Bleda senka Abu Ijada

Pišu: Radomir Vučković i Milan Petković
ABU Ijad je stvorio, po ugledu na nekadašnji sovjetski **Crveni orkestar**, veliku obaveštajnu mrežu pod nazivom **Ras al Aman**. Sedište službe i centrala mreže su se nalazili u Jordanu sve do 1971. godine, kada je Jordan brutalno razbio sve palestinske organizacije i proterao sve palestinske institucije iz zemlje u akciji koja je kasnije dobila ime **Crni septembar 1971** što je prouzrokovalo neka kadrovska pomirenja u službi. Abu Ijad je predao funkciju šefa tajne službe (mreže **Ras al Aman**) Abu Jusefu an Nazaru. Izraelci su otkrili i ubili An Nazara u Bejrutu 1973. godine. Na njegovo mesto je tada došao Abdel Hamid Guluf, koji se privremeno sklonio u Siriju odakle je nastavio da rukovodi mrežom **Ras al Aman**.
U međuvremenu, grupa palestinskih osvetnika koja je svoju formaciju nazvala **Crni septembar**, izvršila je atentat na jordanskog predsednika vlade Vasfi al Tala, 28. novembra 1971. godine, u Kairu. Proglašena je za terorističku organizaciju. U okviru Fataha su je smatrali **tvrdim krilom** palestinske oslobodilačke organizacije. Abu Ijad pomno prati aktivnosti te terorističke organizacije, koje se ne odriče. Naprotiv smatra je **levom rukom** svoje tajne službe. To znači da je ona namenjena za izvršenje **prljavih poslova**. Šef sekcije za izvršenje operacija u **Crnom septembru** je Ali Hasan Salame. Izraelci ga poznaju po imenu **Crveni princ**.

ARAFATOVA GARDA
SALAME je bio komandant specijalnih jedinica **Snaga 17**, lične garde Jasera Arafata (interesantno je da postoji i **Snaga 18** čiji je zadatak fizička likvidacija neprijatelja). Zahvaljujući svojim vezama u modenskim krugovima u Bejrutu, Parizu i Rimu, Salame je veoma brzo uspeo da uhvati vezu sa predstavnicima američke CIA, posebno sa njenom ispostavom u Bejrutu. Preko njega je išla veza Arafata sa američkom administracijom, onda kad je to bilo potrebno. Izraelci su posle niza neuspelih pokušaja da se dokopaju Salamea, ipak uspeli da mu uđu u trag i da ga likvidraju u januaru 1979. godine.
Abu Ijad se nalazio u delikatnoj situaciji. S jedne strane nije hteo da se odrekne usluga organizacije **Crni septembar**, a s druge, bilo mu je neobično važno da pred stranim partnerima pokaže da se bori protiv te terorističke organizacije. Udarci su stizali sa svih strana. Najteži je bio kad je Abu Nidal prešao u iračku obaveštajnu službu. Rat sa disidentima se pojavio kao imperativ pred tajnom službom PLO i njenim šefom Abu Ijadom.
Tokom 1974. godine, ipak je došlo i do malog olakšanja - Žorž Habaš i njegov FPLP je prihvatio saradnju sa Al Fatahom. To je, možda, bila posledica uspostavljanja veze FPLP sa sovjetskom tajnom službom KGB. U aprilu 1974. godine, šef sovjetske obaveštajne mreže u Libanu se susreo sa Vadi Hadadom, rukovodiocem spoljnih operacija FPLP. Predstavnik KGB je obećao Palestincima da će im SSSR pružati svu moguću pomoć u naoružanju i opremi i zamenu za saradnju na obaveštajnom planu.
Novi problem je nastao kad je Abu Daud, na proputovanju kroz Francusku, uhapšen u Parizu na osnovu međunarodne policijske poternice. Abu Daud je imao veoma dobre veze i odnose sa Abu Nidalom još mnogo pre nego što je Abu Nidal napustio PLO i postao najtraženiji terorista sveta.
Jaser Arafat, mada je imao neograničeno poverenje u Abu Ijada, tajno je formirao svoju ličnu obaveštajnu službu i rukovodstvo nad njom poverio Hajefu Adbelhamidu Abu al Hul. Ovaj nije bio takvih gabarita kao Abu Ijad i slepo je izvršavao naređenja i zahteve Jasera Arafata. Ipak, postao je poznat, ne svojom zaslugom, sredinom 1981. godine.
Treba znati da su odnosi između Tunisa i PLO bili uvek veoma dobri. Stoga, nije slučajno što je Abu Ijad preselio svoju porodicu u Tunis i, najčešće, provodio svoje slobodno vreme u toj zemlji.

PITANJE BURGIBE
ŠEF nacionalne bezbednosti Tunisa Ahmed Benur i Abu Ijad su bili prisni prijatelji i tuniski obaveštajac se nije začudio kada mu je njegov palestinski prijatelj jednog dana poverio da ga muči jedan, **ne tako veliki, ali mučan problem**. Abu Ijad je morao da se u najkraćem roku nađe u Kuvajtu, ali nije imao nikakve mogućnosti da tamo odleti pošto nije imao pogodne veze. Benur je jedva dočekao mogućnost da ponovo uspostavi dobre odnose sa francuskom tajnom službom i odmah je predložio Abu Ijadu da mu omogući da iskoristi jedan specijalni avion francuske tajne službe **ako uspe da ubedi francuske kolege da ga prime u avion**.
Naime, on je znao da je Abu Ijad na francuskom spisku terorista i da nije poželjan na teritoriji Francuske ali je procenio da će Francuzi pristati da pomognu Abu Ijadu da bi ga zadužili da utiče na palestinske teroriste da ne deluju na teritoriji Francuske, niti protiv francuskih građana. Kad je Abu Ijad pristao na to rešenje, Benur je upriličio brzi, kratki susret palestinskog obaveštajca sa francuskim kolegom Fransoaom de Grosuvrom i državnim sekertarom za bezbednost Žozefom Franceskijem. Taj sastanak je otvorio vrata za kasniju saradnju tajne službe PLO i Ministarstva unutrašnjih poslova Francuske, DST (na čijem čelu je bio Iv Bone), pa i na nižem nivou. Kasnije, saradnju su nastavili Bernar Žerar, naslednik Iva Bonea i njegov pomoćnik pukovnik Rondo, koji je kasnije postao savetnik ministra odbrane za obaveštajna i kontraobaveštajna pitanja.
Na pitanje Habiba Burgibe, upućeno Ahmedu Benuru: **Šta Tunis dobija ovim posredovanjem?**, Benur je odgovorio: **Besplatnu obaveštajnu zaštitu jedne arapske i jedne evropske obaveštajne službe.**
Posredstvom Tunisa, došlo je do niza kontakata između Abu Ijada i njegovog naslednika i Arafatovog ličnog obaveštajca Hajefa Abdelhamida sa generalnim direktorom francuske tajne službe DGSE, Pjerom Marionom, koji su urodili sklapanjem pravog pakta za antiterorističku borbu. Operacija je dobila naziv **Čarli** i trajala je nekoliko godina, tako da je u njoj učestvovao i Marionov naslednik admiral Lakos. Operacija se sastojala u tome da se palestinski obaveštajci, posle obuke u Parizu, tajno uključe u terorističke organizacije ekstremnih Arapa u Francuskoj, gde bi pod direktnom kontrolom tuniske obaveštajne službe, radili na otkrivanju terorističkih mreža i pojedinačnim **tihim** likvidacijama označenih terorista.
Sem sa tuniskom i francuskom tajnom službom, palestinski obaveštajci uključeni u operaciju, saradnju i sa obaveštajcima drugih zemalja (neke zemlje Balkana, Italija, Malta, Kipar). Posebno su razvijene veze sa palestinskom obaveštajnom mrežom koja je imala svoju ispostavu u Larnaki, na Kipru.

BAZA U PARIZU
ARAFATOV čovek, Abu al Hul, je čak izvršavao i lično neke zadatke putujući u Pariz na kontakte jer **nije imao poverenja u sve one koji su uključeni u operaciju**. I Abu Ijad je tajno dolazio u Francusku. U Parizu je imao više stanova registrovanih na lažna imena u kojima je održavao kontakte sa šefovima iz DGSE. U jednom takvom stanu u ulici Kej Branli, 27. decembra 1982. godine, susreo se i sa Fransoaom Grosuvrom, ličnim savetnikom za specijalne službe i tajne akcije predsednika Miterana, a i državnim sekretarom za javnu bezbednost, Žosefom Franceskijem. Tada su dogovorili način na koji će palestinski obaveštajci na najkraći i najbrži način obaveštavati Francuze o teroristima i njihovim planovima.
Akcija se naglo prekida kada je izbila Intifada na okupiranim arapskim teritorijama. Naime, obaveštajac Abu Nidala, koji je sarađivao i sa Ahmedom Đibrilom, ali i sa sirijskom obaveštajnom službom, Hamza Abu Said, u noći između 14. i 15. januara 1991. godine, ubija istovremeno Abu Ijada i Abu al Hula. Tako je PLO, u momentu, otao bez dva svoja vrhunska obaveštajca a mnoge veze sa zapadnim zemljama, koje su išle preko dvojice ubijenih obaveštajaca su bile prekinute. Amin al Hendi, koji je nasledio Abu Ijada, bio je samo bleda slika svog prethodnika. Arafat je imenovao kao svog oficira za vezu sa tuniskom obaveštajnom službom Hakema Belaunija, ambasadora PLO u Tunisu. Međutim, ispostavilo se da je brat Hakema Belaunija bio u vezi sa Mosadom, te da je on dao podatke o kretanju Atefa Bseisoa što je kao posledicu imalo njegovo ubistvo u Parizu. Ipak, to nije smetalo da Belauni postane ministar bezbednosti PLO, na kom položaju je dočekao i sastanak Arafata i Jicaka Rabina, iz koga se izrodio sporazum o palestinskoj autonomiji.

NASTAVLJA SE