Tito **vidi** urotu

Piše: Dragi Stamenković
UBRZO, 15. marta, dolazi do razgovora Tita sa grupom rukovodećih ljudi iz Srbije, u kojoj sam bio i ja. Tito nas je obavestio da pridaje veliki značaj pitanju kako je organizovan jugoslovenski partijski vrh, te da Izvršni biro nije opravdao nade koje su u njega polagane. Istakao je da Srbija ima najveću odgovornost kao najveća republika, te da i kod nas primećuje prisustvo procesa osamostaljivanja.
Potom smo ga upoznali sa radom i zaključcima Treće konferencije: Srbija treba da se okrene rešavanju svojih problema; ona mora da istakne svoje interese u okviru Jugoslavije; netačna je teza da je odnos Srba i Hrvata glavni problem Jugoslavije, jer su sva pitanja jugoslovenska; boriće se protiv unitarizma, centralizma i nacionalizma; da želimo da Srbija bude samo jedna od šest republika i da je srpska nacija, bez ikakvih posebnih prava i odgovornosti, jednako odgovorna s ostalim republikama i nacijama za sudbinu Jugoslavije. Podvukli smo da pokrajine ne mogu biti predmet manipulacije unutar odnosa u Republici. Takođe, da želimo da jugoslovenski partijski centar ostane mesto za otvorenu diskusiju i usaglašavanje stavova i razlika, ali i ujedinjavanje.

INTRIGE PROTIV NIKEZIĆA
UKAZALI smo da se već govori da je usvojen nacrt ustavnih amandmana samo prva faza promena, a da se najavljuje i druga, te, ako je to tačno, treba na vreme početi razgovore o tome na šta će se ona odnositi. Kada smo pokazali interes za drugu fazu, u smislu da li će ona označiti i razmatranje pitanja hoćemo li jednu ili više armija, Tito se trgao i rekao da je stalno radio i brinuo o jedinstvu zemlje. Na kraju smo konstatovali da smo se razumeli i složili da se ne šalje nikakva depeša centralnim komitetima republika o obustavi javne debate o ustavnim promenama (inače, depeša je već bila pripremljena).
Čuli smo da je Mika Tripalo negde pričao o ustavnim promenama u smislu da, kad se Srbiji uzmu pokrajine, onda će biti sabijena na prostoru od Užica do Beograda.
Na osnovu razgovora sa Titom moglo se osetiti da sa njim neko manipuliše, da u Izvršnom birou postoji jedna neformalna grupa koja uređuje pojedine stvari na liniji da se Srbija i njeno rukovodstvo stalno nalaze na optuženičkoj klupi. Obaveštajne službe informišu Tita šta se sve priča po Beogradu i to prenosi nama kao da čaršijskih priča i neprijateljskih istupanja nema po velikim gradovima i u drugim republikama.
Puno je intriga protiv Nikezića i Todorovića u smislu da su protiv Tita. U stvari, svaki stav koji se nije slagao sa mišljenjem hrvatskog rukovodstva, predstavljen je kao protivljenje Titu.
Krajem 1971. počela je u Izvršnom birou CK SKJ rasprava o radu obaveštajnih službi Jugoslavije, koju je pokrenula Hrvatska, tražeći partijsku istragu i odgovornost. Rasprava je u partijskim telima i u Saveznoj vladi trajala dva meseca i bila je vrlo mučna.

USTAŠE SVE GLASNIJE
POSTOJALA je jasna tendencija da se na taj način SKS i Srbija opet stave na klupu za optužene, jer u Beogradu postoje neke **mračne snage** koje žele da diskredituju hrvatsko rukovodstvo.
Radilo se o tome da je ustaški emigrant u Nemačkoj Jelić održavao veze sa nekim hrvatskim rukovodiocima kojima je prenosio da ustaše u Nemačkoj podržavaju stvaranje nezavisne KP Hrvatske, o čemu su naše obaveštajne službe imale pouzdana saznanja koja su u Zagrebu smišljeno ocenjivali kao **manipulaciju**. Sva ta saznanja su dugo proveravana, pa je činjenično utvrđeno da obaveštajne službe nisu ništa krive.
Kasniji događaji, a naročito oni iz vremena stvaranja i jačanja Tuđmanove HDZ i njegove izborne pobede, ukazuju da su kontakti nekih rukovodilaca hrvatskih komunista sa Jelićem i drugim predstavnicima ustaške emigracije postojali i ranije. Svima njima Tuđman je omogućio slobodan povratak u zemlju i političko delovanje. Nemali broj njih pohvalio je hrvatske komuniste što su podržali učešće upravo tih **povjesničarskih snaga** u izvršenim promenama.
Naknadno sam čuo da je Tito, tokom Kongresa samoupravljača, pozvao na razgovor grupu članova Izvršnog biroa CK SKJ koji su se tada zatekli na kongresu. Među njima su bili Kardelj, Bakarić, Mijatović, Crvenkovski i Vlahović. Kada su saznali o čemu Tito hoće da govori, sugerisali su da treba da pozove i nekog iz Srbije. Tito je odbrusio: **Pa, valjda ja kao predsednik SKJ imam pravo da pozovem koga hoću**. Pošto su prisutni ostali pri svome stavu, pozvan je i Milentije. Vrativši se u Beograd, Milentije je obavestio Todorovića i, mislim, Koču Popovića o sadržini tog sastanka.

**SPREGA** SA RUSIMA
NA osnovu kasnijih kazivanja, Tito je pokrenuo neke stvari koje je mislio da saopšti na sledećoj proširenoj sednici Izvršnog biroa CK SKJ. Konstatovao je da je situacija u zemlji još gora nego pre sednice na Brionima. Pričao je o zaveri spomenuvši neke aktivne i penzionisane generale.
Pomenuo je da nije zadovoljan rukovodstvom Srbije, iznevši da su neki srpski rukovodioci u vezi sa Rusima. Takođe, da raspolaže informacijama da je M. Todorović, prilikom boravka u Moskvi na kongresu KPSS, nekim ruskim sagovornicima pričao kako **u vrhu SKJ vladaju loši odnosi (Tito i Kardelj u svađi)**, kao i da je **moguća zavera u zemlji**. Tito je dodao da se u Beogradu vodi kampanja protiv njega. Tražio je hapšenja Rankovića, generala Radeta Hamovića i Miloja Milojevića. Kada su ga neki podsetili da nije kritikovao hrvatsko rukovodstvo, izvan sastanka je pomenuo da nije zadovoljan ni sa hrvatskim, ni sa srpskim rukovodstvom.
Ovim tvrdnjama Tito dezavuiše zaključke Brionske sednice CK KPJ kada je odbačena hrvatska teza o zaveri. Tito je stalno pokazivao sklonost da mnoge stvari rešava van postojećih institucija sistema. Po svemu sudeći, on i neki drugi bili su za osamostaljivanje republika, ali kada su shvatili da i Srbija mora krenuti istim putem, zahvatili su ih nemir i strah. Izgledalo je da se Tito zabrinuo posle Brionskog plenuma u smislu da se jednog dana može desiti da se pokrene i njegova odgovornost zbog stanja u zemlji, jer je bio uz hrvatsko rukovodstvo.
Da bi se skrenula pažnja od toga, smišljena je opasnost od **realne pripreme zavere**. Vratilo se na tezu da je Beograd centar ekonomske moći i intriga protiv hrvatskog rukovodstva (čaršija, Univerzitet, mediji, generali i tzv. ruska veza).
U stvari, iza toga je bila priprema udara na srpsko rukovodstvo. U razgovorima sa nekim ruskim novinarima čulo se da će SSSR dati podršku Titu što je on koristio za zastrašivanje i pritiske. Čini se da je sve to dogovoreno između Tita i hrvatskog rukovodstva. Izgleda da je KOS informisala Tita na način da ga je gurala na realizaciju svih njegovih i hrvatskih namera prema srpskom rukovodstvu.

Nastaviće se