Buš šef CIA

Pišu: Radomir Vukčević i Milan Petković

KAD bivši šef CIA uđe u Belu kuću kao predsednik SAD, nije mu lako. U stvari, jako mu je teško. Tako se osećao i DŽordž Buš, četrdesetiprvi izabrani američki predsednik. Za sina bankarskog magnata Prestoka rođenog 1924. godine u Masučusetsu, ništa nije bilo isto. On nije bio naviknut na bele rukavice i poštenu borbu, kakva se očekivala do američkog predsednika. Učesnik Drugog svetskog rata na Pacifičkom frontu, pa zatim službenik i operativac CIA, funkcioner te službe na raznim nivoima, u međuvremenu, naftaš na teksaškim naftnim poljima (kao vlasnik kompanije, naravno), 1966 godine ulazi u Senat kao senator. Već 1974. godine, imenovan je na položaj šefa Kancelarije za vezu SAD u Pekingu, gde se proslavio uspostavljanjem mogobrojnih kontakata između raznih kineskih organizacija sa odgovarajućim američkim organizacijama i kompanijama. Kad je DŽerald Ford bio izabran za predsednika SAD, postavio je DŽordža Buša za šefa CIA.

TRŽIŠTE INFORMACIJA
LJUDI iz Lenglija hladno dočekuju novog šefa. Novi šef **Kompanije** to dobro zna i, pri stupanju na dužnost, on se obraća pripadnicima službe jednom, jedinom rečenicom: **Oderđen sam i prihvatio sam da se stavim na čelo službe da bih zaštitio patriote koji služe predano svojoj zemlji, često i po cenu žrtvovanja sopstvenog živoa**.
To je bilo dovoljno. LJudi iz Lenglija su se stavili na njegovu stranu. Uz njega je stao i general-major DŽozef A. Mak Kristijan, koji je upravo napisao knjigu **Uloga vojne obaveštajne službe 1965-1967**, u okviru edicije Vijetnamske studije, u izdanju Departmana za kopnenu vojsku Pentagona. Odrađujući iskustva iz rada vojne obaveštajne službe kopnene vojske SAD u Vijetnamu, general je napisao i sledeće: **Filozofija obaveštajne službe zavisi od odlučivanja koje se bazira na pravovremenom, tačnom, odgovarajućem i korisnom dostavljanju informacija. Dakle, obaveštajna služba mora da radi pravovremeno, tačno, na odgovarajući način i korisno. Posao obaveštajnog oficira se sastoji u prikupljanju i analizi i proceni informacija na svim nivoima od pojedinačnog taktičkog do najvišeg strategijskog nivoa on mora informacije da prikupi brzo i da ih proceni za najkraće moguće vreme a onda da ih u što kraćem roku dostavi na
korišćenje.
Štabni obaveštajni oficir u plan dejstava obavezno unosi i plan obaveštajnog obezbeđenja borbenih dejstava iil nevojne operacije, ako u njoj učestvuje vojska. Obaveštajnom informacijom se smatra svaka informacija, svaka zabeleška, pisani dokument bilo koje vrste ili neki drugi zapis ili grafika koji daju nove ili potvrđuju postojeće podatke o protivniku (neprijatelju) i koji se mogu dobaviti na bilo koji način. Mnoge od tih informacija postaju roba na tajnom tržištu informacija. Ponekad se za njih mora platiti cena koju prodavac traži, što zavisi od procenjene važnosti sadržaja informacije. Nijedan način pribavljanja inforamcija nije nedozvoljen. Nema metode obaveštajnog rada koja se ne sme koristiti. Sve zavisi od procene onog ko je zadužen za prikupljanje informacija...**

ZAHTEV ZA - OSTAVKU
MEĐUTIM, posao koji se nametnuo Bušu bio je ogroman. Trebalo je, u najkraćem vremenskom roku, službu povratiti i ponovo uzdići na nivo sa kog će nastaviti uspon. Pri tome, moralo se stalno voditi računa o **Kongresu koji je postao strašno osetljiv na bilo koji neuspeh i gubitak i u stalnoj želji da potpuno kontroliše rad i aktivnosti tajnih službi**.
Dakle, zahtevala se puna diskrecija. Raditi u diskerciji kad čitava knjiga sa podacima o agentima CIA kola svetom i svako može da sazna sve što ga interesuje! Zbog toga, Buš priprema dekret broj 11-905, u februaru 1976. godine, kojim se propisuje tzv. kodeks rada američkih tajnih službi. DŽerald Ford dokument potpisuje bez reči.
Buš se trudi da ne uvlači Lengli u polemiku koja se vodi u ostalim tajnim službama američke obaveštajne zajednice u vezi sa procenama mogućnosti novog sovjetskog strategijskog bombardera Tu-26. Mnogi ga optužuju za oportunizam. U okviru same službe pojavljuju se glasovi o tome da Buš treba da da ostavku. Međutim, on uspeva da reši problem na maestralan način, kako je izjavio admiral Daniel Marfi, njegov pomoćnik za veze sa ostalim obaveštajnim službama SAD. U stvari, Marfi je vidljivi deo **klana Buš**, grupe obaveštajaca koja je zdušno podržavala budućeg predsednika SAD u svemu što je preduzimao. Tu su, između ostalih, Henri Knos, budući
pomoćnik zamenika šefa službe, DŽenifer A. Ficdžerald, Bušova pomoćnica u Pekingu, zatim njegova lična privatna sekretarica, Sem Vilson, bivši direktor DIA, Robert Gambino, rukovodilac odseka bezbednosti CIA, DŽon Tomas, odgovoran za tajne akcije na Pirinejskom poluostrvu, Ričard Ker, budući pomoćnik direktora CIA, Rej Klin, bez posebnog zaduženja u direkciji CIA, Donald Greg, specijalista za azijska pitanja i savetnik DŽordža Buša.
Agencija nastavlja sa izvođenjem tajnih operacija. Posebno je interesantna Panama, gde se CIA angažuje na strani generala Noriege, iako je on već od 1971. godine osumnjičen za veze sa trgovcima drogom. Za njegovo praćenje je bio zadužen agent CIA-e Stenli Barnet. Zahvaljujući vezama sa američkom tajnom službom, Noriega preuzima kontrolu nad panamskom vojnom obaveštajnom službom G-2 i obaveštajnom službom Nacionalne garde, uz čiju pomoć razvija neviđenu mrežu za trgovinu drogom.

PUT U BELU KUĆU
POSLE pobede MPLA u Angoli, CIA nastavlja tajne operacije u Kinšasi i iz Kinšase prema Angoli, pomažući finansijski popzivione angolske tajne organizacije i Mobutua. Buš i Mobutu su čak uspostavili i lične prijateljske veze.
U to vreme, CIA organizuje tajnuj operaciju u Etiopiji, odakle SAD žele da pošto-poto proteraju SSSR i njihove saveznike iz Varšavskog ugovora. Već 1975. godine, CIA organizuje jednu civilnu gerilsku grupu koja bi trebalo da pomaže pristalice svrgnutog cara Etiopije Hajla Selasija u borbi protiv Komiteta revolucionarne vlade i vojne organizacije DERG, prosovjetske orijentacije, kojima rukovodi major Mengistu Haile Mariam.
Počev od 1976. godine, CIA nastoji da realizuje tajnu operaciju čišćenja Etiopije po principu izvođenja operacije Feniks, koja je realizovana u Vijetnamu. Operacija nije dala očekivane rezultate, ali su oni obelodanjeni tek posle odlaska DŽordža Buša sa položaja šefa CIA-e. Jedan od učesnika operacije, opisao je sukob sa Mengistuovim pristalicama ovako. **Naši su padali kao mušice pod udarcima ljudi iz DERG. One koji su bili zarobljeni, mučili su do smrti. Nalazili smo osakaćene leševe na kojima su često bile prikačene cedulje sa ispisanim pretnjama**.
Već 20. januara 1977. godine, Buš napušta položaj šefa CIA. Henk Nok vrši dužnost šefa sve do 9. marta iste godine, kada na čelo službe dolazi Stansfild Tarner, čovek predsednika Kartera.
Međutim, dolaskom u Belu kuću u svojstvu predsednika SAD, DŽordž Buš nastavlja da se interesuje za rad CIA i ostalih tajnih službi. Jednom obaveštajac, uvek obaveštajac, imao je običaj da kaže u krugovima saradnika kad bi mu neko prebacivao da suviše pažnje poklanja tajnim službama. **One će u budućnosti voditi rat umesto naših armija. Ono što su naše armije činile u sukobima visokog intenziteta i velikog rizika, one će raditi u sukobima niskog intenziteta, u kojima je rizik - nula**, govorio je Buš.

(NASTAVLJA SE)