu igru koja će ubrzo osvojiti planetu, dobio prelep pehar u znak zahvalnosti za sve što je naš čovek uradio za svetsku košarku.
**Jedna planeta - jedna titula** bio je slogan 14. svetskog prvenstva u Indijanopolisu. Amerikanci su ovom rečenicom hteli da daju na značaju takmičenju koje su ozbiljno shvatili izgleda tek onog trenutka kada su na njega počeli da šalju svoj drim tim. Baš kao i ovog puta. Na našoj planeti, jedinu priznatu titulu svetskog prvaka i ovog puta je osvojila Jugoslavija. U finalu su se plavi našli sa Argentinom koja je prva uspela da skine **skalp** timu DŽorDža Karla. U duelu dva najbolja tima na turniru viđena je drama koja će se dugo prepričavati i pamtiti. Drama na čijem kraju su Svetislav Pešić, Dejan Bodiroga, Dejan Koturović, Predrag Drobnjak, Marko Jarić, Milan Gurović, Predrag Stojaković, Igor Rakočević, Miloš Vujanić, Vlade Divac, Žarko Čabarkapa i Dejan Tomašević uspeli da ispišu prilično srećne redove.
Vedro i dobro jutro svanulo je u ponedeljak, 9. septembra. Na krilima sreće, svetski prvaci su preko Atlantika i Londona krenuli ka Beogradu, kući. Tamo ih je čekala nacija kojoj je košarka postala zaštitni znak, najbolji domaći proizvod i igra za sva vremena.

Kraj