Kajanje sa zadrškom

Piše: Miroslav ZARIĆ

GOVOR koji je Biljana Plavšić održala pred Haškim tribunalom poslednjeg dana rasprave o kazni koju treba da dobije posle priznanja počinjenih zločina protiv čovečnosti u Bosni i Hercegovini, Karla del Ponte može, mirne duše, da smatra najvažijim dokazom i protiv svih optuženih bivših srpskih rukovodilaca, protiv kojih krivični postupak već teče ili će im se tek suditi u Hagu.
Reči koje je bivša predsednica Republike Srpske izgovorila 17. decembra prošle godine, ukoliko bi ih, kao svedok, ponovila na njihovim suđenjima, verovatno bi kao neizbežan ishod gotovo svima donele osuđujuće presude.
U svom poslednjem nastupu pred Tribunalom, pre nego što će joj, ovih dana, biti izrečena kazna, optužena se pri tom opredelila za ulogu skrušenog pokajnika, zbog zločina u kojima je glavnu ulogu prepustila svojim partijskim drugovima iz bivšeg srpskog rukovodstva u Bosni.

POSIPANJE PEPELOM
U GOVORU koji je pročitala sudijama, ali očigledno sročenom za javnost, Plavšićeva nije ostavila ni trunku sumnje da je prethodno sve preispitala, proverila i procenila, pre nego što se uverila da su više hiljada nevinih ljudi bili žrtve organizovanog i sistematičnog delovanja da se Muslimani i Hrvati uklone sa područja, koja su Srbi smatrali svojima.
- U to vreme, ja sam olako ubedila samu sebe da je ovo pitanje opstanka i samoodbrane - rekla je. - U stvari, više od toga, naše rukovodstvo, čiji sam bila neophodan deo, vodilo je poduhvat koji je za žrtve imao nebrojene nevine ljude.
Ističući da objašnjenja samoodbrane i opstanka ne pružaju za ovo opravdanje, kao i da su sami sunarodnici rekli **da smo u ovom ratu izgubili svoju plemenitost**, bivša predsednica Republike Srpske je sama sebi postavila pitanje, pokušavajući odmah i da na njega odgovori:
- Ako je ova istina sada tako jasna, zašto je ja nisam videla ranije? I kako su naše rukovodstvo i oni koji su ga sledili mogli da počine takva dela? Odgovor na oba pitanja je, verujem, strepnja, zaslepljujuća strepnja, koja je dovela do opsesije, naročito za one od nas za koje je Drugi svetski rat živa uspomena, da Srbi više nikada ne dopuste sebi da budu žrtve.
Prebacujući sopstevnom rukovodstvu da je prekršilo najosnovniju dužnost svakog ljudskog bića - da se uzdrži i poštuje dostojanstvo drugih, Plavšićeva je priznala da su svi bili opredeljeni da učine sve što je neophodno da bi prevladali.
- Iako sam više puta bila upoznata sa navodima o surovim i neljudskim postupcima protiv nesrba, odbila sam da se s tim suočim ili čak i da proverim - nastavila je svoju ispovest. - U stvari, ja sam se u potpunosti predala govorenju o nevinima srpskim žrtvama ovoga rata. Ovaj svakodnevni rat potvrdio je moje uverenje da se borimo za sopstveni opstanak i da je u ovoj borbi međunarodna zajednica naš neprijatelj. I tako sam ja jednostavno poricala te navode, čak ih ne proveravajući. Ostala sam sigurna u mom uverenju da Srbi nisu sposobni da učine tako nešto.
Optužena je posebno naglasila da prihvata deo svoje odgovornosti, da je ona samo njena i da se ne proteže na druge lidere i njihovo pravo da se brane, a sigurno se ne može proširiti na srpski narod, koji je **već platio visoku cenu za postupke našeg rukovodstva**.
Ocene ovakvog nastupa okrivljene, baš kao i u trenutku kad je odlučila da prizna krivicu, bile su krajnje oprečne. Jedni su potez ocenjivali kao izuzetno human, moralan i nadasve hrabar, dok su joj drugi odricali bilo kakvu principijelnost, pripisivali ponašanje kalkulanta, pa čak i izdajnika. Nemali broj ljudi smatrao ju je žrtvom ucena Madlen Olbrajt, ali i da je nasela obećanjima Karle del Ponte.
Da ove poslednje ocene možda i nisu bile preterane, pokazao je poslednji dan rasprave o kazni. Glavni tužilac Tribunala je, ne trepnuvši, zatražila da krivično veće odmeri optuženoj zatvorsku kaznu između 15 i 25 godina, što praktično znači da nikad ne izađe na slobodu.
Del Ponteova je posebno naglasila da priznanje nikako ne umanjuje odgovornost Plavšićeve za njeno učešće u najgorim zločinima protiv čovečnosti i konstatovala da bi za te zločine tužioci morali da zatraže doživotnu robiju. Priznanje i spremnost da plati kaznu za zločine, objasnila je glavni tužilac, međutim, zaslužuju nižu kaznu.
A onda je Švajcarkinja pokazala svoje pravo lice, prebacujući optuženoj da još odbija da ozbiljno i sveobuhvatno sarađuje sa Tužilaštvom.
- Ja još nisam uspela da je uverim da uđe u poslednju fazu preuzimanja svoje odgovornosti, tako što bi se pojavila kao svedok na drugim suđenjima - istakla je novu ponudu Plavšićevoj, izražavajući uverenje da još može da se opredeli za saradnju.
Da li će Biljana Plavšić odgovoriti na ovaj novi izazov, dok čeka odluku suda o kazni ili je možda već i donela odluku da li će svedočiti, zasad je krajnje neizvesno. Kad se prvi put odlučila na priznanje, njeni advokati, ali i predstavnici Haškog tribunala, svečano su izjavljivali da ono nipošto ne znači i da će se optužena pojavljivati kao svedok na drugim suđenjima, što su ponavljali i kad je Tribunal doneo odluku da je privremeno pusti na slobodu.
Ali, u haškim kalkulacijama, pogotovu u velikom nedostatku tzv. svedoka **insajdera** jačeg kalibra, takva zaklinjanja mogu da padnu u vodu, pogotovo što je Plavšićeva već više puta pokazala da promena ubeđenja i mišljenja, pa i nagli zaokreti, nisu nimalo strani njenoj prirodi.

VREME PRIZNANJA
SVE što je Biljana Plavšić dosad preduzimala oko Haškog tribunala, debelo joj se isplaćivalo. Dobrovoljni odlazak u Hag vratio joj se privremenim puštanjem iz ševeningenskog zatvora, a priznanje optužbe za zločine, izvinjenje žrtvama i kajanje, donelo joj je javne pohvale sa svih strana i (blago)naklonost političara i javnog mnjenja, što podrazumeva da olakšavajuće okolnosti, pri odmeravanju kazne, odnesu prevagu nad težinom zločina.
Iako je motiv priznanja pred sudom, uzdignut do neslućenih visina i Plavšićevoj stavljen maltene oreol heroja na glavu, niko se nije setio da postavi pitanje vremena u kome se nekadašnja **čelična ledi**, od **jastreba** i zagovornika ratne opcije, preobratila u skrušenog **goluba** mira. Ulogu **prevrtača** ona je, naime, odigrala tek kad su svi planovi srpskog rukovodstva u Bosni već bili pali u vodu i prvi **pacovi** već počeli da napuštaju brod koji tone.
Nije tačno ni da iza njenog priznanja zločina nije stajao nikakav interes, jer bi ono, bez obzira što Del Ponteova traži drakonsku kaznu, moglo kod sudija znatno da utiče na njeno trajanje. Sud u svojoj odluci nije, naime vezan za predlog Tužilaštva.