Primakov na čelu KGB

Pišu: Radomir Vučković i Milan Petković
U LUBJANKI, sedištu KGB-a nervoza raste. Krjučkov gubi živce i sve češće pomišlja na državni udar. O svojoj ideji obaveštava nekoliko svojih poverljivih saradnika. Međutim, govorkanja o pripremi državnog udara sve su učestalija. Krjučkov je zaboravio na svoje sopstveno naređenje o prisluškivanju svih državnih rukovodilaca. Postupajući po njegovom naređenju, specijalisti su montirali prislušne uređaje i u njegovoj kancelariji, u stanu, u privatnom tajnom kabinetu, u toaletskim prostorijama, svuda...
Krjučkov se ipak odlučio na salonsku revoluciju: prisiliće Gorbačova da prihvati formiranje tzv. komiteta za kontrolu, pohapsiće nekoliko osvedočenih opozicionara i sačuvaće zemlju od krvoprolića kakvo se očekivalo.
Na papiru sve bi to prošlo glatko i bez teškoća. Ali na terenu nije sve išlo glatko. Šef Moskovskog KGB je obavestio Jeljcina šta ga čeka. Ruski predsednik se odlučio na akciju. Izbegavši hapšenje, on organizuje demosntracije i primenjuje neke radikalne metode. Koristi se neodlučnošću nekolicine oficira KGB koji odbijaju da izvrše suviše neodređenja koja dolaze iz centralne službe. To do tada niko nije mogao ni da zamisli. Služba se podelila na one za i one protiv. Krjučkov je deprimiran. Nije očekivao takvu reakciju svojih potčinjenih i tako se desilo ono što čak ni neprijatelj SSSR-a nije mogao da zamisli, državni udar nije uspeo jer se jedan deo pučista okrenuo perma drugom delu pučista sprečavajući ga da izvrši svoj deo zadatka u planiranoj operaciji.

NEUSPEO PUČ
STANOVNICI Moskve ne oklevaju. U masama dolaze na Trg Đeržinski, pred Lubjanku. U naletu ruše statuu Feliksa Đeržinskog, legendarnog osnivača sovjetskih tajnih službi. Lubjanka se predaje. Sedamdeset godina stara sovjetska tajna služba je prestala da postoji.
To, međutim, nije označavalo kraj rata tajnih službi. To je, u stvari, označilo početak novog rata, ovog puta između delova jedne iste službe. Taj rat je, prema istorijskim iskustvima, uvek dugotrajniji i krvaviji od svih drugih i, po pravilu, takav rat se često prenosi i van granica zahvaćene zemlje. Prenosi se na sve zemlje koje su imale veze, kontakte i saradnju sa tajnom službom koja se raspala. Slično se već desilo sa rumunskom tajnom službom, Sekuritateom, posle pada Nikolaea Čaušeskua. NJeni agenti i saradnici su se raspršili po celom svetu nastavljajući međusobne obračune u okviru i u sastavu novih domaćina koji su im pružili utočište. Samo ovog puta radilo se o jednoj od najjačih tajnih slžbi sveta. Raspao se KGB pred kojim je i CIA strepela.
Već sutradan posle puča, četiri najodgovornija rukovodioca KGB su pokušali, svaki na svoj način, da ponovo uspostave tajno sovjetsko carstvo. Interesantno je da su sva četvorica pripadala delu KGB koji je radio prema arapskom svetu. Rat u Zalivu je završen tri meseca pre izbijanja puča. Kao posledica tog rata, pojavila se jaka proislamska struja u okviru sovjetskih azijskih republika, posebno onih oko Kavkaza i prema Iranu i Avganistanu.
Leonid Čerbačin, direktor direkcije špijunaža u inostranstvu, postao je šef KGB po padu Krjučkova. Pre toga je više puta bio na službi u Pakistanu, a jedno vreme i rezident sovjetske obaveštajne mreže u Teheranu, i to baš u momentu pada šaha i dolaska na vlast imama Homeinija.
Već sutradan po imenovanju, smenio ga je Vadim Bakatin. Za šefa direkcije postavljen je Evgenij Primakov, koji je za vreme Rata u Zalivu više puta gostovao u Bagdadu kao izaslanik sovjetske obaveštajne službe da bi uticao na Sadama Huseina da napusti Kuvajt.

PROVEREN KADAR
PRIMAKOV je bio član Instituta za orijentalistiku, pa zatim direktor Instituta sovjetske svetske ekonomije i međunarodnih odnosa. Član je Moskovske akademije nauka. Specijalista za pitanja Bliskog istoka. Rođen je u Kijevu 1929. godine, a političku karijeru je započeo kao novinar **Pravde**. Kao dopisnik **Pravde** iz Kaira postao je pripadnik KGB.
Dakle, krajem septembra 1991. uz saglasnost Jeljcina, Primakov je stao na čelo direkcije KGB, koja je uskoro postala samostalna pod nazivom Centralna obaveštajna uprava. Za sve analitičare sveta, to je bio prvi znak početaka raspada SSSR. Primakov, mada komunista, postaje prvi šef nove tajne službe Rusije Borisa Jeljcina. Ta nova služba dobila je naziv Spoljna obaveštajna služba SVR. Primakovljev zamenik je Vadim Kirpičenko, ujedno i savetnik načelnika službe.
Kirpičenko je takođe specijalista za arapske zemlje. Za vreme alžirskog rata za nezavisnost, bio je na dužnosti savetnika FLN u Kairu pa u Tunisu. U to vreme tesno je sarađivao sa alžirskim šefom tajne službe Busufom.
Najveći obaveštajni uspeh Kipičenka je vrbovanje egipatskog šefa tajne policije Samija Šarafa, zvanog Asad, za rad za račun AKGB. Zahvaljujući toj vezi, SSSR je na vreme saznao za nameru Anvara Sadata da protera Sovjete iz Egipta i raskine sve veze sa SSSR-om. Kirpičenko je 1993. godine objavio svoje memoare u kojima je, između ostalog, opisao i taj događaj. Interesantno je da je kasnije pričao jednom svom kolegi da je jednom prilikom bio zamoljen da pokuša da preko svojih specijalista otkrije šifru koju su koristili Izraelci protiv Egipćana 1973. godine. Naime, egipatska prislušna služba je uspela da registruje u više navrata razgovore izraelskih visokih vojnih komandanata koji su koristili govornu šifru od tada nepoznatu prislušnoj službi. Čim je čuo snimak, Kirpičenko je zaključio da to nije šifra već neki slovenski jezik, ali to nije rekao Egipćanima. Mnogo kasnije izraelski general Haim Barlev za vreme jedne posete svom rodnom Novom Sadu 1993. rekao je da su za vreme rata 1973. on, Elazar, Dajan, Reuben i još nekoliko izraelskih generala komandanata jedinica na frontu, koji su govorili srpski jezik, koristili to svoje znanje da bi brzo razmenili neophodne poruke, naređenja i izveštaje, a da ih Egipćani ne otkriju pravovremeno.

NOVI - RUSKI KGB
NEŠTO slično je izneo i egipatski obaveštajni oficir, pukovnik Mamiš, jednom jugoslovenskom oficiru prilikom jednog prijema u diplomatskom koru u Rimu, negde oko 1985. godine. Tada se taj oficir, Živan M. nasmejao i rekao da to nije izraelski izum. Amerikanci su u Drugom svetskom ratu koristili za slične slučajeve indijanski jezik Navaho. Mnogo kasnije, 1994. u Bosni i Hercegovini, bar kako piše general Majkl Rouz u svojstvu komandanata Unprofora, pripadnici britanskih specijalnih jedinica su koristili sličnu šifru za međusobno sporazumevanje. Naime, oni su koristili stari velški jezik koji je u upotrebi u samo nekoliko zabačenih sela u Velsu, a nikada nije bio u širokoj upotrebi jer su ga Normani Ričarda Lavovog Srca zabranjivali. Interesantno je šta se sve može naći i na šta se sve može naići u toku čitanja memoara nekog poznatog obaveštajca.
U maju 1991. dakle, pre letnjeg puča, Jeljcin je postigao sporazum sa Krjučkovim o formiranju novog samostalnog ruskog KGB koji bi bio potčinjen predsedniku Rusije. Kao rezultat tog sporazuma, kod Jeljcina je došao general Ivančenko, dotadašnji šef isledničkog odeljenja KGB u kome je naređeno da formira ruski KGB jačine 400 ljudi.
U stvari, istovremeno su svi regionalni centri KGB započeli reorganizaciju i usmeravanje ka samostalnosti u odnosu na centralu službe. U Litvaniji, na primer, već od 1990. godine direktor lokalnog KGB Eđardad Eismontas izjavljuje da je arhiva KGB koja se nalazila u Vilniusu, ili spaljena, ili prebačena u Moskvu, tako da u sefovima lokalnog KGB i nema ništa od dokumentacije. Odmah je osnovana litvanska obaveštajna služba koja je dobila ime Saugumas. Bezbednost. Služba je bila potpuno nacionalistički orijentisana i svaka pomisao na veze sa sovjetskim institucijama odbijana je sa indignacijom. Ali sledeće godine na čelo službe je došao Danas Arlauskas, bivši oficir KGB, a formiran je Direktorat za veze sa tajnim službama zemalja Zapada.

NASTAVLJA SE