Srbiji nude tutorstvo!

Piše: Dragi Stamenković
ZAGREB je stvarao atmosferu nepoverenja u SKJ. Organi DB u Hrvatskoj otpočeli su sa prisluškivanjem svih onih koji bi pokazali i najmanje neslaganje sa stavovima Desete sednice.
Počelo se raspravljati o osamostaljenju republika, jer se rad organa Federacije sve više blokira. Ribičić govori kako članovi SIV-a izlaze sa sednica da bi telefonski pitali njihova republička rukovodstva za stavove koje treba da zauzmu oko određenih odluka Vlade. Mika Tripalo i hrvatska štampa sve više govore o velikim jugoslovenskim bankama i spoljnotrgovinskim preduzećima koja se nalaze u Beogradu, kao o **centrima ekonomske i političke moći, u čijim rukama se nalaze ogromna finansijska sredstva**.

HRVATI KRIJU KARTE
NA političkom aktivu 21. septembra 1970. u Zagrebu, Tito je najavio reorganizaciju državnog vrha formiranjem predsedništva države, zbog čega se pojavilo pitanje zašto je ovu ideju izneo baš u Zagrebu, a ne u Predsedništvu SKJ. Počinje debata o tome kakva bi trebalo da bude uloga i funkcija takvog predsedništva u sistemu Federacije, naročito u odnosu na Saveznu skupštinu i SIV. Otvaraju se i pitanja u smislu šta menjati u ustavu i koje nove elemente uneti u odnose republika i Federacije. Negde krajem septembra iste godine, na proširenoj sednici Predsedništva i Biroa CK SKJ prihvaćena je ideja o formiranju predsedništva države i da se u narednom periodu definišu njegove nadležnosti.
Isticano je da ono ne treba da ima prevelika prava, niti da se težište odgovornosti sa Savezne skupštine i SIV-a prenese na njega. Ukazano je da bi prevelika ovlašćenja mogla da takav organ pretvore u **svađalačko društvo**, a ne u faktor koji treba da pomogne da se za sporove, gde ih ima, pronađe kompromis i tako olakša njihovo rešavanje i prevazilaženje. Tito je izjavio da će jednog dana takvo telo morati da se stvori, žaleći se što iako u inostranstvu, svi znaju za Jugoslaviju, a ne Federaciju.
U Ustavnoj komisiji se razmatra pitanje koncipiranja smisla svih amandmana, a to znači da se njima želi Federacija kao savezna država ili savez država. Ima dosta nepoverenja između republika. Hrvatska još ne otkriva svoje prave karte, ali ih interno ima u ruci i čeka trenutak kada će ih staviti na sto pogađanja. Slovenci hoće tržište u Jugoslaviji i Saveznu armiju da je štiti. Kardelj hoće da se javna diskusija kanališe samo na poboljšanje nekih ustavnih formulacija, a Srbija je za ozbiljnu i javnu raspravu.

FEDERACIJA ILI KONFEDERACIJA
SRPSKI predstavnici su isticali da jesu za smanjivanje nadležnosti Federacije, ali da ona mora samostalno i efikasno da odlučuje o onome što bude ostalo u njenoj nadležnosti, dakle, bez usaglašavanja sa republikama i pokrajinama. Međutim, u tom pogledu Ustavni amandmani su definisani u negativnom pravcu, jer su odluke SIV-a uslovljavane saglasnošću republika i pokrajina. Drugi srpski predstavnici i ja smo ukazivali da se kroz konsenzus legalizuje paraliza rada organa Federacije, pa je onda bolje imati i konfederaciju koja funkcioniše, nego Federaciju koja je paralizovana.
U amandmanima je jasno formulisan suverenitet svih republika, osim Srbije. Oseća se mešanje u njene unutrašnje odnose i pokušaj uvođenja starateljstva nad njom.
U sve te debate Tito se formalno ne meša, ali kada je u pitanju definisanje položaja JNA ne dozvoljava da se bilo šta odlučuje bez njegovog znanja i odobrenja. Jednom je Kardelj objašnjavao da treba razumeti Slovence kad traže da se u JNA uvede i obraćanje na slovenačkom, pa mu je Draža Marković uzvratio da treba razumeti i Srbe i njihova osećanja, jer Slovencima Srbija treba kao tržište i Armija, da ih brani. Takođe, zaboravlja se da za JNA Srbija daje 200.000 regruta, a Slovenija samo 17.000.
Treća konferencija SKS, posvećena promenama u političkom sistemu, održava se 9. marta 1971. Nije slučajno što je istog dana održan i sastanak CK SKH, na kome Mika Tripalo ističe da se kroz javnu diskusiju ne bi mogli dovesti u pitanje suštinski dogovoreni perdlozi sadržani u amandmanima, a posebno oni oko statusa pokrajina. Ta i neke druge Tripalove izjave isprovocirale su reagovanja na Konferenciji. Rajko Danilović ga je napao pitanjem ko je Tripala ovlastio da presuđuje o vitalnim interesima radničke klase, naroda i narodnosti Srbije. I dalje: smatra li Tripalo da CK SKS nije sposoban da sam izražava svoje interese. Ako je tako, onda Tripalo uzurpira prava koja pripadaju Savezu komunista Srbije.

NIKEZIĆ KOD TITA
I JA sam u diskusiji, ne pominjući ime Tripala, ali jasno aludirajući na njegove stavove, ocenio da je nedopustivo da nas neko uči kako treba da shvatimo koncepciju amandmana. Takođe, da se izjašnjava za punu samostalnost i suverenost republika, ali ne propušta priliku da te atribute osporava Srbiji mešajući se otvoreno u njene poslove.
U vreme održavanja Treće konferencije Tito se nalazio u Zagrebu. Bio je upoznat sa izjavama Tripala i srpskim reagovanjima. Stoga se odmah vratio u Beograd, ali u Tripalovom društvu.
Posle završetka rada Konferencije, Tito je pozvao Nikezića na razgovor. I pored Markovih objašnjenja šta se stvarno zbivalo na Konferenciji, Tito je rekao da je vrlo uznemiren. Tokom ovog razgovora, najavljen je dolazak nekoliko članova Biroa CK SKJ. Tada je Nikezić uzvratio da on odlazi, ali je Tito tražio da ostane. Onda ulaze Tripalo, Dolanc, Vlahović i Mijatović. Oni su, ne slučajno, potegli pitanje rada Konferencije. Videlo se da je to Tito režirao. Predložili su da se svim republičkim komitetima uputi depeša da se obustavi javna debata o ustavnim amandmanima, zbog, navodno, velikog otpora u Srbiji. Nikezić je to odbio, ocenivši da nema razloga za takav potez, uz napomenu da se bez javne diskusije ne mogu usvojiti dalekosežne ustavne promene, ali se mogu objasniti i odbraniti od nedobronamernih kritičara i onih koji kritiku upućuju sa nacionalističkih pozicija.

Nastaviće se