Zavera ranije skovana

Piše Dragi Stamenković
MORAM da kažem, iako sam bio na istaknutoj funkciji u Republici, nisam znao da se takva sednica CK sprema, mada sam bio iznenađen ponašanjem Rankovića prema meni na nekoliko meseci pre Plenuma. NJega znam još od 1938. kada se vratio sa izdržavanja robije. Jedno vreme je bio sa mojim najstarijim bratom Trajkom. Ranković je onda navraćao u Sindikat tekstilaca kao i ja. Istovremeno, bio je sekretar PK KPJ za Srbiju.
Nekoliko meseci pre Četvrtog plenuma, par puta me je pozvao kod sebe u CK zbog nekih sitnih žalbi njemu upućenih. Bio je srdačan. Sa moje strane nisam voleo, niti želeo da se nikom na tako visokom položaju posebno približavam, osim ako taj neko to sam nije pokazivao. Bio sam i dalje ljubazan, ali na određenoj distanci. Posle tih kontakata u CK, pozvao je mene i Jelicu da ga jedne nedelje posetimo u njegovoj kući u Užičkoj. Odazvali smo se. Tamo smo zatekli još Janeza Vipotnika sa ženom i Dušana Čalića. Bili smo iznenađeni, jer se sa njima nismo posebno družili. Iz Užičke smo otišli na ručak u selo Draževac, kod Obrenovca (Rankovićevo rodno mesto).

HITNO KOD TITA
IZ ovakvog ponašanja Rankovića prema meni osetio sam da se nešto kuva, ali nisam znao šta. Bio sam u poseti Nišu kada su mi telefonski javili da se hitno vratim radi prisustva na nekom sastanku kod Tita u Užičkoj 15 po podne u 17 časova 20. juna 1966. Stigao sam taman desetak minuta pre početka. Kada sam ušao, Tito se pozdravio sa mnom. Video sam da je bio jako nervozan. Tu sam zatekao sve vodeće ljude iz Srbije i one koji rade u federaciji: Koču Popovića, Petra Stambolića, Milentija Popovića, Mijlka Todorovića, Dušana Petrovića i Bobija Radosavljevića. Zapazio sam da nema Rankovića. Sastanak je otvorio Tito i izneo šta se sve zbivalo u poslednje vreme u odnosima sa Rankovićem (prisluškivanja, pa i njega; kontraobaveštajna služba JNA **našla je mikrofon u njegovoj spavaćoj sobi**).
Bio sam kompletno iznenađen. Više se i ne sećam šta sam sve rekao, ali pamtim da sam primetio kako sam mislio da Tito i Ranković sve stvari rade zajedno i u dogovoru.
Takođe, da prisluškivanje najviših državnih funkcionera praktikuje veliki broj zemalja i to u preventivnoj funkciji (zaštita od eventualnih iznenadnih pučeva i zavera), pa se možda to i kod nas zavelo iz istih razloga. Bio sam iznenađen da je i **Tito bio prisluškivan**.
Ne sećam se izlaganja ostalih učesnika na sastanku, ali sam osetio da je Tito hteo da čuje sve vodeće ljude Srbije i dobije njihovu podršku oko slučaja Ranković. Da li je i ko sve ranije obavešten o događaju ili se sa njim pojedinačno razgovaralo, nije mi poznato. Pretpostavljam da su neki, ipak, bili prethodno informisani.
Utisak je da su mene pozvali u poslednji čas, jer je taj čin bio iznenadan i usledio je kada sam bio van Beograda. Moguće je da su smatrali da me je Ranković upoznao šta mu se sprema i da ću ga eventualno braniti. Verovatno su se kolebali da li da me ranije upoznaju sa slučajem i pozovu na sastanak, pa su se na to odlučili u poslednjem momentu. Vodili su, svakako, računa o mojoj funkciji i ugledu u Srbiji i procenili da je bolje da čuju i mene.

AMBICIJE EDVARDA KARDELJA
NI posle tog sastanka nisam se kod drugih propitivao oko ove tematike. To je razlog što ni danas ne znam pravo stanje oko cele te operacije.
Kasnije sam slušao kako je bilo izvesnih sukoba između Koče Popovića, Marka Nikezića i još nekih ljudi u SMIP-u zbog ponašanja nekih čelnika Službe bezbednosti SMIP-a, pa i sa nekim članovima partijskog komiteta SMIP-a koji su bili u direktnoj vezi sa Rankovićem.
Isto tako bilo je i nekih priča u krugovima ljudi koji su radili u DB i njihovih poznanika u smislu da se sve više veličala Rankovićeva ličnost, te da su mu neki nazdravljali kao budućem predsedniku SFRJ.
Po svemu sudeći, sukob u vrhu države i partije, pre obračuna sa Rankovićem, počeo je oko daljeg jačanja uloge savezne države i SKJ. Dok su Kardelj i Bakarić, a u skladu sa njihovim stavovima, Slovenija i Hrvatska i neki drugi, zastupali stav o potrebi sve veće nadležnosti i uloge republika, Ranković i njegovi sledbenici bili su drugog gledišta. Ovaj karakter sukoba postojao je i tinjao već duže vreme. Rukovodstva Slovenije i Hrvatske su prva počela da osamostaljuju prakse konsultovanja sa Rankovićem oko kadrovskih i bezbednosnih pitanja rešavajući ih unutar svojih republika. To je bio put laganog razvlašćivanja Rankovića u delu njegove nadležnosti. Kardelj je nastojao da za sebe pridobije neke uticajne kadrove iz Srbije, ali i iz drugih republika.
Čini mi se da su priče o veličanju Rankovića među kadrovima DB u svim republikama, možda i namerno podsticane, da bi bile povod više za razmišljanje da se Ranković onemogući u želji da se popne na državni vrh ako bi se Titu nešto iznenada dogodilo. Kardelj i Bakarić su hteli na svaki način da se takav trend, realan ili izmišljen, saseče u korenu.

OBRAČUN BEZ RUKAVICA
BILO je više nego očigledno da su Slovenci delovali svim sredstvima da Kardelja, kao najuticajnijeg čoveka u vrhu Jugoslavije prirodno isture za Titovog naslednika. S obzirom na to da je i sam Kardelj želeo takav razvoj, Ranković mu je smetao. Hrvatska nije mogla očekivati da Tita zameni neko od Hrvata, pa je na Titovom mestu više volela da vidi Slovenca Kardelja, nego Srbina Rankovića. To je ojačalo interese ove dve republike da dejstvuju zajedno. Sve je to bio izvor još jačih i složenijih trvenja u Federaciji što se onda prenelo na sporove oko koncepcije daljeg razvoja Jugoslavije kao zajedničke države.
Slovenačko rukovodstvo i njegovi uski interesi, koje je štitio Kardelj, bez obzira na njegovo formalno sukobljavanje sa nekim od slovenačkih kadrova, sve
više su bivali eksponirani na štetu jugoslovenskih. To sam direktno osećao kao srpski premijer, naročito u elektroprivredi, kako sam već objasnio. Tu je suštinski koren inicijative da se postojeći Ustav SFRJ menja amandmanima, a onda i u celini izmeni u korist dominacije republičkih interesa. Tako nastaje Ustav iz 1974, kada je započela nova faza sukoba interesa i najdublja kriza države. Nije postojala želja da se kriza rešava demokratski, nego se išlo na eliminisanje političkih neistomišljenika pri čemu se nisu mnogo birala sredstva, što se kasnije osvetilo.
Očigledno da je na takav način Ranković smenjen. NJemu je natovareno i nešto što nije bilo tačno. Od kada sam na sastanku kod Tita, pre Četvrtog plenuma, čuo šta mu se sve stavlja na teret, nisam bio uveren da su pojedine optužbe protiv Rankovića bile osnovane.

NASTAVLJA SE