Šiptari traže republiku

Piše: Dragi Stamenković
Na Šestom kongresu SKS 21-23. novembra 1968. za predsednika srpskih komunista izabran je Marko Nikezić, a za sekretara Latinka Perović. Tek što je Nikezić stupio na ovu dužnost, u Prištini i još nekim mestima u Pokrajini izbijaju 28. novembra demonstracije čiji učesnici nose albanske zastave, uzvikuju prvi put javno parolu: **Kosovo republika**, kao i druge. Na primer: **Tražimo otcepljenje i prisjedinjenje Albaniji**, **Živeo Enver Hodža**.
Demonstranti su pokušali napad na zgradu SUP-a, Radio- stanicu i Pokrajinski komitet SK. Povređeno je desetak milicionara i demonstranata. Vojska je zaposela sve javne zgrade. CK SKS zauzima jasne političke stavove i suprotstavlja se svakom nacionalizmu i šovinizmu.
Posle demonstracija na Kosovu, međunacionalni i međurepublički odnosi u SFRJ se pogoršavaju, a unutar Slovenije dolazi do sukoba Kavčića, premijera, i CK zbog svađe sa SIV-om oko međunarodnih kredita za puteve u Sloveniji (tzv. cestna afera). Protiv Kavčića istupa i Kardelj. Na ovom slučaju vode se rasprave oko uloge Federacije u smislu ko koga iskorišćava u njoj i odnosima razvijenih i nerazvijenih republika i pokrajina. Pojavile su se teze o nacionalnim ekonomijama. One su neko vreme skrajnute, ali nisu odbačene.

SLUČAJ ŽANKO
I STANJE u Hrvatskoj se usložava. Miloš Žanko, potpredsednik Savezne skupštine, piše seriju od pet članaka u **Borbi**, gde otvoreno i hrabro napada rast nacionalizma u Hrvatskoj kroz delovanje **Matice hrvatske**. U toj kritici on ne mimoilazi ni CK SKH. Usledila je i Deseta sednica CK SKH na kojoj je Žanko potpuno neopravdano politički likvidiran. Bila je to poslednja prepreka na putu afirmacije tzv. hrvatskog proleća separatizma i nacionalizma, što je uzburkalo, kako hrvatsku, tako i jugoslovensku, javnost.
U junu 1968. izbile su masovne studentske demonstracije i u Beogradu koje traju više od nedelju dana. Predvode ih mlađi asistenti i profesori. Demonstranti ističu mnogobrojne zahteve koji su izraz, pre svega, raznih političko-ideološih uticaja. Tražili su efikasnu borbu protiv staljinizma i birokratizma, socijalnih razlika, a za istinsko jačanje demokratije i autonomije Univerziteta, za bolji studentski standard. Bilo je parola kojima se tražilo **rušenje komunističke vlasti**.
Ove demonstracije su počele okupljanjem studenata oko njihovih domova na Novom Beogradu. Povorku demonstranata su predvodili Svetozar Stojanović, Dragoljub Mićunović, LJubomir Tadić i neki drugi. Pošli su prema Beogradu sa ciljem da se dospe u centar pred Saveznu skupštinu, ali ih je milicija zaustavila kod podvožnjaka.
Zajedno sa Brakom Pešićem, prvi sam došao kod podvožnjaka, a kasnije su stigli Minić, Vlahović, i drugi politički ljudi. Znajući za moja zalaganja na planu daljeg razvoja demokratije, pomenuti profesori su mi predlagali da im se pridružim obećavajući da će demonstracije biti mirne (posedali bi samo ispred zgrade Savezne skupštine). Nisam se složio ukazavši im da može doći do nekontrolisanog ponašanja demonstranata, što bi sigurno vodilo razbijanju izloga i drugih izgreda, a to bi onda povuklo i druge neželjene posledice. Takođe, da se vlast ne može silom rušiti na ulici, da je ona velikim žrtvama uspostavljena i da će se braniti, ako zatreba. To su onda oni široko i različito prepričavali i tumačili, ali su izvlačili i određene zaključke u smislu da su za demokratske promene.

POLICIJA BIJE
MINIĆ i Vlahović su ušli među demonstrante i počeli da sa njima vode razgovor. Tada je naišao jedan mali kamion sa studentima, koji je imao za cilj da fizički probije blokadu milicije koja je spontano reagovala i upotrebila pendreke. Minić je tada vikao na one koji su naredili da milicija interveniše. Pored Pešića i mene bio je Nikola Bugarčić, načelnik SUP Beograd. Mi smo svedoci da on nije izdao nikakvo naređenje za takvo ponašanje milicije. To je onda bio predmet spora između Minića i drugih u rukovodstvu Srbije.
Studenti su nastavili proteste na fakultetima koji su bili zaštićeni autonomijom. Oržavali su zborove bez prekida. Mnogi politički ljudi su govorili na tim zborovima, gde je bilo različitih naglasaka oko studentskih ciljeva.
Bilo je pokušaja, preko studentskih emisara, da se privole i neki beogradski radni kolektivi da im se pridruže, ali do toga nije došlo.
Tek javnim i odmerenim Titovim nastupom na TV, kada je prihvatio deo opravdanih studentskih zahteva, obećao razmatranje drugih, ali osuđujući ekstremizam, demonstracije su okončane. Sačinjene su tzv. smernice za dalje demokratske promene, koje su široko razmatrane.
Demonstracije su prvi put unele nemir kod šire javnosti u celoj zemlji, ali i u partijskom i državnom rukovodstvu. Neki rukovodioci su panično reagovali založivši se i za uvođenje vanrednog stanja, ali je to kao loša procena odbačeno.

U TEMELJE SFRJ
GODINA 1970. počela je Desetom sednicom CK SKH. Ona je dala ton svim unutrašnjim političkim zbivanjima u Jugoslaviji. Otvorena su mnoga pitanja iz međurepubličkih odnosa i funkcionisanja federalnih organa, što se najviše odrazilo na rad SIV. Formalni povod za zakazivanje sednice bili su pomenuti članci Miloša Žanka. Hrvate je kopkalo ko stoji iza Žankovih stavova i koji su pravi motivi. Optužen je kao zagovornik unitarizma. U kuloarima se govorilo da su iza Žanka ugledni savezni funkcioneri iz Srbije i to Milentije Popović i Mijalko Todorović. Krivili su i Srbiju, jer list **Borba**, u kojoj su se pojavili članci, izlazi u Beogradu. Učesnici Desete sedice CK SKH jednoglasno su usvojili sve stavove i tražili od svih kadrova Hrvatske u federaciji da ih aktivno podrže.
Dabčevićeva je odbila zahtev da se o stavovima Desete sednice razgovara na sastanku Izvršog biroa CK SKJ, iako je ovo telo razmatralo slučaj cestne afere u Sloveniji. Tako je stvoren presedan izuzeća, ali se ćutalo. Deseta sednica dodatno komplikuje unutrašnju situaciju u zemlji na liniji njenog daljeg pogoršavanja. Počele su rasprave o tome da li je Deseta sedica otvorila neka krupna pitanja, među kojima je bilo ono da li je ozbiljno ugrozila jedinstvo SKJ podsticanjem njegove decentralizacije i osamostaljivanja republičkih SK.
Monolitno jedinstvo koje je došlo do izražaja na Desetoj sednici ličilo je na staljinizam, pa je hrvatsko rukovodstvo odmah reagovalo ocenom da je ono svojim avangardizmom na progresivnim pozicijama koje treba da slede i ostali delovi SKJ, pogotovo što se u Zagrebu govorilo da iza Desete sednice stoji Tito.

Nastavlja se