Krajgeru pruga - promašaj

Piše: Dragi Stamenković
U SLOVENIJI su bile završene sve hidroelektrane na Dravi i cena energije bila je vrlo profitabilna. U Hrvatskoj je bila slična situacija. To je bio pravi razlog što je došlo do žestokog sukoba između Srbije i Federacije, jer smo solidarno učestvovali u izradnji energetskih objekata u Sloveniji, Hrvatskoj i BiH i to sa 40 odsto. I sada, kada takav prilaz treba da se primeni i na Srbiju, od nje se traži da sama finansira izgradnju **Đerdapa**. Tada je Srbija gradila još dve hidrocentrale: **Bajina Bašta** i **Potpeć**.
Zaključeno je da ubuduće pitanje snabdevanja električnom energijom preuzmu republike. Kompromis sam postigao s ondašnjim potpredsednikom SIV-a Borisom Krajgerom. Tada sam u ime Srbije rekao da se slažemo, ali smo upozorili **da kada Đerdap bude gotov, ne bude priče da je raspodela energije stvar Federacije, pa nije pravično da neko bude u mraku, a da drugi imaju svetlo**. Mnogo godina kasnije upravo se to dogodilo. Srbija je uložila ogromne napore i sredstva i rešila problem električne energije za duži period, a naročito gradnjom velikih termo-elektrana kod Obrenovca dok su drugi počeli da sanjaju nestašicu elektro-energije.

PREGLASANI U FEDERACIJI
INAČE, red je da spomenem da je na **Đerdapu** radila sjajna ekipa graditelja na čelu sa Pantom Jakovljevićem koja je ostvarila veoma uspešnu kooperaciju i saradnju sa Rumunima. Moju naklonost prema značaju elektroprivrede poneo sam iz prvog Ministarstva u Vladi Srbije 1950-1951. kada sam se kratko bavio tom granom privrede. Vlada Srbije se pozabavila i izgradnjom termocentrale na Kosovu zbog velikih zaliha uglja. Tada smo se sa Makedonijom dogovorili da se jedan termo-kapacitet gradi za njihovu željezaru.
Srbija se našla poslednja u redu završavanja započetih, a nedovršenih investicija u čijem pokrivanju učestvuje Federacija kroz zajednička sredstva. Uz velike napore i uz naše učešće od 20 posto, što nije bio slučaj sa drugima, uspeli smo da se završi deo autoputa kroz Beograd i most na Savi.
Srbija, Makedonija, Crna Gora i BiH izrazili su neslaganje oko predloga novog Saveznog zakona o železnicama prema kome bi one bile decentralizovane. Bilo bi stvoreno 22 samostalna železnička preduzeća u Jugoslaviji (od toga u Srbiji 8) sa ciljem da se uspešnije rukovodi i razvija radničko samoupravljanje. Predloženo je da svako preduzeća ima svoje cene. Predstavnici pomenute četiri republike predlagali su da se cene iskazuju kroz jedinstvenu tarifu radi jednostavnijeg poslovanja železnice sa klijentima. I pored neslaganja četiri republike, usvojen je predlog Savezne vlade.
Iza tog predloga krili su se interesi, pre svega, preduzeća iz Slovenije i Hrvatske koja bi time ostvarivala ekstra profit, naročito na robi koja se izvozila, jer sav teret išao je preko luke u Rijeci ili preko Slovenije na Zapad. Iako su preduzeća iz ostalih republika punila vozove na glavnoj železničkoj magistrali, imala su male prihode ili su poslovala sa gubicima.

OPTUŽBE KARDELJA
POSLE izvesnog perioda rada železnica po novom zakonu, Srbija je referendumom objedinila svih osam svojih železničkih preduzeća u jedno. Bilo je povika da gušimo samoupravljanje na železnici. Kardelj me je lično okrivio u tom pravcu ali je to prošlo, jer je odluka bila referendumska, znači najdemokratskija, jer su se radnici plebiscitarno za nju izjasnili.
Jedna od većih investicija bila je izgradnja pruge Beograd-Bar. Srbija i Crna Gora su tražile da se donese zakon kojim bi se utvrdili izvor i način finansiranja i rokovi završetka. Međutim, to se stalno odlagalo zbog čega je raslo nezadovoljstvo u narodu.
Boris Krajger me je ubeđivao kako je na takvom terenu pogrešno graditi prugu i da bi bilo bolje da Federacija napravi autoput od Beograda do Crne Gore, jer bi bilo i savremenije. Prebacivao nam je da od te pruge pravimo politički problem. Hrvatska se plašila da će njena luka u Rijeci ostati bez robe. Vršen je snažan pritisak na naše istaknute političare da ne podrže izgradnju pruge. Mnogi su od njih bili spremni da se, u interesu boljih odnosa u Jugoslaviji, odreknu pruge.
Mi smo iz Izvršnog veća Srbije, preko Milenka Bojanića, koji je u to vreme išao na sastanke u Svetsku banku i bio u kontaktima sa MMF tražili da ih podstakne da nam daju kredite oko kojih je već bilo govora. Bili su raspoloženi da nam omoguće dugoročni kredit, jer su proučavali taj projekat i povoljno se izražavali o njemu. Posle mnogi diskusija, rešen je i taj problem tako što smo dobili međunarodni kredit, a preduzeli smo i druge mere: raspisan je narodni zajam, pa je pruga izgrađena.

OPONENTI IZ - SRBIJE
DA se nismo energično borili za navedene investicije, Srbija bi zapala u veoma tešku ekonomsku situaciju i potpuno bi zaostajala u svom daljem razvoju. I pored velikog pritiska da se obustave sve započete investicije i Titove podrške toj liniji, Izvršno veće Srbije, i ja lično, uporno smo branili da se investicije za izgradnju **Đerdapa**, pruge Beograd-Bar, železare **Smederevo**, kanala Tisa-Dunav-Tisa i završetak Auto-puta kroz Srbiju i Beograd moraju završiti. Jer, to je praktično značilo da Federacija vraća dug Srbiji koja je znatno i aktivno participirala u obezbeđivanju sredstava kojima je Federacija finansirala izgradnju značajnih objekata u drugim republikama. Naravno, to tada nismo tako javno govorili, ali se znalo šta interno mislimo.
Mnoge istaknute partijske, državne i političke ličnosti iz Srbije na radu u Federaciji ili u samoj Srbiji ćutale su ili su oponirale Srbiji, prepuštajući tako da sva odgovornost, zbog neprihvatanja obustave započetih investicija, padne na Republičku vladu. Bilo je i raznih kuloarskih ogovaranja članova RIV-a u smislu da smo **srpski nacionalisti**. Prava istina je samo jedna: ostali smo uporni, jer smo verovali da je završetak svih pomenutih objekata bio od ogromnog značaja za dalji ekonomski razvoj cele zemlje pa i Srbije.
Što se mene tiče, smaram da sam mojim ličnim zalaganjem i držanjem dao svoj puni doprinos istinskim interesima Srbije koja se u Federaciji sve vreme iskreno i duboko internacionalistički ponašala prema drugima, što nije bila nikakva kalkulantska računica dela generacije kojoj sam pripadao, nego stav koji je rezultiralo iz njene privrženosti izvornim idealima o tome kakvo zaista treba da bude pravedno društvo i odnosi u njemu. Zato, da sam se drugačije poneo, nikada mi savest ne bi bila čista.

NASTAVLJA SE