Simpatije gvozdene ledi

PIŠU: Radomir Vukičević i Milan Petković

MOŽDA su se najveći i najznačajniji potresi u svetu tajnih službi dešavali u najvećim obaveštajnim službama sveta. To je sakako normalno. Te službe su bile upletene svuda i uticale su na mnoga događanja u svetu. Normalno je, stoga, da se i u okviru njih samih dešavaju lomovi, izdaje i prelasci s jedne na drugu stranu. Neki profesionalci bi kazali da se radi o **profesionalnoj deformaciji**. Jedan od njih, poznat još iz vremena Prvog svetskog rata, ser Tompson, govoreći slušaocima jednog obaveštajnog kursa MI 6, rekao je **svako ko u obaveštajnoj službi provede deset i više godina postaje neurotičar, nezadovoljnik ili potpuno psihički deformisana ličnost koja špijunira iz ličnog zadovoljstva i zbog toga što ništa drugo ne zna da radi**.
Mnogo godina kasnije od navedenog govora, 4. maja 1979. godine, Margaret Tačer, novi predsednik vlade Velike Britanije, ušla je u Dauning strit broj 10. Pre nego što je uopšte počela da razmišlja o formiranju vlade, sazvala je sastanak šefova nacionalnih obaveštajnih službi: koordinatora obaveštajnih službi ser Fransisa Bruksa Ričarda, šefa MI 6 Artura Franksa, šefa MI 5 Haurda Smita i njihove pomoćnike. Mnogi su bili iznenađeni ali oni koji su poznavali Megi samo su zadovoljno klimunli glavom. Tajne službe su njena stara slabost još iz vremena kada je, kao advokatski pripravnik, radila u kancelariji Ajrija Niva, jednog od heroja tajnog rata iz vremena borbe protiv nacizma.

POVERENJE KRUNE
ZA nju, Niv je bio kao ličnost iz bajke. Pripadao je malobrojnoj grupi onih što su uspeli da pobegnu iz nemačke tvrđave zarobljeničkog logora Koldic 1942. godine. Kasnije, rukovodio je službom MI 9 za organizaciju bekstva zarobljenika iz nemačkih logora. Odmah po završetku rata, bio je na čelu tima stručnjaka koji su otkrivali skrivene naciste i nemačke špijune u rekama ratnih zarobljenika i bivših logoraša a zatim je bio jedan od kreatora britanske mreže u operaciji **Gladio**.
Kasnije, Niv se posvetio radu u pravosuđu. Međutim, nikad se nije oslobodio hipoteke rada u obaveštajnoj službi. Svojoj pomoćnici i vernom đaku Margareti Tačer stalno je ponavljao izreku: **U politici kao i u drugim aktivnostima, brutalne i tajne akcije su elementi uspeha.** Na njenu ogromnu žalost, Niv je umro 30. marta 1979. godine. Ubili su ga pripadnici jedne irske terorističke organizacije podmetanjem eksploziva u njegov atomobil u podzemnoj garaži britanskog parlamenta.
Dakle, Margatet Tačer nije slučajno održala svoj prvi sastanak u svojstvu predsednika vlade baš sa šefovima tajnih službi. Oni su za nju bili glavni oslonci bezbednosti zemlje. Doduše, tokom svog mandata ona je morala više puta da uzima u zaštitu britansku obaveštajnu zajednicu.
Najpre, 1979. godine, afera **Blant** je pokazala da taj stari sovjetski špijun a ne samo legendarni Kim Filbi, uživa iznenađujuće poverenje kraljevske kuće. Blant je postao savetnik za umetnost kraljice Elizabete Druge. Popularna štampa je odmah počela da raspreda priče i dakadenciji aristokratije koja ne preza čak ni od tolerisanja izdaje...
U maju 1982. godine, Margaret Tačer saopštava svoju koncepciju **antisubverzivne** uloge kontraobaveštajne službe, dokazujući da opasnost od komunizma nije u samom komunizmu već u **proliferaciji ekstremnih levih i desnih grupa terorista**. Ali tri meseca kasnije došlo je do hapšenja Xefrija Prajma preko koga je KGB uspeo da upadne u Prislušni centar najveće britanske obaveštajne službe za presretanje, prisluškivanje i presecanje elektronskih veza, što je izazvalo veliko uznemirenje američkih obaveštajaca. Naime, tada su Sovjeti prvi put došli do podatka o sporazumu UKUSA, odnosno prislušnoj mreži **Ešelon** preko koje je vršeno prisluškivanje svih elektronskih veza uz pomoć mreže telekomunikacionih satelita.

OPERACIJA MALVINI
NOVI težak udarac je pao na Megi 1983. godine posle Malvinske operacije, pošto je otkriven neprimerni način delovanja britanskih obaveštajnih službi i specijalnih jedinica SAS (tada im je na čelu bio general Majkl Rouz, onaj isti koji je 1994. godine komandovao snagama UNPROFOR u Bosni i Hercegovini).
Tokom 1984. godine došlo je do procesa u kome je agent MI 5 Majkl Betani optužen za špijunažu, što je opet stavilo na dnevni red pitanje efikasnosti kontraobaveštajne službe.
U januaru 1987. godine novinar Dankan Kembel je optužio vladu da pokušava da sakrije od javnosti lansiranje špijunskog satelita **Cirkon**; policija upada u njegovu kancelariju i oduzima mu sav pisani i snimljeni materijal, nađen u prostoriji i u njegovom stanu. Laburisti u parlamentu traže javnu istragu, ali se slučaj zataškava.
Sledeće godine izbija afera **Lovac na špijune**, odnosno skandal oko rada kontraobaveštajne službe, što se završava izmenama drugog dela zakona o službenim tajnama, koji je donet još 1911. godine. U vezi s tim, Daglas Herd, sekretar ministarstva unutrašnjih poslova, naređuje objavljivanje tzv. bele knjige u kojoj se objašnjava da tajne službe nisu privatne službe predsednika vlade.
Rupert Alason, glavni urednik obaveštajnog časopisa **Obaveštajni tromesečnik**, podržao je stavove iz Bele knjige i najavio listu od više desetina imena sovjetskih špijna koji su infiltrirani u redove britanskih tajnih službi.
Najzad, početkom 1990. godine, počinje afera sa Kolinom Volasom u kojoj je objašnjena zloupotreba tajnih službi prema pripadnicima Laburističke stranke sedamdesetih godina. Naime, bivši agent MI 5 Piter Rajt, koji živi u dalekoj Tasmaniji, odlučio je da objavi svoje memoare. To je bio njegov način da u svojoj sedamdesetoj godini objavi neka svoja mišljenja o službi u kojoj je proveo život a koja, po njegovom mišljenju, nije na adekvatan način vrednovala njegov rad. Rajt je, inače bio jedan od onih koji su saslušavali Golicina i koji je, preko njega saznao za preko šezdeset sovjetskih špijuna u redovima britanskih obaveštajnih službi. Za većinu od njih, nije dobio dozvolu od vlade da ih uhapsi. Naravno, on je za to optužio laburiste a ne konzervativce, ali svejedno... Odgovorni za davanje dozvole za objavljivanje memoara iz posebnog odeljenja MI 5 nisu dozvolili da se delo štampa u Velikoj Britaniji. Odluku je potisao ser Entoni Daf, bivši lični savetnik Margaret Tačer.

IZDAJNIČKA KNJIGA
RAJT ne prihvata odluku. Stupa u vezu sa jednim australijskim izdavačem, a za štampanje knjige se interesuje jedan američki izdavač. Na kraju, Amerikanac dobija pravo štampanja knjige i čini veoma lukav potez: u britanskom listu Sandi Tajms objavljuje manje delikatne odlomke iz knjige. Britanska javnost je zainteresovana a Dom lordova nalazi da knjiga nije tako **izdajnička** kako je ranije okarakterisana od šefa MI 5.
U knjizi se nalazi sve! Rajt piše kako je pripreman atentat na Nasera, kako je prisluškivana francuska ambasada u Londonu, kako su minimizirani slučajevi otkrivanja sovjetskih špijuna u redovima britanskih obaveštajnih službi, kako je MI 5 organizovao čitavu hajku na laburističkog prvaka i predsednika vlade Harolda Vilsona i još mnogo drugih skandala i afera vezanih za britanske obaveštajne službe i njihove propuste. Posebno poglavlje je posvećeno radu Ajrija Niva, učitelja i savetnika Margaret Tačer.
Epilog svega je bio da je Dom lordova, u oktobru 1988. godine, dozvolio da se knjiga, najzad štampa u Londonu, mada je Rajta okarakterisao kao čoveka koji je prekršio moralne kodekse obaveštajne službe. To nije smetalo da se knjiga proda u dva i po miliona primeraka i da bude prevedena na mnoge jezike, uključujući tu i kineski (samo u Kini je prodato skoro milion primeraka knjige).

(NASTAVLJA SE)