Karlos kao – instruktor

Pišu: Radomir Vukčević i Milan Petković

PRIPADNIK HVA Ginter Gijom sa svojom suprugom Kristel, prebegao je u Zapadnu Nemačku 1956. godine. U momentu prebegavanja, bio je pripadnik HVA na dužnosti oficira-rukovodioca špijunske mreže. Odmah po bekstvu, učlanio se u Socijal-demokratsku partiju SPD. Pristupio je najkonzervativnijoj struji partije. Kasnije je ustanovljeno da je taj njegov postupak bio planiran u odgovarajućim krugovima HVA.
Naime, u svim tajnim službama Istoka vladalo je pravilo da se, pri ubacivanju špijuna u neprijateljsku sredinu pod legendom pribegavanja, ovaj odmah priključi nekoj političkoj partiji desnice ili, u najgorem slučaju najumerenijoj levičarskoj organizaciji. Time bi se potvrđivala politička opredeljenost prebeglice i olakšavao prodor u željene sredine i u blizinu odgovarajućih objekata.

BRANT - ŽRTVA ZAVERE
VEĆ 1968. godine, špijun HVA je postavljen za šefa grupe SPD u opštinskom savetu Frankfurta. Tada je BND izvršila detaljnu istragu o njegovom ponašanju. Ništa neobično nije nađeno. Ni kontraobaveštajna služba BfV nije uspela da nađe neki kompromitujući trag. Tokom 1970. godine, posle dopunske provere od strane kontraobaveštajne službe, Gijom je dobio dozvolu da, u određenim situacijama ima prava uvida u neka od poverljivih dokumenata SPD, pa i same federalne vlade.
Krajem 1972. godine Volf je dobio poruku od svog agenta da je postavljen za sekretara kancelara Vilija Branta. U HVA vlada apsolutna neverica. NJihov čovek je u samom vrhu vlade neprijateljske države.
Ništa značajnije se nije desilo sve do maja 1973. godine. Gijom je savesno obavljao obe svoje funkcije, na opšte zadovoljstvo oba svoja poslodavca. Ali, 29. maja 1973. godine, šef BfV Ginter Nopau saopštava Viliju Brantu da sumnja u lojalnost Gintera Gijoma.
**Šta ja tu treba da radim?** - pita lider socijal-demokrata.
**Ništa**, odgovara mu Nolau. Ponašajte se kao do sada. Naša služba će uraditi šta treba.
Prividno je izgledalo da BfV ne preduzima ništa. Gijom prati Branta pri njegovoj privatnoj poseti Norveškoj u njegovoj pratnji je i tokom posete južnoj Francuskoj obavlja sve svoje dužnosti kao i ranije.
Onda je došao kraj - oficir HVA istočnonemački špijun Ginter Gijom, uhapšen je 24. aprila 1974. godine pod optužbom da je obavljao špijunske zadatke po nalogu jedne strane sile. Skandal je izazvao pad Vilija Branta, politički zaokret Zapadne Nemačke u odnosu na Istočnu Nemačku, zaoštravanje odnosa Istoka i Zapada...
Gijom je isporučen Istočnoj Nemačkoj 1982. godine, u zamenu za neke zapadno nemačke špijune, uhvaćene u Istočnoj Nemačkoj.
U septembru 1993. godine, afera Gijom je ponovo izvučena iz arhive prilikom suđenja nekim bivšim rukovodiocima nemačkih tajnih službi pred sudom u Dizeldorfu. Na suđenju Markusu Volfu, šefu HVA, na tvrdnju da je prouzrokovao pad Bilija Branta, tadašnjeg kancelara Zapadne Nemačke, optuženi je odgovorio da je Brant bio žrtva zavere zapadnonemačkih tajnih službi. NJemu se suprotstavio kao svedok sam Klaus Kinkel, nekadašnji direktor BND koji je argumentovano pobio sve navode optuženog. Tu Volf nije imao šta da odgovori.

BAZE ZA OBUKU
ŠTO se tiče Hansa Joakima Tidgea, on je kao mladi čovek 29 godina ušao u sastav BfV i veoma brzo postao jedan od funkcionera službe. Bio je u situaciji da podrobno prati ceo slučaj i aferu oko Gintera Gijoma. NJegovi pretpostavljeni su ga veoma cenili zbog nepotkupljivosti i ozbiljnosti u radu. Tokom 1979. godine, unapređen na položaj šefa BfV. NJegova specijalnost su bile operacije u Istočnoj Nemačkoj. Ali tokom jedne operacije u kojoj je lično učestvovao, nestao je na teritoriji Istočne Nemačke. Kasnije je utvrđeno da je bio agent HVA i da je, na neki način zaključio da su mu kontraobaveštajci iz vojne službe bezbednosti ušli u trag, te se odlučio na prebegavanje odnosno povratak u Istočnu Nemačku. Taj korak je uslovio smenu Heriberta Helenbroiha, direktora BND-a.
Interesantan je odnos istočnonemačkih tajnih službi prema uhvaćenim špijunima, koje su poistovećivali sa teroristima, mada su teroriste koristili u svom radu protiv zemalja Zapada. Poznata je saradnja HVA sa terorističkom organizacijom Frakcije crvene armije još od 1977. godine.
Upravljanje terorističkim organizacijama je u nadležnosti Glavne direkcije 22 (Direkcija za borbu protiv terorizma). Tom direkcijom naizmenično rukovode pukovnici Hari Dal i Horst Franc, a direktno zadužen za rad sa teroristima je jedan od najboljih oficira Direkcije, Helmut Voigt. Jedna od akcija koje su organizovane od strane te direkcije je pokušaj ubistva američkog generala Krosena, 15. septembra 1981. godine.
Ostali privilegovani gosti Direkcije su Abu Nidal i Karlos. Grupe terorista Abu Nidala su u Istočnoj nemačkoj imale svoje baze u kojima su organizovani obuka, naoružavanje i opermanje, te planiranje aktivnosti u Zapadnoj Evropi. Karlos je u Istočnom Berlinu organizovao jedno od svojih evropskih sedišta.

SVE JE DOZVOLJENO
I MNOGI drugi palestinski aktivisti su uživali zaštitu ŠTASI-a (istočnonemačke obaveštajne službe), kao što je to bio slučaj sa Abu Daudom i sa još nekim poznatijim liderima palestinskih ekstremnih frakcija.
Prema nekim komentatorima, predsednik DDR Erih Honeker bio je fasciniran mogućnostima terorista u postizanju državnih ciljeva. Stoga je on lično podsticao saradnju ŠTASI-a sa organizacijom Frakcije crvene armije (RAF), grupom Abu Nidala i organizacijom Vladimira Ilića Lenjina Ramireza Sančeza-Karlos.
Kako je to predstavljeno, navodno prema iskazima Markusa volfa, istočnonemačka tajna služba je imala na raspolaganju sve ono što ni po kom kodeksu rada tajnih službi ne bi bilo dozvoljeno jer se kosilo sa nepisanim moralnim normama
obaveštajaca. NJihovo geslo je bilo prosto **dozvoljeno je sve što nije zabranjeno**.
Ali, nijedan odgovorni funkcioner koji je u takvom sistemu bio u situaciji da naređuje i odlučuje, nije mogao da izađe iz sistema onda kad je to on hteo. Iz sistema se izlazilo samo ako sistem više nije hteo da sarađuje sa dotičnim. Najčešće je bilo inscenirano kao samoubistvo, smrt zbog bolesti ili optužbe za zloupotrebe i malverzacije. Postojao je i drugi način bekstvo i predaja protivniku. To je redovno povlačilo za sobom saradnju sa protivnikom, odnosno izdaju sopstvene zemlje odnosno naroda i vlade. Za vladu je malo ko od prebeglica mario. Bolele su one druge dve kvalifikacije. Međutim, plaćena je i takva cena. O tome je govorio i sam Markus Volf pred kamerama mnogih televizijskih stanica, 12. juna 1990. godine, kada je priznao da su disidenti koji su prebegli na Zapad najčešće biil žrtve špijunaže, potekle iz diplomatskih aktivnosti NDR.
Drugim rečima, delovanje ŠTASI-a u zemlji je samo zamenjeno delovanjem HVA u inostranstvu. Dakle, HVA je bila krivac za prebegavanje istočnonemačkih obaveštajaca na Zapad. Ko bi rekao!?... Obaveštajci nisu bežali tokom izvršenja svojih zadataka u inostranstvu, nego iz sopstvene zemlje, pošto bi se vratili iz inostranstva ili pre nego što su otišli u inostranstvo.

(NASTAVLJA SE)